Ја сам пут, истина и живот

Мој духовни отац често говори ”Бог је рекао ”Ја сам пут, истина и живот” и доста сам размишљао на ту тему о чему се заправо ради. Није ли то заправо дефиниција Тројства у православљу?

Има много тумачења Тројства и у текстовима се најчешће дефинише као ”Отац, Син и Свети дух”, међутим ја сам трагао и још увек трагам за практичним објашњењима. Укратко ћу рећи да је пут уствари философија, истина то је историја, а живот је начин живота. Или можемо рећи да је историја – Отац, начин живота је Син и односи се на нас данас, а филозофија је Свети дух.

Другим речима православље подучава филозофији, историји наших предака и исправном начину живота. Објаснићу мало дубље све три теме.

Пут или православна филозофија

Укратко да данас проучавамо филозофију али се она односи само на филозофију на чијим вредностима почива западна култура (нпр. Аристотел, Тома Аквински, Макијавели, Кант, Хегел…), међутим постоји и филозофија на којој почива медитеранска култура Римског царства за коју запад каже да то није филозофија већ је проглашена за религију или теологију. Та философија почива на учењима православних философа Платона, писмима апостола Павла, Јована Лествичника, Теодосија … већ сам писао о овој теми.

Основ православне филозофије налазимо у Јеванђељу.

Читајући православне текстове брзо увиђамо да итекако постоји философија и она је данас нераздвојно проткана кроз српски менталитет иако тога нисмо свесни. Доказ за ово имамо кроз многе изреке које сви знамо а чули смо их од своје мајке, оца или баке.  На пример ”ко зна зашто је то добро”, ”није коме је обећано, него коме је суђено”, ”не смеј се превише јер ћеш плакати” и слично.

Православна философија пре свега показује пут ка Богу, тј. говори о томе шта је по Богу, а шта није. Нас, наше претке и нашу децу можемо посматрати као једно дрво живота које се грана. Оне младице и гранчице које расту према Богу ће се ширити и изнићи, међутим оне које остану у сенци греха ће се сасушити. На пример, дете које одлута путем хомосексуализма, неће имати потомке јер није по Богу и не може се репродуковати.

Философија коју често зовемо и теологија уважава постојање Бога у животу човека и не учи људе погрешно како често на западу можемо чути да си искључиво ти одговоран какав ће ти живот бити и да је довољно да уложиш довољно труда и воље, зарадиш паре и бићеш срећан. Насупрот томе православље уважава да постоји нешто јаче од сваког од нас што нас може зауставити у месту, срушити нам све планове или нас убити. Зато често можемо чути ”ко зна зашто је то добро” или у току молитве ”воља твоја, а не воља моја” као подсећање да не зависи све од нас. Срећа је западни концепт, у православљу учиш како да будеш задовољан оним што ти је Бог дао.

Сви познајемо понеког ко је рекао ”учио сам школу, завршио факултет и шта сад? Ето нема посла…”. Ту је она наша народна пословица која каже ”није оном коме је обећано, већ оном коме је суђено” из које се види да можеш ти планирати али није све до тебе. Запад наглашава да је битно знање, наука, маркетинг и твоја домишљатост да победиш конкуренцију. Православни пут говори другачије и истиче да је љубав изнад знања. Слушај своје срце, љуби ближње своје и проћи ћеш добро у животу.

Модерно друштво говори о испуњавању својих жеља као некаквом доказу да сте срећни. Па многи и постану прилично успешни у испуњавању својих жеља али заврше као наркомани, зависници, изгубе своје вољене јер себично гледају само своју листу жеља (bucketlist). Философија наших предака нас учи уздржавању и контроли својих навика, смирености, задобијању благостања прихватањем божије воље да није све до тебе. Томе служе пост и молитва да узмеш узде у своје руке. 

Западна филозофија пада хрли постизању славе, богатства и моћи, што је у својој суштини страх од смрти. Они одбијају да схвате да богатство, славу и моћ не можеш понети са собом у гроб. Модеран човек се на неки начин руга смрти тако што гледа хорор филмове играјући се својим страхом. Међутим, у православљу ми васкрсавамо у сусрету са смрћу јер се после смрти враћамо Богу. На пример, када вам неко умре и одете на сахрану ви се сусрећете са смрћу и тада човек не може а да не размисли о смислу свог живота. Има ли смисла да толико јурим за тим и тим? Види како је живот кратак и нагло престане, можда је боље да ослушнем своје срце и искористим време на овом свету за нешто што ми пружа љубав и да пружим другом љубав?

