Шта је било када је Милошевић посетио Хилендар?

Једном приликом кроз разговор са оцем Доментијаном дотакли смо се теме када је председник Милошевић посетио Хилендар. Отац рече да су се монаси разбежали и да нико није хтео да га прими јер је комуниста. Још додаде да су ови његови када су слетели хеликоптером уништили пола баште из које су се хранили монаси.

Ето толико сам упамтио међутим ево интервјуа са оцем Василијем који је у то време био у манастиру и посведочио шта се тачно десило.

У вечни спомен монаху Василију

(једини интервју монаха Василија где говори о свом животу, посети Слободана Милошевића Хиландару, животу у манастиру…)

Пре овог разговора речено ми је да имам велику срећу што је монах Василије пристао да говори за ,,Српску реч”, будући да то никада раније није практиковао. Такође, ни већи број монаха у Хиландару нема ту навику или су веома шкрти на речима. Једно од правила које важи у монашком свету Хиландара је, како каже и отац Василије: ,, Дођите, видите па идите”.

Разговарали смо почетком септембра на такозваној ,,политичкој тераси” на првом спрату конака испред келије монаха који је по много чему особен, о чему говори и име које је дао месту на којем је разговор вођен.

Отац Василије је 1971. године дошао у Хиландар из Брђана код Милановца. Каже да су му се родитељи још за време рата упознали као четници, мајка је имала 15 година, а отац 21. Оба мајчина брата су, такође, били четнички команданти, а и деда му је био чувени ратник још у Првом светском рату.

,,Једнога дана баба је рекла мом оцу да ће се њих двоје узети када се рат заврши, у шта он никако није веровао”, почиње своју причу седокоси монах, самоуверен, мало разбарушен и поприлично бунтовно расположен због чега мало одудара од околине у којој се налазимо и где све одише миром, складом и љубављу према Богу. ,,Међутим”, наставља он, ,, дошла је 46. он је отишао код родитеља моје мајке, мада су га они тада једва препознали, и ту су се договорили да се узму.

Мојој мајци су двоје деце убили комунисти, једно 1947. које је имало око 6 месеци, пошто су је тукли, а тада је био чувени злогласни Тороман инспектор из Чачка, који је после био управник у Сремској Митовици, а познат је по томе што је проту Савковића, који је био 19 година у затвору, тукао, вадио му зубе и шта му све није радио.

Потом је и 48. друго дете изгубило живот, а кад је мајка остала у другом стању, носећи мене, они су је склонили у шуму. И пошто ми је, тек сто сам рођен, пена пошла на уста брзо су ме завили у неку велику крпу, одвели у манастир Глеђане и крстили отац Јулијан Кнежевић и отац Јован Радосављевић. После извесног времена пена је нестала и они су наставили са крштењем, а ја сам остао жив и ево ме сада овде.”

Демонстрант

“Када сам завршио школу”, наставља један од најпознатијих монаха из Хиландара, ,, мој стриц је радио на железници, па сам и ја 1964. дошао у Београд и добио батине 68. у демонстрацијама. И сада имам последице пошто ме је један полицајац ударио по глави тако да ми је пукла кост. Када сам овде дошао то сам оперисао и имао сам шест операција после тога. И сваког месеца идем па ми то чисте јер гноји и Бог зна докле ће то да буде.

Тако да ја ове ослободиоце који ослобађају од куће, имања и здравља добро знам, мене су од здравља ослободили, а неке ослобађају од живота. Завршио сам 68. А радио сам као отправник возова у Лајковцу, Ђуринцима, Кусатку, па Ковачевцу и онда сам дошао на пругу, и полако спремао документа. Тада сам рекао ђеду: – Ђедо, у овој земљи која туче ја нећу да живим , а он ми је рекао да идем у Грчку. Дошао сам и видео да је овде много лепо. Грчка је тада била много побожнија него сад. Документа сам добио 71. , дошао сам овамо као емигрант и више се нисам ни враћао.

Ипак, који је био прави разлог што сте напустили земљу?
-Зато што нисам желео да живим у Југославији која туче људе. А и говорили су ми: ,, Знаш ко ти је био ђед, ујак, а ти…знамо све, као, седи ту, немој да се гураш много…” Са таквим квалификацијама нисам могао да очекујем неку нарочиту перспективу.

