Суштина православља – три основе ствари

Православље како нам је оставио Свети Сава има три основна нивоа. Рекао бих да су то три камена темељца на којима наша вера почива.

А то су лични преображај, породица и заједница окупљена око цркве.

1. Лични преображај – душа и грех

Када сам кренуо са молитвом јако ме је жуљало оно ”помилуј мене грешног”. Тај израз ”грешног” ми некако није био прикладан за мене. ”Не пијем, не дрогирам се, не коцкам, курве не јурим. Што сам ја грешан?” размишљао сам не капирајући колико немам појма.

Временом сам наравно пронашао своје грехове и мале и велике. Данас сам много свеснији својих лоших навика. Кориговао сам многе од тих навика: од неких поступака, до начина размишљања, па до кафе, кока коле и сличних ствари.

Дакле израз ”грех” би данас био ”лоше навике” или ”лоше мисли”. Први ниво православља је да се путем молитве, поста и читањем ради на промени животних вредности, изградњи карактера и стицању личног мира у животу.

Путем молитве човек се загледа у себе и поразмисли шта је лоше код њега. Одакле долази највише тензије и зашто? Које навике му разарају здравље? Какве мисли га прогањају и како да пронађе мир? Циљ молитве јесте да човек пронађе свој мир и редефинише себе као личност. Молитва служи да се глава на крају дана на неки начин испере од непотребних мисли и дезинфикује мислима о Богу и тако пронађе мир.

Путем поста човек научи како да мало повуче узде и да се радује основним стварима у животу. Ми природно тежимо све бољој клопи, све јачим надражајима, све већем адреналину… и тако све док се не уништимо. Пост је култура живљења која помаже човеку да исправно наштелује своје жеље и потребе.

Читање православних књига помаже потпуном редефинисању погледа на живот. Ту истичем Законоправило Светог Саве као основну књигу а затим Аву Јустина, владику Николаја и Жарка Видовића као модерније писце блиске данашњој генерацији.

Владика Николај каже како Бога ништа не радује као човек који је пао и поново се уздиже. Без пада, страдања нема васкрсења, а без патње, нема ни преображаја. Православље је на неки начин систем аутокорекције јер ако човек искрено утоне у читање, молитву и пост – врло брзо ће се одрећи лажних амбиција и туђих очекивања и тако пронаћи свој спас, тј. начин живота који одговара његовој души.

Ја никада не губим јер или победим или научим.

Жива вера води човека на начин да добије потпуну сигурност и мир у животу до нивоа да кад се деси нешто лоше он помисли ”ко зна зашто је то добро” и има осећај да се нешто у животу није случајно десило, већ да је то порука или сигнал. Такав начин размишљања чини човека способним да се на сваку недаћу прилагоди и снађе. Он добија сигурност за своје поступке и решен је у њима да истраје схватајући да Бог и када руши он уствари гради. 

2. Породица – Богородица и љубав

Монах који је мене подучио рече: ”Сине запамти, породица је прва црква и сваки мушкарац је у њој првосвештеник!” Прво се породици мораш посветити, својој жени и деци и њих извести на прави пут. Богородица је симбол породичних вредности и љубави. 

Породичне вредности нису некаква испразна прича већ се ради о погледу на свет који смо наследили од својих предака а који су јасно записани у Законоправилу Светог Саве. То је пре свега веровање у брак и подизање деце унутар брака, а не у растуреним породицама како се на западу данас приказује као нова нормалност. Затим то је однос ка верности и жртвовању за породицу, не може се излазити у дискотеке, бити коцкар, криминалац, алкохоличар и слично и успешно водити породицу. То је једноставно неспојиво и то је свесна жртва коју и муж и жена морају да поднесу како би имали породицу.

Неко ће рећи па шта ми ово причаш то свако зна, међутим није тако и све је више залуталих оваца које не схватају шта значи породица и заједништво. Родитељ је да дете чува, да га чува и подиже, а не да кука што не може у кафић и да деца све слободно време проводе играјући игрице. Вртић и школа треба да су додатни ослонац, а не да мењају родитеље. Бабе и деде да чувају унуке. А дете када порасте родитеља да чува, а не да то чине социјалне службе и домови за старе. Знам да људи из градске средине сада преврћу очима док ово читају и мисле у себи ”како то не може и није тако једноставно”. Није једноставно али је то идеал. Боље од тога нема нити ће икада бити. То је по Богу исправно и све другачије ће донети невоље и бол кад тад. 

