Пост и молитва – годину дана касније

Прошло је годину дана од моје посете Светој Гори од кад сам решио да почнем пост и молитву и ево укратко пар бележака на ту тему. Челик се кали, а човеку је потребна вежба у погледу поста и молитве.

Муке почетничке са постом

Када сам решио да средом и петком избацим месо, млеко и јаја из исхране на почетку је било доста тешко. За некога ко је скоро сваки други дан седео у ресторану, тај напор био поприлично тежак. Међутим, схватио сам пост као борбу, као неку врсту брушења карактера.

У почетку је баш било тешко, често сам се држао поста до касно у вече и онда бих проклизао најстрашније. Нарочито је тешко било јер моја жена и деца једу све нормално, а ја покушавам да постим. Међутим, временом после пар месеци сам успео. Комплетно сам избацио средом и петком сво месо, јаја и све млечне производе. Сви остали би јели рецимо неке шницле, а ја пиринач са поврћем.

Памтим речи мог духовног оца: ”Сине пост и молитва су абецеда православља. Ко не пости и не моли се не може бити православац, то да знаш. Када постимо наше тело се смирује и опоравља. И да ти кажем само ми православци постимо. Муслимани они посте тако што не једу ништа цео дан, а онда после поноћи се сви окупе и наједу. Па какав је то пост? А католици они ни не посте.”

Муке почетничке са молитвом

Молитва је ишла много лакше јер сам од момачког доба практиковао медитацију. Међутим, на самом почетку ме је жуљала једна ствар, а то је део молитве који каже ”помилуј ме грешног”. Е то ”грешног” ми је посебно сметало. Размишљао сам: ”Што сам ја грешан? Не пијем, не пушим, не дрогирам се, курве не јурим, нити се коцкам.” Једно време сам живео у убеђењу да сам безгрешан, међутим то се после неколико месеци праксе променило и ја сам почео да увиђам своје мане.

То ме подсети на причу проте Војислава Билбије када је као  момак био у манастиру Крка, ломио се у себи да ли да постане монах па свом духовнику рече:
– Оче идем ја…
– Где ћеш? – одговори духовник
– Идем у Африку
– А шта ћеш тамо? – упита духовник
– Идем да ловим црнце
То насмеја духовника, па му одговори – Нећеш ти нигде синко, остаћеш овде и цео живот ћеш ловити своје мане.

Тако сам и ја после неколико месеци молитве почео да ловим своје мане. Схватио сам да сам навучен на шећер, на газиране сокове, да лежем касно око 2-3 ујутру, да једем превише касно… и да се у немогућности промена навика огледа слабост мог карактера. А човек је сам себи највећи непријатељ и те навике ће нас на крају убити.

Молитва то је уствари дијалог са Богом. Ви говорите, а Он слуша. Медитација то је једна врста дијалога са собом, међутим такав дијалог води смирењу али не води уздизању. Зато је молитва боља од источне медитације, јер је дијалог са Богом који води прихватању себе и својих мана али и тежњи да се оне исправе у лаганом осмишљању своје боље верзије.

Једна од ствари коју сам схватио у молитви је да превише планирам у животу, трудим се да држим конце у рукама, рачунам, анализирам. Чуо сам како један руски монах понавља у молитви ”Боже воља твоја, а не воља моја” и то ми се свидело па сам и ја додао то у молитву. Мислиш да си све испланирао, а онда се појави Корона и твоји планови буду одувани у парампарчад. Ипак, временом схватиш да си превише у грчу и да треба пустити Бога да планира а ти се мало опусти.

И заиста када сам ствари мало пустио, схватио сам да се већина ствари ионако заврше позитивно без потребе да се ја превише бавим тиме. То је таква промена поимања живота као када одједном престанете да пливате узводно и кренете да пливате низводно. Када сам то урадио многе ствари су се отвориле и најгора година на свету, је постала година када сам направио најбоље потезе у погледу инвестиција у животу.

И још једну ствар сам приметио. Раније сам увек шетњу у природи користио за опуштање и ресет. Међутим, после годину дана шетња у природи више није могла да се мери са молитвом у погледу дубине. Тако да је молитва постала нека врста свакодневног уточишта и често је комбинујем са шетњом. Људи са стране виде типа са слушалицама у ушима и сигурно мисле да слушам неку модерну музику док шетам, међутим ја слушам византијски пев, Дивну Љубојевић, литургију владике Николаја јер ми помажу да пронађем мир у себи.

Унапређење поста

Молитва пре свега помаже човеку да се дубоко загледа у себе и пронађе истину. Не оно што други очекују, не оно што пројектује школа, држава, медији… не то, већ саму суштину својег бића. Молитва помаже да кренеш да размишљаш и делаш својом главом и човек се осећа као да је продисао у животу.

Тако сам ја уз молитву и пост схватио да пост мора да се унапреди. У доба Светог Саве није постојао шећер, бели хлеб је можда постојао само у форми славског колача али сте морали у манастир по њега јер није било млинова па нико није ни имао бело брашно. Људи су тада јели житну кашу од ражи, жита, јечма и других жита. Кукуруз се појавио у Европи тек од Кристофера Колумба. У Савино доба није било ни кекса, ни кока-коле, ни грицкалица, ни поручивања хране.