Али, и поред тога, нисте послушали савет да се не ,,гурате много и да седите мирни”. Напротив, чак сте и штрајкове организовали.

• Да, организовао сам један тежак штрајк и хвала Богу да сам се извукао , могао сам да заглавим, што кажу људи, наопако. То се десило у Кусатку, када сам ја био отправник возова. Један мој друг који је сада на железници, био је тада на вишем нивоу, рекао ми је да је наш директор украо десет милиона, а знао је то јер је он водио рачуне. Рекао ми је све податке и ја сам онда организовао железничаре, отправнике возова и друге и направио шест великих парола.

Штрајкач

У Смедеревској Паланци одем у магацин узмем хартије и лесонита, а све су они то гледали. Три метра велики транспаренти, један метар широко, нацртам једног железничара са капом којем испадају паре из џепова и напишем : Шефе, где су паре? Затим, социјализам и комунизам – само на папиру, и још неке. Ујутру, када је наишао воз из Лапова ту велику смо окачили на чело локомотиве и мада је постојало наређење да то скину, нико то није хтео да дира тако да је воз стигао до главне станице. После пола сата дошла су два инспектора у колима да испитају случај.

Недељу дана дисциплински суд у ЗТП ми је дао отказ али сам имао срећу јер сам имао једног пријатеља адвоката који ме је после пола сата разговора са њима позвао у канцеларију и рекао: знате, ви сте млади, немојте то више да радите, све ћемо то изгладити. Питао сам га је ли директор узео паре или није. ,,Па добро, нека буде како ти кажеш”, рекао је, јер није хтео да призна и тако се то завршило, а нисмо били осуђени ни ја ни моје колеге. Било нас је неколико који су били главни, а ове ситније нису ни гледали.

Мада сте монах, са свим особинама које су таквом звању и примерне, делујете доста бунтовно за разлику од других који имају некако помирљивије ставове?

• Био сам ратоборан, а и мој ђед је био такав. Имао је четири сина и три ћерке. Био је Солунац и имао три одликовања. Никоме није ћутао у селу, али је многима и чинио, а никоме није узимао признаницу. Бог зна и ја, говорио је. И тај ауторитет деде ме је одржавао, а и данас ми користи.

Пре дванаест година тадашњи председник Србије Слободан Милошевић је долазио у Хиландар. Доста је верзија било у медијима о томе. Причало се да су тада сви монаси побегли када су чули да он долази. Колико ми је познато, Ви сте један од иницијатора овог скандала о којем се још не зна права истина.

• Да, изашли смо вактом. Уосталом, ја сам о свему томе написао и песму која се зове десант на Хиландар. А десет дана пре него што је кренуо, значи после деветога марта, звао је министар за верска питања и тражио од нас да се припремимо јер долази Милошевић. Не познајем тог Слободана, рекао сам ја. Како не познајете, питао је он. А ја сам тада био епитроп (заменик игумана манастира оца Пајсија) значи ја сам био оперативац. И кажем ја, ја сам Грк, имам грчке папире и мени није познато и тако то.

После је он тражио Пајсија, а овај није хтео да се јави. Четири дана касније зову из Министарства спољних послова, али није хтео да каже ко је и каже ,, знате могли би сте да направите ипак као да дођу”. Ми смо овде имали седницу и ниједан монах није био за то, чак ни отац Серафим чији је отац Хрват, а мајка Немица. Он је рекао како је Милошевић изјавио да је у седамнаестој години расчистио са религијом. То је рекао осамдесетих година за париски часопис Л монд. Серафим је то прочитао и рекао ја сам да се не прими.

