Два романа и филм за рушење српске културне матрице

Причам са сином око лектире коју треба да прочита и ту су Житије св. Саве и Симеона, Деоба Јакшића, Ропство Јанковић Стојана, Похвала кнезу Лазару и Доротеј. И наравно није прочитао лектиру.

Он је прва година гимназије и не могу да се отргнем утиску како их намерно затрпавају са градивом и како им кључне ствари дају на начин да сви то омрзну и никако не стигну да прочитају. Обимне су то књиге за које они нису дорасли у том добу.

Роман Доротеј

Елем, каже да није хтео да чита Доротеја јер се у том делу прича како се монах заљубио у неку девојку?! Љуби га тата паметног.

Дакле у школски програм за први разред средње школе међу средњевековна дела српске историје убачен је модерни роман Доротеј који је написао Добрило Ненадић 1977. године. Какав ли је књижевни горостас написао ово дело када је дошао међу св. Саву, Симеона и Јефимију? Кад тамо имамо шта видети.

Извод 1. – Ево мало текста из романа. Монах је свршио два пута? Комунистичка наклапања Добрила Ненадића.

Добрило Ненадић

Писао је Ненадић по принципу ”што је баби мило то јој се и снило” и то не треба да чуди јер је 1977. године ко год је написао нешто овако био би награђен. Била је потребна машта да се на подмукао начин пљуне на српску цркву, племство и историју. Ненадић се лепо накалемио на партијске смернице. Ипак, оно што чуди је да се данас у 21. веку овако нешто стави у школски програм. Није ли ово доказ да је партија и даље на власти само је променила маску?

Добио је Добрило Ненадић 1978. године награду Народне библиотеке за најчитанији роман године. Имајте у виду да у то време само држава може да вам штампа књигу. У то време још увек нема приватних издавача тако да држава преко својих институција штампа књигу у тиражу који жели и даје награду за њу.

Услед притужбе 2024. године Синдиката запослених полиције уклоњен је из школа у Ћуприји и Димитровграду као неприкладан и неморалан за петнаестогодишњаке. Међутим одмах су у одбрану романа стале Ал Џазира, Политика, лист Данас и Време. Међутим, ни један новински чланак не говори о чему се тачно пише. Ево још пар доживљаја ”монашких” из романа Доротеј.

Извод 2. – Жена плаче у штали јер јој је погинуо муж и онда монах наскаче на њу. Паре се ко ”четвороножна животиња”. Ова сцена ме подсећа на неке партизанске филмове и фантазије пар векова касније.

Извод 3. – Монах је приметио да је девојчица постала девојка. Сачувај нас Боже монаха из Ненадовићевих фантазија.

Извод 4. – Ни Христ нема мира од Ненадића и ту се писац позабавио његовим изгледом, а затим се сети монаха који је обешен.  Нечисте речи из нечистог срца.

И ето, то наша деца уче у првом разреду средње школе. У питању је обавезна лектира за читање. Шта ради наша црква? Да ли неко прегледа ко и шта ставља у наш школски програм.

Напоменућу само да је овај роман екранизован и да неки кажу да је то ”најбољи филм о средњем веку који је направљен у доба комуниста”. Сад ми је јасно зашто су га толико хвалили. Ево целог филма, нисам гледао па не могу да судим. Мало је туробна атмосфера али игра Бата Живојиновић. :)

У филму се између монаха и господарице Јелена развија љубав. Треба рећи да један монах никако није могао да се упусти у било какву везу са било којом женом. Због тако нечега би моментално био избачен из цркве.

Овај филм је прављен из визуре западне културе у којој чистота и идеали не важе. Тамо се цене ”пали јунаци”, прљави, грешни, пијани, дрогирани. Сва западна култура и њихови филмови само о таквим јунацима причају, кажу да тако истичу ”људску страну”. Отуда грешни монах и господарица. Грех је у оку посматрача.

Велимир Бата Живојиновић, Здравко Велимировић и Гојко Шантић на снимању филма „Доротеј” (1980)

Филм Бановић Страхиња – режија Ватрослав Мимица

Још једно дело које је послужило за разарање српске културне матрице је филм Бановић Страхиња. Филм је прављен по мотивима народне песме. У народној песми нема ничег чудног али у филму има много чега што нема везе нити са историјом, нити са српским обичајима, нити са логиком.

На крају филма Бановић Страхиња треба по законима цркве  да ослепи своју жену због преваре. Међутим, он се противи томе, опрашта јој превару и одлази са њом.