Хтео сам да пробам велики пост од 40 дана али сам схватио да нисам ја дорастао још увек томе. После годину дана, иако сам избацио месо, млеко и јаја, ја бих често утонуо у кекс, чипс, газирана пића, шећер, бело брашно. Све то не крши правила поста, међутим у доба Светог Саве тога није ни било. Сигуран сам да би Сава данас рекао да то све није добро и да би се пост односио и на те модерне пошасти.

Због тога сам ја решио да објавим рат шећеру, белом брашну, кексу и газираним соковима. Ово се не односи само на дане поста него на сваки дан. Ту сада долази до прелома јер схватим да ако сам био у стању да избацим месо, млеко и јаја целу годину средом и петком, да ћу имати снагу воље и да то учиним и са другим стварима. Ето, ту се сада показује снага молитве и поста јер човек почне да користи те две духовне вежбе за јачање свог карактера. Када ми то пође за руком, онда је следећи корак велики пост.

Ипак, свети оци кажу ”Не пости само стомаком, него очима, језиком, главом, рукама и ногама. Не гледај оно што те наводи на грех, уздржи се од изговарања лоших ствари, не помисли зло, не чини рукама лоше и не дај ногама да те воде у грех.” Е, сад питање је шта је за тебе лично грех? За мене је свакако превише посла и зависност од интернета.

Након што сам то схватио, дао сам себи слободу и дане поста претворио у дане ”инфо детоксикације”. Тим данима обавезно вежбам, шетам у природи, посао ограничим на преподне да бих имао више времена за читање, писање, време са породицом. Детокс се односи и на интернет, тв, дружење, дописивање.

Чуо сам да је Његош написао читаву Лучу Микрокозму за време поста, па сам то време које ослободим од интернета и поста посветио читању, писању блога и мојим послушањима.

Што се јеловника тиче, у исхрани се користи органско поврће колико год се може и избацујем индустријске ствари. Доручак је обично неки мед, ајвар, туршија или хумус на хлебу. Ужина је обавезна и то је неко воће. За ручак се припреми проја, пасуљ или пиринач са поврћем или рибом. Једе се до 18ч и нема вечере. Ако је глад велика онда може једна воћка, чорба од поврћа или чај без шећера.

О херојима и племенитим металима

У манастиру иде прича са монасима и ми се чудимо како се они тако строго држе поста и молитве. Међутим, монах одговара: ”Ма какви, лако је нама јер ми смо изоловани. Овде нема ни интернета, ни телевизије, ни продавнице, нити ресторана… Ви тамо у свету сте хероји! Ми би то тешко издржали.”

У овом скромном одговору човек схвати сву проблематику данашњег света. Окружени смо свиме и свачиме, све је у понуди. Око нас су рекламе, продавнице, интернет, на телефону ти је све на клик, друштво је другачије, девојке су другачије и тешко је остати нормалан у данашњем свету. Још ако имаш новца, онда теби ђаво ради пет пута више о глави него онима који су сиромашнији. За сиромашне се каже да је на њима божија благодат јер њих живот мање искушава од оних који имају више.

Ја својој деци причам ”Можеш бити све што пожелиш, али најтеже је да останеш нормалан. То увек имај у виду.” Сваки човек зна шта је исправно, али тешко је одолети, не полетети за својим жељама, сујетом и држати се тога.

Лако је одолевати када је човек у затвору, на острву или у манастиру. Треба вежбати вољу своју и бити у стању да се човек одрекне свега што му је мило на пар дана недељно. То исто је Сенека препоручивао римском сенатору Луцију да би ојачао свој дух негде пре два миленијума.

Успео сам да покажем себи да могу и без кафе, и без шећера, газираних сокова, меса, млека, јаја, без поручивања хране, ресторана, без интернета, без посла. Наравно није циљ постати монах аскета у животу, већ је циљ вежбати своје вољу и срце. Човек треба да живи нормално, тежи исправности али без претеривања. Два пута недељно барем треба себи да покажеш да се можеш уздржати и оскудевати.

Често помислим на наше племство из доба Немањића. Они су сви ишли у цркву, молили се и постили. Били су потпуна разлика од племића са запада који су више подсећали на разуларену пљачкашку банду. У старости Немањићи би одлазили у манастире и давали трећину свога иметка манастирима да подрже њихов рад и скоро сви су били игумани или епископи.

И онда долазимо до тога шта значи бити племенит? Њихово племство се највише исказивало у њиховом уздржавању и исправности. Пост, молитва и заједница (црква) која се окупљала око божанствене идеје исказане у Номоканону Светог Саве су основ њиховог племства.

Тако и ми данас постом и молитвом, уздржавањем и држањем до исправних вредности челичимо свој карактер и уграђујемо у њега малене комадиће племенитих метала али без гордости наравно.

Пост и молитва су оклоп, мач је преумљење које долази проучавањем православља, а дама је Богородица. Она је чувар Свете горе. Можете оплеменити себе само ако то решите својом слободном вољом.

Свако добро вам желим.