Е, сада је ситуација била лакша и ми се договоримо да ја останем у манастиру, отац Пајсије, као игуман, да изађе два дана пре, отац Киро, као поп, да изађе и он и отац Николај. Игуман, значи да не држи беседу за дочек, Кирило – нема литија, а отац Николај – нема ручак, пошто је био кувар. Па…тактика. И сад претходног дана кад је тебало да он (Милошевић) дође, слетео је око осам сати један мали хеликоптер – полицијски . Ја изађем на капију и сад тај инспектор Северне Грчке, с којим сам се одавно знао, поздрави се са мном и каже да је ту по службеној линији. Знам пријатељу , рекао сам му, али кад негде идеш најавиш се, па макар и на кафу. Рекао је да ме је звао тог јутра, а када сам га питао зашто ме није звао синоћ, одговорио је да му је наређење стигло тек ујутру.

Рекао је да је дошао да извиди зашто ми нећемо да примимо Слободана Милошевића, председника. Опростите, рекао сам, у питању су три ствари: У Типику Светога Саве каже се да се владар прима са литијом, е, а тај човек да ли је крштен, јеси ли видео да се причестио, крстио пред иконом или да се исповедио? Ништа не знам , одговорио је. Добро, друга ствар, он долази овде у Хиландар као човек који нема никаквих лепих обележја, како да га дочекамо? Значи, написи ти Елефтерије један типик као свети Елефтерије, и ми ћемо по твом типику да радимо, а Типик Светог Саве ћемо да склонимо. То га је толико пресекло, јој оче, немојте, рекао је, како ја могу да будем већи од Светог Саве? Па, ти ме тераш, јел тако? И трећа ствар, ја му кажем, овај дечко је погинуо у Београду, јел знате ко ми је то, то ми је брат. Он се запрепастио.

Мислим, брат по линији отпора и тако. Добро, ја вас разумем, рекао је, али то ништа не значи. А претходног дана сам ја сазнао од једног мог великог пријатеља из Грчке, који ми је рекао како је Милошевић претходног дана у Атини Мицотакису рекао: ,,Што се тиче Скопљанаца, пола сата ја одозго, пола сата ти одоздо и то ћемо да збришемо и направимо отворену границу. То значи да нема више Македоније, нема више граница, а то је распложење Грчке и Србије”. Касније сам, такође, сазнао да су десетак дана после тога они тенкове дотерали у Ђевђелију и чекали седам дана, а онда су се вратили.

Милошевић у Хиландару – тактика

А дан пре Милошевићевог доласка око седам сати дошао је један полицајац и рекао ми како има шест људи који би требало да дођу код њега због лоших карактеристика по ситуацију која је требало да се догоди. Били су ту уредник ,,Искре” из Минхена, ,,Слободе” из Америке и још неки новинари зато што сам ја хтео да они то виде а не да се прича сутра нису примили, јесу примили, било је овако или онако. Они су седели ту и гледали људи како да напишу. Ништа, рекао сам, у овој кући старој 800 година никада се није десило да се пролива крв, а код њега (Милошевића) је вода, према томе, не секирај се ништа. Нека буде он у једној соби, ја ћу ставити једног полицајца да шета ходником… и тако. Он је пристао.

И у дванаест сати -хеликоптери, овуда и одоше на Кареју. Тамо на Кареји дочек, литија, водили га у цркву, уводили га у олтар, водили га у Протат, дали му ручак, дали му златну икону. А он тог проту није ни пољубио у руку, нити му је рекао ,,помаже Бог”. Хвала, хвала и тако, да би на крају прота рекао: ,, Ја мислим господине председниче да ви не треба да идете у Хиландар јер сте ви све почасти Свете Горе добили овде, и више него што можда треба, најбоље би било да се ви вратите, а он је рекао, не, идем.

Отац Василије и прота Воја Билбија у разговору.

Отмица

И онда су хелликоптери дошли одоздо. Пре него што су дошли ја кажем братији: ,,Браћо, сад ко хоће, куд хоће”. И онда смо се сви разишли, а пре тога два сата један мали хеликоптер, полицијски, спустио се и они су, како сам видео, киднаповали оца Пајсија, убацили га у хеликоптер и довели га овде. Видим га ја како збуњен иде.

