Рече монах како једна српска изрека каже:
Нисам вила да збијам облаке, већ ђевојка да гледам преда се.
Данима сам био под утиском овога што мој духовни отац помену. И заиста данас код нас је много ”вила” што су у облацима, а мало девојака које су спремне да размишљају о породици.
Девојкама је Бог даровао да могу да рађају дечицу, а за децу је потребна породица. А за породицу треба бити спреман, умети, бити вредан, одрицати се и желети је. Неће породица сама да се направи, а када се случајно направи онда се лако и руши.
Девојка је са обе ноге на земљи чврсто и пажљиво гледа пред себе да се не саплете. Вилу то није брига, она лети ка облацима.
Много је вила. Глава у облацима, мисли о каријери, о популарности, о лепоти, о лајковима, о изласцима, о пољупцима… Виле немају породице, ни мужеве, ни децу. Будуће ”виле” ни не желе децу, нити породице јер им сметају. Нема се времена, нема се стрпљења, ко ће толико радити, треба зарадити, ”муж ће ме преварити” и траже савршеног… а време пролази.
И онда вила остане сама. Све прошла нигде није дошла. Свачија, а ничија. Остаје поносна што је своја и чува сећања на живот који је имала. Као цвет у абажуру, леп и заувек млад али више не мирише.
Super Tekst