Целу своју историју све до последњих 100 година, Срби превару нису праштали. Не само да нису праштали зато што је то њихов осећај правде, већ и зато што је то било закон православног царства. То царство данас зову Византија иако је прави назив Ромејско царство. У доба св. Саве ти закони су преведени на српски језик па тако каже:

Укратко од 12. века до 19. века у Србији је важило правило да ако жена превари мужа он мора да је отера јер ако то не учини онда се и он сматра блудником. За блуднике је казна била 7 година кајања, тј. изопштења из друштва. Међутим, ако нема кајања онда би обоје били отерани из места, а њихову имовину и децу би преузели рођаци. Такав је био закон.

Дакле Бановић Страхиња свакако није могао својој жени да опрости неверство. Међутим у филму, он дрско патријарху српском каже: ”и сада ми је после свега милија њена грешност од ваше светости”.

Затим иде застрашујући приказ ослепљене монахиње, а Бановић и жена одлазе ка хоризонту са музиком која даје наду. За оне који нису схватили иде и натпис како је сво српско племство изгинуло на Косову 1389. иако то нема никакве везе са истином. Филм је направљен у стилу шпагети вестерна и рекао бих да ту фали само још Клинт Иствуд.

Порука филма је да ће прави јунак опростити прељубу, другим речима онај који то не може  да опрости је затуцани слабић. Могу само замислити колико је српских девојака и момака овиме искварено и збуњено. Иако оваква накарадна моралност нема никакве везе са реалношћу, партизанска држава у оно време пропагира другачију моралност, слободније бракове. Увод у оно што нам се данас дешава.

Назив ”Бановић” указује на западну провинцијенцију, вероватно је у питању Хрватска или Босна јер тамо су постојали банови у доба угарске власти. Ослепљење није никада била црквена казна, већ световна казна примењивана за чланове владарске породице како никада не би могли да дођу на власт. Све је стављено у погрешан контекст али то није чудно јер је режисер филма био Хрват Ватрослав Мимица, комуниста и члан СКОЈА, човек који је режирао филм о сељачкој буни у Хрватској (Аnno Domini 1573.) и измишљеном јунаку Матији Губцу.

У народној песми свега овога нема. Бановић Страхиња сам брани своју част и ослобађа своју Анђелију и када браћа хтедоше да је убију због обешчашћења, Страхиња то ипак не дозвољава. Ту се прича завршава. Нема ослепљења под наредбом цркве, нема дрског одговора патријарху.

Ево целог филма па одгледајте.

Роман Витез смрти – Живорад Лазић

Ево још једног примера како се у српску цркву морало пљунути ако желиш да будеш угодан писац у Југославији.

Витез смрти је написао Живорад Лазић још један скојевац који је своје студије кренуо на Филозофском факултету у Београду. Роман је иначе јако лепо написан све до пред крај када је Живорад морао мало да пљуне на цркву и светогорске монахе јер како би иначе био штампан тај роман?

Негде пред крај романа главни јунак је замонашен на Светој Гори и спасава једног голобрадог младића кога су силовали Турци. Једно време тај лепушкасти момак помаже монасима и ту се рађају хомосексуалне алузије.

Роман је писан пред распад Југославије.

Закључак

Ова три дела је само привидно да говоре о српској историји, међутим прави али скривени смисао ових дела јесте да се у блато баци и укаља српска црква, племство и српско предање. Популарност ових дела нам потврђују да су била врло успешна у свом задатку.

Ова су само три дела на ту тему, а било их је много. Преко романа, новинских чланака, позоришта, музике, филмова, школског програма и научних радова лагано је мењана српска културна матрица.

Вероватно највећи утицај су имали романи Добрице Ћосића који су послужили као шаблон по коме су радили други аутори.  Српство је требало приказати као сиромаштво, рат, блато и безнађе. Такав приступ је сматран реалистичним и никаква чистота и идеализација није била дозвољена. Један од изузетних примера оваквог деловања је и представа Синише Ковачевића Свети Сава.

Напад на српство није могао да се изведе директно и очигледно јер би изазвало револт код народа. Све је требало радити полако и потуљено, деценијама. Уметност сублималних порука, које скривене допиру до ваше свести убеђујући вас да је нешто тако било или тако треба да буде је у југословенској кинематографији и књижевности је доведена до савршенства.

Роман Доротеј пдф