Слово Х и хлеб наш насушни

Слово Х је инитересантно у српском језику. Овим словом се обележавају неке од најзначајнијих речи у српском језику. Рецимо неколико кључних појмова за хришћанство, као што су храна, хлеб, хартија, храст, Христ и само слово је крст као симбол.

Слово Х прва страна Мирослављевог четворојеванђеља – Јеванђеље по Јовану

Постоји нека прича да је Вук Караџић убацио слово Х у српски језик и да га пре тога није било, међутим ово не може бити тачно јер читав средњи век се слово х користи у писању, па га срећемо свуда укључујући Мирослављево јеванђеље и Законоправило Светог Саве.

Само слово се раније писало другачије него што ми то данас пишемо. Оно се писало и изнад и испод црте попут слова У.

Значења

Чини се да су храна, љубав и Бог нераздвојно повезани. Слово Х се налази у неколико речи везаних за храну.

Они који се воле они се хране заједно, рецимо породица или пријатељи деле ручак, или једу на прослави, свадби, слави – свако то дешавање је обележено заједничким оброком.

Мајка храни детенце ако то не чини дете неће одрасти, биће болесно и на крају ће умрети од глади. Дакле мајка ће дете одхранити.

Када неко умре обавезно се направи мала трпеза за његову душу. Опет је ту храна, па и реч сахрана. Последњи заједнички оброк.

Храна је присутна и када се Богу молимо у цркви. Врхунац службе јесте учествовање (причешће) када се хранимо телом и крвљу Христовим, тј. хлебом и вином. Овде се ради о духовном оброку и последњој вечери која се понавља сваке недеље на служби у знак сећања на страдање нашег Бога (сахрану) и његово васкрсење.

На крају службе је трпеза љубави (агапе) када се они који су присуствовали служби погосте.

У молитви Богу ми кажемо ”хлеб наш насушни дај нам”, што значи дај нам само онолико хлеба колико нам је потребно да преживимо. Храна и глад су вечно повезани са Богом јер су људи некада давно много умирали од глади а проналазак ловине, успех летине су зависиле од небеских сила.

Зато се молимо Богу за храну. У нека прадавна времена глад је била највећи противник човечанства. Онај који ти даје храну он те воли – мајка те храни (одхрана), породица и комшије те помажу и хране (прославе, свадбе) и Бог те храни (сахрана).

Интересантно у средњем веку реч хранитељ не значи онај који те храни, већ је значила стражар, чувар. Отуда и данас кажемо телохранитељ у модерном језику. Тако да када нас Бог храни он је уствари наш чувар.

Храм и храна имају сличну основу (храм – хран) једно храни тело, друго храни душу. Такође храна и рана имају слично значење. Храна опоравља твоје тело, рана те повређује (и овде видимо да реч рана нема слово х и тиме добија контра смисао).

Дакле храна – хранитељ – сахрана – хлеб су свакако у вези са Богом и љубави, а знамо да је Бог љубав. Христ је такође на слово Х, као и храст што нас води у много старије слојеве историје о чему сам писао.

Реч хартија је уско везана са хришћанством јер је појава књига уско везана са развојем цркве.

Слово Х је урезивано на запис-дрво, обично храст, које се налазило у центру села. Сматра се да је тај обичај старији од хришћанства. Хула није исто што и увреда јер хула је много јаче то је реч против Бога – табу.

Слово Х је насличније крсту који се ставља на гроб хришћана када премине.  Можемо приметити и сличност између речи крст-хрст-христ-храст. Иначе у грчком језику је реч христос раније значила ”разапет на крсту”, међутим грци за крст кажу ставрос. Испада да је реч Христос или крстос уствари пореклом из нашег језика?

Кад је бог био Храна

Најстарија представа божанства код нас су риболике скулптурице из Лепенског вира. У то време није било путева и сав предео је био у шумама. Реке су биле главни путеви и људи су живели на обали реке. Лепенска култура је процветала због рибе, конкретно Моруне. Дунавом су пролазиле огромне моруне које су имале по пар метара и биле тешке више стотина килограма. Све до изградње хидроцентрале на Ђердапу тих риба је било. Након изградње нису више могле да се мресте тако да су скоро нестале из Дунава.

Људи су били захвални тој риби на своме постојању. Због велике количине меса које су добијали имали су више слободног времена, па су и направили скулптуре својих првих божанства.

Лепенски вир фигурица

Дакле видимо овде да је Бог на самом почетку био пре свега повезан са храном, тј. са борбом против глади. Бог те храни, дакле он те чува (хранитељ – чувар).

Главна храна поред рибе, били су јелени који су до средњег века урезивани у надгробне споменике и симболишу вечна ловишта. Интересантно слово х се појављује и код јелена касније. Конкретно Срби у средњем веку користе реч јелини, тј. хелени за старо становништво Балкана.

Поред јелена и рибе, сакупљале су се гране за потпалу (хврасти – дрво за потпалу, средњевековна реч), затим правиле су се колибе – хижа је стара реч за колибу. Сакупљао се и жир за исхрану животиња и људи, а жир је од храста.

Након што људи овладају пољопривредом и почну масовно да се баве узгајањем житарица долази до промене. Рибе и јелени више нису били главни фактор већ житарице али за обраду земље је било потребно више људи па је најважније било да се што више деце рађа. Тада божанство губи свој риболики изглед и долазимо до две представе. Једна је фигурица дебеле жене (лепа и дебела је израз у народу) и друге представе жене и детета. Очигледно је да је за осигурање хране, било потребно више људи и зато су жене и деца добили посебну пажњу. Тако је настала представа прото-богородице.

Majka i dete – Vinča 5700-4500 godina pre nove ere

Закључак

Као што видимо слово Х је присутно код нас од далеке старине и означава неке кључне појмове за хришћанство. Храна – Христ – Хлеб – Храст све је то у било у вези једно са другим у доба кад су биле ”црте и резе”.

Најчешћи симболи из Винче

Ето написах овај мали текст да вам скренем пажњу да следећи пут када вам мајка или жена спреми ручак, захвалите се Хранитељу јер то је љубав. То је права љубав у пракси, а не срце нацртано на тараби.

Бог је увек био повезан са чудом рођења и смрти. Међутим ето видимо да је у нашем језику и обичајима Бог присутан током целог нашег живота и даје нам храну јер човек од како се роди је гладан и цео живот настоји да утоли ту глад.

Зато имамо и средњевековни појам јестаство – тј. постојање. Јер онај који јесте он и једе. Бити жив значи јести, па су јести – јесте – јестаство – је (помоћни глагол) и једе истог корена. Зато и кажемо за оног ко је умро да је бацио кашику.