Преширока је тема православни пут али довољно је рећи да се сва философија базира на Новом завету и да је одатле најбоље почети.

Истина или историја наше духовне заједнице

Историја је наша истина, прошлост страдања наше духовне заједнице коју чува црква. То се лепо може видети на овој икони жртава из Јасеновца.

Једна од главних улога наше цркве јесте неговање сећања на наше претке, на стратишта, владаре и светитеље. Овде не мислим само на ритуал сахрањивања, већ је црква прави чувар наше националне историје. Овде се не ради о ”критичкој историји” која узалудно покушава да буде објективна, већ о историји из нашег угла тј. субјективној историји и истини за коју су се наши преци борили без обзира да ли су у томе успели или су страдали покушавајући.

Наша права историја није оно када критички историчари кажу на пример ”нема доказа да је Лазар био цар, он је био кнез”, већ је права историја управо сећање на оно за шта се Лазар борио и дао свој живот, а то јесте управо било царство. О историји из нашег угла сведочи црква кроз предање или фрескама, повељама и житијима.

Жарко Видовић каже у својим књигама да је народ уствари духовно историјска заједница. То је најбоља дефиниција за коју сам ја чуо. Људи који деле исти језик и исту историју се окупљају у духовну заједницу како би славили своје претке и тако настаје црква. Народ није дефинисан територијом или државом већ духовно историјском заједницом без обзира у којој држави се налази.

Тај народ када је окупљен на литургији уствари сведочи да чува и верује у вредности за које су се наши преци борили. Литургијска заједница негује сећање прво на своје баке и деке који су преминули, затим на даље претке, па онда још даље у прошлост на српске свеце и владаре све до Светог Саве, а затим на свеце попут Светог Николе, Светог Ђорђа и друге још из доба Римског царства, па још даље у прошлост преко анђела и апостола све до самог Христа. Православље је сећање.

Живот – православни начин

”Живот” би у Тројству био Син божији, тј. односи се на нас сада и наш начин живота. На потомке који настављају да поштују вредности по којима су живели њихови преци. То су оне мале ствари: од начина како се крстимо, да ли пишемо ћирилицом, до тога како постимо, да ли једемо крваво месо, како гледамо на ЛГБТ, какав нам је однос према члановима породице, затим до веридбе, венчања и мираза, све до Славе, начина сахрањивања и поштовања преминулих.

Православни начин живота је заувек овековечен у Законоправилу Светог Саве. Он почива на Римском грађанском праву које је поставио цар Јустинијан у својим новелама. Јустинијанов закон опет почива на 10 божијих заповести. Срећом због проучавања Законоправила јасно видим разлику између православног начина живота и западног начина живота. Нажалост мало ко види и разуме да постоји наш ”начин” и да новотарије са запада нису напредније.

Свети Сава доноси Законоправило.

Међу Србима закони које је Свети Сава изложио у Законоправилу су вековима поштовани до те мере да су постали обичаји и ми их данас сматрамо народним обичајима иако они то нису. Ти обичаји су уствари закони православног Римског царства које данас погрешно зову Византија у жељи да сакрију истину.

Узмимо на пример обичаје веридбе, мираза и проводаџисања и видећете да у Законоправилу постоје десетине чланова из римског грађанског права које дефинишу сваки од ових ”обичаја”. Нажалост нашем народу у последњем веку је потпуно форматирана свест кроз модерно западно школство, законоправило је давно заборављено и људи данас мисле да су ти обичаји дошли од Турака и да су ”затуцани”. На тај начин смо изгубили свест о својем православном ромејском пореклу.

Можемо рећи да се православни начин живота врти око матрице ”образ, породица и црква” као начина живота у складу са Богом. Образ се односи на тежњу да човек духовно напредује да се уздиже кроз пост, молитву и преумљење читањем православне литературе углавном. Породица је ”прва црква” и њој се треба посветити како би сви чланови узрасли на исправан начин али тако да влада радост, мир и слога. Црква је пре свега локална црква у којој би човек требао да пронађе себи сличне и како би онда заједно удруживањем сведочили своју веру. Међутим, црква је и у ширем контексту цео српски народ окупљен око цркве.

Закључак

Дакле драги моји када Бог каже да је он пут, истина и живот, то је уствари један од приказа Тројства у православљу и оно нас учи – нашој историји, начину живота и философији. Уствари ова једна реченица из Јеванђеља по Јовану лепо дефинише шта је то православље.