hrast

O hrastu, Hristu i Božiću

Badnje veče dolazi od glagola ”bdeti” koji ima značenje da se to veče bdi, tj. ne spava se nego se čeka neko. Otuda badnje veče, tj. veče bdenja.

Koga čekamo? Čekamo malog boga – božića. To je Hrist prikazan kao detence na ikoni Bogorodice. Međutim, priča o malom bogu je mnogo starija još iz doba pre hrišćanstva. 

Dakle mi čekamo malog Boga. Zašto? Zato što ulazimo u najteži deo godine – zimu. Ritualno na Božić se rađa mali Bog, zatim čekamo da poraste par meseci tokom zime da bi na Vaskrs sunce nadjačalo zimu i počeo rodni deo godine kada ponovo ima hrane. Sama reč Vaskrs ima značenje ponovnog rođenja. 

Pred Božić i pred Vaskrs idu dva velika posta od 40 dana. Ova dva posta su u prošlosti pomagala ljudima da sačuvaju svoje zalihe hrane. Da ih ne pojedu na početku, a i da im potraju do kraja zime. 

Zašto palimo Hrastove grančice (badnjak)? Tumačenje da se radi o paganskim običajima prihvatam samo u smislu da se radi o običajima koji su oblikovali hrišćanstvo. Da li je Hrast ili je Hrist pitanje je. Ja bih rekao da su nam naši stari ostavili živ dokaz u tradiciji da su Hrist i običaj Božića srpskog porekla.

Sveti Sava u Zakonopravilu kaže da je Isus na grčkom, a Spas na srpskom jeziku. Dakle mogli bi reći ”spas u hrastu” ili ”spasonosni hrast”. 

Zašto je hrast spasonosan? Negde davno na početku vremena stari Srbi su koristili hrastov žir za hranu. Ta hrana je bila spas u slučaju da omane poljoprivreda, stoka, da dođe suša ili da se desi rat. Dakle radi se o garantovanoj hrani i nije ni čudo što se smatralo da je od boga. Stari Grci kažu da su pre njih bili Pelazgi, narod koji nosi naziv po žiru hrasta koji su jeli. 

Pre hrišćanstva u svakom selu je u centru sela stajalo drvo Hrasta koje su zvali ”zapis”. To su bila prva crkvišta tj. mesta okupljanja u selu. Iz tog vremena stoji stara izreka ”kucni u drvo tri puta da zlo ne čuje”. Takođe, zapadni istoričari kažu da su nekakvi kelti (u koje ne verujem) imali sveštenike druide, međutim rekao bih da se radi o drvidima. Drv-vid ili sveštenik koji vidi ima podudarnosti sa sveto-vidom. Sveštenicima koji su oko svetog drveta okupljali ljude od zakletve, tj one zaklet’e – kelte. 

Moguće je da je seoski hrast – zapis, bio posađen kada je mesto naseljeno. Vremenom je hrast rastao i grane se širile, isto kao što su se porodice širile i granale. Pod tim hrastom su se ljudi venčavali, deca krstila i davali zakletve. Taj zapis je bio dokaz da su tu oni od davnina i da nisu neki doseljenici.

druids collecting sacred mistletoe 5879132.jpg

Ilustracija druidske službe iz jedne stare knjige.

Takođe sva sela su imala ”zabran”. Zabran je zajednička šuma koju niko nije smeo da seče. Zabran je bio tu da se u slučaju teških vremena selo može prehraniti. Ta šuma je pružala žirove, pečurke, sremuše. U tim šumama nije bio samo hrast već i drugo korisno drveće (orasi, lipe, leske, kestenje…)  

”Tri puta da zlo ne čuje”. Još jedan dokaz da je sveto Trojstvo kao hrišćansko božanstvo poteklo baš od Srba. Srbi su od pamtiveka nazivani Tribalima, što bi u prevodu moglo značiti ”troglavi” ili ”tronogi”.  

Verovatno su Heleni tim nazivom obeležavali nas jer verujemo u Trojstvo. Tronožac je korišćen za kuvanje na vatri mnoge posude još iz doba Vinče su imale tri nožice. Kada se na taj tronožac, doda ognjište koje je kod Srba sveto, pa i ognjilo koje se i danas nalazi na našem grbu stvari postaju jasnije. 

Brojna su pominjanja trojstva u našoj istoriji. Da pomenem samo ”u cara Trojana kozje uši” (Trajana), Troju, Triglav… A vrlo lako može da bude da su nam naziv tribal dali kao ”troprsti” tj. zbog načina kako se krstimo sa tri prsta.

Postoji jaka paralela našeg Trojstva sa vedskim trojstvom (Krišna, Višnu, Brama). Kada se gleda Hrast to su naši preci. U toj analogiji Hrast je Hrist ili Krišna ili grešni Sin. Višnu je bog višnji ili svevišnji kako mi kažemo, a Brama bi bili današnji ljudi iz ”zabrana” tj. oni koji brane sećanje i čuvaju hrast. 

Postoje mnoge iste reči u srpskom jeziku i sanskritu. Lično ne smatram da su Krišna i Višnu došli iz Indije kod nas već obrnuto. Mislim da su u Indiju sa jedinicama Aleksandra Velikog došli ljudi sa naših prostora koji su propovedali priče (vede) o Višnjem, Grešnom i ljudima iz zabrana. 

U toj analogiji Hrast predstavlja crkvu ili vremenski zapis kao što drvo hrasta simbolično predstavlja porodično stablo. To su ustvari naši preci koji su se žrtvovali za nas da bi mi danas postojali. Sećanje na njihove sudbine čini ustvari telo hrasta, tj Hrista. 

