hrast

О храсту, Христу и Божићу

Бадње вече долази од глагола ”бдети” који има значење да се то вече бди, тј. не спава се него се чека неко. Отуда бадње вече, тј. вече бдења.

Кога чекамо? Чекамо малог бога – божића. То је Христ приказан као детенце на икони Богородице. Међутим, прича о малом богу је много старија још из доба пре хришћанства. 

Дакле ми чекамо малог Бога. Зашто? Зато што улазимо у најтежи део године – зиму. Ритуално на Божић се рађа мали Бог, затим чекамо да порасте пар месеци током зиме да би на Васкрс сунце надјачало зиму и почео родни део године када поново има хране. Сама реч Васкрс има значење поновног рођења. 

Пред Божић и пред Васкрс иду два велика поста од 40 дана. Ова два поста су у прошлости помагала људима да сачувају своје залихе хране. Да их не поједу на почетку, а и да им потрају до краја зиме. 

Зашто палимо Храстове гранчице (бадњак)? Тумачење да се ради о паганским обичајима прихватам само у смислу да се ради о обичајима који су обликовали хришћанство. Да ли је Храст или је Христ питање је. Ја бих рекао да су нам наши стари оставили жив доказ у традицији да су Христ и обичај Божића српског порекла.

Свети Сава у Законоправилу каже да је Исус на грчком, а Спас на српском језику. Дакле могли би рећи ”спас у храсту” или ”спасоносни храст”. 

Зашто је храст спасоносан? Негде давно на почетку времена стари Срби су користили храстов жир за храну. Та храна је била спас у случају да омане пољопривреда, стока, да дође суша или да се деси рат. Дакле ради се о гарантованој храни и није ни чудо што се сматрало да је од бога. Стари Грци кажу да су пре њих били Пелазги, народ који носи назив по жиру храста који су јели. 

Пре хришћанства у сваком селу је у центру села стајало дрво Храста које су звали ”запис”. То су била прва црквишта тј. места окупљања у селу. Из тог времена стоји стара изрека ”куцни у дрво три пута да зло не чује”. Такође, западни историчари кажу да су некакви келти (у које не верујем) имали свештенике друиде, међутим рекао бих да се ради о дрвидима. Дрв-вид или свештеник који види има подударности са свето-видом. Свештеницима који су око светог дрвета окупљали људе од заклетве, тј оне заклет’е – келте. 

Могуће је да је сеоски храст – запис, био посађен када је место насељено. Временом је храст растао и гране се шириле, исто као што су се породице шириле и гранале. Под тим храстом су се људи венчавали, деца крстила и давали заклетве. Тај запис је био доказ да су ту они од давнина и да нису неки досељеници.

druids collecting sacred mistletoe 5879132.jpg

Илустрација друидске службе из једне старе књиге.

Такође сва села су имала ”забран”. Забран је заједничка шума коју нико није смео да сече. Забран је био ту да се у случају тешких времена село може прехранити. Та шума је пружала жирове, печурке, сремуше. У тим шумама није био само храст већ и друго корисно дрвеће (ораси, липе, леске, кестење…)  

”Три пута да зло не чује”. Још један доказ да је свето Тројство као хришћанско божанство потекло баш од Срба. Срби су од памтивека називани Трибалима, што би у преводу могло значити ”троглави” или ”троноги”.  

Вероватно су Хелени тим називом обележавали нас јер верујемо у Тројство. Троножац је коришћен за кување на ватри многе посуде још из доба Винче су имале три ножице. Када се на тај троножац, дода огњиште које је код Срба свето, па и огњило које се и данас налази на нашем грбу ствари постају јасније. 

Бројна су помињања тројства у нашој историји. Да поменем само ”у цара Тројана козје уши” (Трајана), Троју, Триглав… А врло лако може да буде да су нам назив трибал дали као ”тропрсти” тј. због начина како се крстимо са три прста.

Постоји јака паралела нашег Тројства са ведским тројством (Кришна, Вишну, Брама). Када се гледа Храст то су наши преци. У тој аналогији Храст је Христ или Кришна или грешни Син. Вишну је бог вишњи или свевишњи како ми кажемо, а Брама би били данашњи људи из ”забрана” тј. они који бране сећање и чувају храст. 

Постоје многе исте речи у српском језику и санскриту. Лично не сматрам да су Кришна и Вишну дошли из Индије код нас већ обрнуто. Мислим да су у Индију са јединицама Александра Великог дошли људи са наших простора који су проповедали приче (веде) о Вишњем, Грешном и људима из забрана. 

У тој аналогији Храст представља цркву или временски запис као што дрво храста симболично представља породично стабло. То су уствари наши преци који су се жртвовали за нас да би ми данас постојали. Сећање на њихове судбине чини уствари тело храста, тј Христа. 