Овде је тражио мене, али нико није хтео да му каже и пошто ме није нашао изашао је на капију, а Милошевић му је рекао : Здраво друже! Онда их је Пајсије уводио у цркву, а Милошевић је држао руке на леђима, није прилазио Тројеручици и ниједан његов пратилац није хтео да пољуби икону, нити да каже ишта, макар да остави неки динар, јел тако? Ништа, само су то гледали, отишли у трпезарију , отишли горе да виде нешто књига и онда су дошли у салон у којем је Милошевић рекао неколико речи: Па знате, било је раније огрешења, сада је ситуација несто другачија, ми ћемо да помогнемо, нису то више она времена, и тако то, још нешто без везе и онда су сели и отишли. Тако се то десило и остала је историја да се чита, ето.

Ви сте оче Василије, као што рекосте, били бунтовник, на деду, још од 1968. а то сте, колико видим, остали и данас?

• Не, само истину. Трудим се да ми свака реч буде поткована, да ништа не говорим, да немам написано или да не покажем.

Људима је сигурно занимљиво како је организован живот у Хиландару?

-Устаје се у 3 сата и то је правило монашко у келији, онда почиње полуноћница у 4 у цркви, а после тога јутрење, часови и литургија. То се све заврши негде око 8, после тога се иде у трпезарију, после тога тамо остаје око пет људи да се то почисти, среди, а онда имамо одмор од два сата. Е, сад, који имају послушања (задужења да организују поједине послове у манастиру), они то заврше и после на подне почињу послови. Значи у један сат се чисти црква, пале се кандила, ради библиотека и то је све до пола четири. Онда почиње сређивање, облачење и почиње служба у цркви у пет која траје скоро сат, а кад се заврши црква иде се у трпезарију, после вечере се долази у цркву, има повечерје, а кад се то заврси износе се мошти, има их око 120, али се износи око 15 и људи их целивају. Онда се објасни црква, историјат Тројеручице, Светог Симеона, а неки који имају потребу за тим узму грожђе за нероткиње, уље за болесне и тако то. Ту се задрже око сат и онда се враћају у просторије, а у 22 сата мора да се легне.

За разлику од, да кажемо , обичних монаха Ви имате статус мисионара, како сами тврдите. У чему се састоји разлика између мисионара и обичног монаха?

• Ја сам 1985. године, кад сам био на Врачару, тада је било негде око 300-400.000 људи, после тога су многи пришли. Старац Никанор ми је друге вечери у Раковици дао благослов да мисионарим, пошто је слушао ста ја причам. Значи, ја немам забране, ја мисионарим шта ми се нареди – истина.

Ја проповедам Христоса, истину и против тога може неко да се буни, знате, али не може да обори јер Бог постоји, Христос постоји , истина постоји и ништа, ти колико кажеш није, моје још дупло јесте и ти мораш да будеш побеђен. Не мозеж да оспориш јер има хиљаде начина да ти докажем да је Бог присутан међу нама. И ове ствари које су истина, био је Милошевић, сви знају да је био, па зашто да не причам, било је тако – тако је и готово. Значи нисам ја додао ништа, све је тачно од а до ш.

Морам да признам да први пут чујем…

• За шта, за мисионарење?

Да, нисам знао да у монашким круговима постоји и таква категорија.

• Ја у целом свету имам око 5000 мисионара, Америка, Аусталија и многе друге државе, а ја сам ту само један на Хиландару. Ево, рецимо, Хранислав Милошевић хоће да отвори радио станицу на Хиландару и мене је предложио да ту радим, ја сам тамо радник, нисам ни шеф, нити било шта друго и радио станица ће радити из Хиландара.

Добро, како би сте ви објаснили суштину монашког живота некоме ко, рецимо, ништа о томе не зна.

• Две су ствари, једна долази само из љубави према Богу, а друга је сазнање грехова. Те две ствари које те воде су једине које остају у Хиландару или у било којем другом манастиру. Неки људи које ја знам овде имали су грехова, видели су да је то страшно и дошли су у манастир, да се очисте и приближе Богу и ту су остали. Сви други, те оставила га девојка, те није му нешто било добро, буду овде и оду. Од мог доласка до данас је 36 људи отишло. Сви су у глобалу били добри али није водиља која их води била ова, само две ствари, које сам већ поменуо.