Mnoga su značenja Trojstva. Dovoljno je reći da verujemo da Sveti Duh prelazi sa Oca na Sina. Dakle verujemo u duhovnost, u one koji su zakleti i sećaju se. Trojstvo takođe predstavlja prošlost, sadašnjost i budućnost (i ninje, i prisno i vo vjek i vjekov). 

Položajnik je rad gost u kući. Kažu da je postojalo staro božanstvo Radogost, mada ja ne verujem u teoriju već smatram da hroničari onog vremena nisu razumeli ideju ”položajnika”. Na isti način kao što nisu razumeli pominjanje Peruna, Dažboga, Svetovida… moje mišljenje je da se ne radi o različitim bogovima, već o kalendaru. O jednom Bogu i njegovim manifestacijama tokom godine.  

Radi gost ili položajnik donosi sreću za celu sledeću godinu. Treba pomenuti da je u staro vreme ”gost” bio naziv za sveštenika. Recimo zapisani su mnogi sveštenici naziva Radogost, Dobrogost… ”Gost” je verovatno bio seoski starešina ili sveštenik (drvid) koji je unosio u kuću granu hrasta (Hrista) koji se žrtvuje za nas tako što se spaljuje. 

Interesantno na zapadu u mnogim jezicima ”gost” je duh – ghost. Otac i sin iz kuće odlaze da iseku hrast, a zatim dolazi gost (položajnik). Tako se postiže trojstvo otac-sin-duh.

Badnjak kada gori pravi mnogo iskrica, pa se kaže ”koliko iskrica toliko…” parica, srećica, dečice, stoke, ljubavi… Simbolično spaljivanjem badnjaka prizivalo se sunce, tj. rodni deo godine.

Sutradan se obično peče jagnje, što potiče od prehrišćanskih običaja kada bi za boga bilo žrtvovano jagnje. To jagnje se klalo tako da krv poprska hrast ”zapis”. Hrišćanstvo zabranjuje prolivanje krvi na žrtvenicima pa toga više nema već se pravi samo svečani ručak. Samo da primetim sličnost između reći ”zaklati” i ”zakleti” i kad se neko obesi o granu pa se ”zaklati”.

Treba pomenuti i da se na početku hrišćanstva Hrist nazivao ”jagnje božije” aludirajući na to da je žrtvovan radi nas. Međutim, kasnije se od toga odustalo i Sveti Sava u Zakonopravilu kaže ”ne zovemo ga jagnjetom božijim”. 

Na Božić se pravi kolač (kolo) koji je kružnog oblika i simboliše kalendarsku godinu (kolo-dar). Pre obroka se kolač vrti kroz ruke ukućana i lomi što simboliše prolazak vremena. 

U starosrpskom (staroslovenskom) oznaka za vreme podseća na pravoslavni krst. Kažu da je drvo-zapis imao neku vrstu krsta urezanu u stablo. Rekao bih da se radi o početku računanja vremena, tj. od kada selo postoji i da je to inspiracija za pravoslavni krst.

Screenshot 2022 01 08 at 12.51.43

Crte i reze na hrastu kao oznaka vremena, simbol oznake za vreme u starosrbskom i pravoslavni krst danas imaju slično značenje.

Izgled oznake u starosrbskom za vreme. Radi se o tri crte, jednoj glavnoj koja predstavlja prolazak vremena i dve kraće. Dva preseka predstavljaju ”od đurđevdana do mitrovdana”, kasnije u pravoslavlju to je pomereno na od Božića do Vaskrsa jer je vera usklađena sa vremenom Jerusalima i Bliskog istoka gde zima kasnije dolazi.

Zašto smatram da je upravo od Srba došla prva priča o Hristu – hrastu? Zato što se hrast samo na sprskom tako zove. Bugari, Rusi i Poljaci za hrast kažu ”dub”, Grci kažu ”bris”, Mađari kažu ”tolgi”, latini kažu ”kverkus”, englezi ”oak” i tako dalje.

26072014sopot

I dan danas u Srbiji (selo kod Sopota) prvoslavni sveštenici održavaju službu u selima pored ”zapisa” kao nekada drvidi.

Za najveći pravoslavni praznik Srbi uzimaju hrastove grančice i prave varnice čekajući dolazak malog Hrista. Naši stari su nam tako kroz ovaj običaj ostavili stari zapis o starom verovanju i poreklu malog Hrista.

Badnjak Beograd 1

Na Božić mi se sećamo stare vere koje se odričemo bacanjem hrasta u vatru i priznajemo rođenje Hrista. Umesto mitrovdana, prihvatamo Božić ali istovremeno tako je i sačuvano sećanje na staru veru.

Rekao bih da veče bdenja (badnje veče) ima i te kako veze sa hrastom, drvidima, Dobrogostom, troprstim Tribalima što na ognjište tronožac stavljaju i malim bogom Božićem.

Negujte i čuvajte svoje običaje. To nam je zapis.

2 Comments

  1. danilo stojanovic

    Прича о храсту је веома добра. Без икакве сумње треба чувати обичаје жртвовања бадњака али треба браћо Срби бити умерен. Толико је мало остало моћних стабала храста да преостале морамо да сачувамо и да омогућимо младим стаблима да се развијају. Гранчица је сасвим довољна. Нема потребе сећи и ломити велике гране нити читаво младо дрво обарати за бадњак.

Leave a Reply