Многа су значења Тројства. Довољно је рећи да верујемо да Свети Дух прелази са Оца на Сина. Дакле верујемо у духовност, у оне који су заклети и сећају се. Тројство такође представља прошлост, садашњост и будућност (и ниње, и присно и во вјек и вјеков). 

Положајник је рад гост у кући. Кажу да је постојало старо божанство Радогост, мада ја не верујем у теорију већ сматрам да хроничари оног времена нису разумели идеју ”положајника”. На исти начин као што нису разумели помињање Перуна, Дажбога, Световида… моје мишљење је да се не ради о различитим боговима, већ о календару. О једном Богу и његовим манифестацијама током године.  

Ради гост или положајник доноси срећу за целу следећу годину. Треба поменути да је у старо време ”гост” био назив за свештеника. Рецимо записани су многи свештеници назива Радогост, Доброгост… ”Гост” је вероватно био сеоски старешина или свештеник (дрвид) који је уносио у кућу грану храста (Христа) који се жртвује за нас тако што се спаљује. 

Интересантно на западу у многим језицима ”гост” је дух – ghost. Отац и син из куће одлазе да исеку храст, а затим долази гост (положајник). Тако се постиже тројство отац-син-дух.

Бадњак када гори прави много искрица, па се каже ”колико искрица толико…” парица, срећица, дечице, стоке, љубави… Симболично спаљивањем бадњака призивало се сунце, тј. родни део године.

Сутрадан се обично пече јагње, што потиче од прехришћанских обичаја када би за бога било жртвовано јагње. То јагње се клало тако да крв попрска храст ”запис”. Хришћанство забрањује проливање крви на жртвеницима па тога више нема већ се прави само свечани ручак. Само да приметим сличност између рећи ”заклати” и ”заклети” и кад се неко обеси о грану па се ”заклати”.

Треба поменути и да се на почетку хришћанства Христ називао ”јагње божије” алудирајући на то да је жртвован ради нас. Међутим, касније се од тога одустало и Свети Сава у Законоправилу каже ”не зовемо га јагњетом божијим”. 

На Божић се прави колач (коло) који је кружног облика и симболише календарску годину (коло-дар). Пре оброка се колач врти кроз руке укућана и ломи што симболише пролазак времена. 

У старосрпском (старословенском) ознака за време подсећа на православни крст. Кажу да је дрво-запис имао неку врсту крста урезану у стабло. Рекао бих да се ради о почетку рачунања времена, тј. од када село постоји и да је то инспирација за православни крст.

Screenshot 2022 01 08 at 12.51.43

Црте и резе на храсту као ознака времена, симбол ознаке за време у старосрбском и православни крст данас имају слично значење.

Изглед ознаке у старосрбском за време. Ради се о три црте, једној главној која представља пролазак времена и две краће. Два пресека представљају ”од ђурђевдана до митровдана”, касније у православљу то је померено на од Божића до Васкрса јер је вера усклађена са временом Јерусалима и Блиског истока где зима касније долази.

Зашто сматрам да је управо од Срба дошла прва прича о Христу – храсту? Зато што се храст само на спрском тако зове. Бугари, Руси и Пољаци за храст кажу ”дуб”, Грци кажу ”брис”, Мађари кажу ”толги”, латини кажу ”кверкус”, енглези ”оак” и тако даље.

26072014sopot

И дан данас у Србији (село код Сопота) првославни свештеници одржавају службу у селима поред ”записа” као некада дрвиди.

За највећи православни празник Срби узимају храстове гранчице и праве варнице чекајући долазак малог Христа. Наши стари су нам тако кроз овај обичај оставили стари запис о старом веровању и пореклу малог Христа.

Badnjak Beograd 1

На Божић ми се сећамо старе вере које се одричемо бацањем храста у ватру и признајемо рођење Христа. Уместо митровдана, прихватамо Божић али истовремено тако је и сачувано сећање на стару веру.

Рекао бих да вече бдења (бадње вече) има и те како везе са храстом, дрвидима, Доброгостом, тропрстим Трибалима што на огњиште троножац стављају и малим богом Божићем.

Негујте и чувајте своје обичаје. То нам је запис.

2 Comments

  1. danilo stojanovic

    Прича о храсту је веома добра. Без икакве сумње треба чувати обичаје жртвовања бадњака али треба браћо Срби бити умерен. Толико је мало остало моћних стабала храста да преостале морамо да сачувамо и да омогућимо младим стаблима да се развијају. Гранчица је сасвим довољна. Нема потребе сећи и ломити велике гране нити читаво младо дрво обарати за бадњак.

Leave a Reply