Аутор светлописа на којима је отац Василије Хаџи Миодраг Миладиновић

Десант на Хиландар

(О посети Слободана Милошевића манастиру Хиландар, 1991.год.)
Аутор: хиландарски монах

Откако је Немањићу Саво
у Атонску Гору утекао
а Немања оставио пријесто,
Души својој да пронађе мјесто,
Откад свијет Хиландару краси,
И слава се његова разгласи,
Отка при стигоше монаси,
И откад се на Атонској Гори
Српски збори и Богу се моли,
Црњи абер долаио није
Но шо скоро дође из Србије,
Из столнога града Београда
Ђе фараон безожни завлада,
Ђе се коло безбожника вије
Да Србију у црно завије.
Црни абер из још црњег двора,
Од безбожног цара и злотора,
А из руку његовог жбира-
Вјерног слугу Драгојла везира.
Силом збори абер из Србије:
“Слушј добро игуман Пајсије:
Ми овамо у царевој влади,
Добро знамо шта се од вас ради
Јасно нам је шта се отуд ваља-
Настојите да вратите краља.
Шурујете с Љотићевом бандом,
С четницима и са Александром.
Доушници отуд наши кажу
Да у цркви спомињете Дражу,
Молите се за душу Недићу,
И за здравље Карађорђевићу.
Све радите како не би смјели,
И цара сте за срце ујели.
Али цар је срца милостива,
Све вам прашта и милост дарива,
И још жели да вас удостоји,
И почати гостовањем својим!”
Кад игуман абер протумачи,
Ведро му се лице наоблачи,
Па са куле Савине слијеће,
И окупи старачко вијеће.
Брзо су се искупили старци,
Као некад библијски мудраци.
Сиједијех брада до појаса,
На кољена подераних раса.
Све клечећи и Бога молећи;
Вијећаше старци Хиландарци,
Вијећаше, сложно одлучише
Да се царском везифу отпише:
“Вјерни слуго, невјернога цара
Откако је свтог Хиландара,
Ове цркве и ове братије,
С прага још нико оћеран није!
И прије су цаи долазили,
И свеињу ову полазили,
Да окају владарске гријехе,
Своме срцу пронађу утјехе.
Зато кажи своме господару:
Ако мисли поћи Хиландару
Ради славе, ради ћефа свога,
А не ради савјести и Бога,
Боље да и долазио није!
Пољубиће гвоздене капије.”
Ал’ невјерник зато и не хаје,
Купи слуге и своје аждаје,
У својему безбожничком пиру
Небом језди према Манастиру.
Под западним зидом Манастира,
Бијеше башта к’о усред Мисира.
Њој је равна само башта рајска
И прекрасна авлија Версајска.
Једног јутра, неђеља је била,
Над том баштом залупаше крила,
Као да је сабориште вила.
Ил’ се с мора галебови дигли,
Ил’ ждралови из Русије стигли?
Ал’ на жалот то ни једно није.
Нит’ су стили ждрали из Русије,
Нит’ су крила галеба, ни вила,
Но с пера од хеликоптера.
Хеликоптер, чудо од технике,
Што преози спрему и војнике.
Њиме војска надгледа фронтове
И бијеле опсједа градове.
Али ево сада царско пира
И десанта светог Манастира,
Да се памти док је Хиландара
Гостовање безбожнога цара.
Вјерујте ми браћо моја мила
Та се поган није прекрстила,
Нит’ светињи једој поклонила!
Ту ‘ђе би се султан прекрстио,
Римски папа вјеру промјенио-
Колика је Хиландар светиња!
Али нешће ова аветиња.
Нит’ се крсти, нити се причести,
Него као марва без свијести,
Без имало срама и образа,
“Здраво друже” , игуману каза!
Боже праштај, а ја кад бих смијео
Племе бих му цијело проклео.
Ал’ не смијем, нек му Бог суди,
Срам га било од Бога и људи!
Довијек се од народа крио,
А од Бога душу не смирио,
Докле краља не буде дворио.
Опростите браћо моја мила,
Истина је, вјерујте ми, била.
Испевана ради Хиландара
А у здравље мојих господара-
Александра Карађорђевића
И младога Петра краљевића.