Наша вера није религија како се многи сада труде да нам објасне. Није то паљење свећа и клањање у цркви. Наша вера је жива вера, то је начин на који живимо и подижемо своју децу. Не смемо то да заборавимо. Моје дете мора да разуме вредности по којима ја живим и моје ставове о свему. А не да људи причају глупости и говоре ”пустићу дете да само донесе свој суд о томе”, па да то тако може не би дете имало родитеље. У сулудом покушају да буду јако ”коректни” неки јадници на западу би да дете касније бира пол, ето колико се застранило.

Породичне вредности значе чврст став о абортусу, ЛГБТ заједници, о дроги и свему што им касније може бити проблем у животу вашег детета, а будућег човека. Дете лако може да залута ако нема родитеља да га води и саветује.

Живот кажњава онога ко не ради по Богу и тако они који рецимо криво скрену ка абортусу или лгбт-у страдају. На почетку обично трпи њихово здравље, а на крају ако се не исправе остају без породице и порода. Њихов живот као лист пада под дрво живота и суши се, бива заборављен и не производи гранчицу. Они који су на правом путу остају део дрвета живота.

У време када је наш народ био под Турцима и када црква није могла да функционише наша вера је сачувана унутар породица. Зато је породица прва црква ако се у њој негују исправне вредности.

Жена и деца су највећа вредност сваке заједнице, а не бруто доходак или личне слободе како нам се данас са медија објашњава. Зато икона Богородице симболизује жену и дете као врхунски и најрањивији део сваке породице. То је наш грб за који се ми православни боримо. Породица је место где ћете  ”љуби ближњега свога” најпре показати. И зато је најважнија икона српске цркве управо Богородица Тројеручица која се налази у Хиландару. 

3. Црква – локална заједница и сећање

Црква је место где треба да се окупи локална заједница… они који држе до истих вредности и сећања. Црква не треба да буде џиновски храм у којем се људи на литургији не познају и који походе из чисте радозналости или слепе религиозности већ напротив то треба да постане место окупљања једне мале искрене заједнице.

Људи из те локалне заједнице кроз цркву негују сећање на своје жртве и на своју историју. После службе људи треба да седну на духовну трпезу и да се почасте и попричају са својим комшијама и пријатељима. Ти разговори треба да буду о историји и о данашњим проблемима заједнице кроз призму историје. И најважније од свега ти људи би требали да се међусобно помажу. 

Таква заједница на литургији велича Христа који је за све нас пострадао као ултимативни пример жртве за заједницу. Фреске те цркве треба да буду украшене нашим свецима и жртвама из ратова. Свештеник те цркве треба да уједињује људе и саветује их у горе поменутим питањима душе и породице. Црква треба да негује колективно сећање на жртве тога краја и локалне заједнице. Свети Сава и његови савети не смеју да се забораве.

Само присуствовање литургији без дружења и сећања неће код човека пробудити осећај припадности. Дакле окупљање људи око цркве је трећи камен темељац православља. Без заједнице људи цркве су само шупљи храмови, некакви музеји религије. Да би човек у цркви пронашао своје испуњење неопходно је да има заједницу људи који деле хришћанске вредности.

За крај

Православље је потпуна контра од данашње сирове и варварске културе која се пропагира преко телевизора и интернета, где се само рачуна новац, моћ и популарност. За ту нову културу су душа, љубав и сећање потпуна непознаница. Љубав се поистовећује са страшћу, душа са магијом, а сећање није ни битно јер нове генерације само себе гледају.

Залутали данашњи људи не познајући концепт душе нису у стању да раде нешто од чега новца нема, да љубе неког по сваку цену и жртву, нити да размишљају о својим поступцима у светлу идеала за које се њихов деда борио. Они су душу заменили за моћ, љубав купују новцем, а уместо сећања имају популарност и лајкове. 

Душа је суштина православља и она се проналази у потрази за грехом, безпоштедна љубав је следећа степеница коју човек пружа својој породици, а сећање треба да је основа наше цркве. Без разумевања ових основа православље неће бити жива вера, већ бесмислена религија као код католика.

Отац, Син, свети Дух.

то је Сећање, Душа, Љубав (од Бога)

или популарност, моћ, новац (Луцифер, Хју Хефнер, Фејсбук и многи други)