kralj Aleksandar

О круни цара Душана и краљу Александру

Погледајте овај спот и послушајте речи песме (3 мин.). Ово је стара црногорска химна коју је написао сам краљ Никола I Петровић Његош 1867. године. Ко је враг у песми? Кад Србин не буде роб?

Слушајући песму појави ми се мисао да је краљ Александар Карађорђевић погрешио што се није прогласио за цара. Бугарски официри су га на коктелу већ називали ”будућим царем јужних Словена”. Да се прогласио за цара, не би морао да отера свога деду краља Николу из Црне Горе.

Пре њега је већ постојала краљевина Црна Гора и краљевина Србија. Сам је говорио да не могу два краља у једној држави. Да је прогласио себе за цара он би владао над два краљевства и осталим територијама (”поморјем и западним странама” како пише у старим повељама). Након његовог пада за њим би остала два краљевства српска, а не шест република и две покрајне како се касније десило.

Нажалост Александар није ни био краљ српски јер га црква није прогласила краљем. Није му одговарало да га црква прогласи краљем јер би онда био православан краљ, а то се не би свидело Ватикану и Хрватима. Зато се он се сам прогласио краљем Југославије у Београду. Тако су и Хрвати добили првог свог историјски доказаног краља. 

Због тог удварања католицима није ни могао да буде цар. Не можеш се сам прогласити царем то може да учини само црква. Али која црква? Ватикан је проглашавао цареве на западу. Цариградска патријаршија је и даље била у рукама Турака па она није могла прогласити православног цара.

Теоретски Пећка патријаршија је могла да прогласи Александра за цара јер је већ проглашавала цареве Душана и Уроша. Међутим, тада би био православни цар, а то му није одговарало због флерта са католицима. Ту је корен греха. Тако паде српска идеја и круна Душанова не засја. Нажалост несрећни Александар није био ни свестан да је тада посадио семе Јасеновца, Јадовна, Јастребарског, безбројних јама и многих других логора.

Ко са ђаволом тикве сади, о главу му се обијају каже наш народ. Тако је и било.

И црква је починила грех тада јер су краља Петра I прогласили за краља иако су његови завереници убили претходног краља и краљицу. То је био грех. Није ни чудо што су цркви касније учинили комунисти, а затим атеисти и шта чине данас екуменисти. Божија казна.

Велика је шанса Александар био али и велики усуд. Петар и Александар увукоше Србе у најкрвавије ратове у својој историји. Проклетство је убити претходног краља и краљицу, украсти Мирослављево јеванђеље, договарати конкордат са Ватиканом. Није било покајања и све нам се то обило о главу.

Пред крај живота краљ Александар је схватио своју грешку али касно. Схватили су и наши непријатељи да је Александар схватио и зато су га уклонили. 

До дана данашњег траје демонтирање српске цркве и српске идеје. Идеје православног царства на Балкану. 

Да ли ће српство имати снаге да поврати своју цркву и прогласи неког новог ”цара”? Да ли смемо да размишљамо о речима следеће песме? Да ли црква сме да размишља о својој правој улози – улози кишобрана свеукупног српства на Балкану и шире?

Свако добро браћо и сестре.

Leave a Reply