karate pojasevi belts

Kритеријуми за доделу појасева

Некада давно на самом почетку појасева није ни било. Постојали су ученици и постојало је мајсторско звање које се стицало након много година посвећеног тренинга. Касније су од Јапанаца усвојени бели појас као почетничко звање и црни појас као мајсторско звање. Затим је Гичин Фунакоши увео пет ученичких звања како би лакше могао да рангира своје ученике који су сви били студенти јапанског универзитета. Они су у просеку студирали четири године па је пет појасева било таман довољно да се покрије тај период студирања. Они који су били успешни би после 4-5 година вежбања дошли до мајсторског звања – 1. дан или ”црни појас”.

У данашње време има много модификација овог система тако да се данас по Београду могу наћи школе каратеа које имају 10 или 12 ученичких појасева, које су добили увођењем неких ”трака у боји”. Тако постоји рецимо ”зелени појас са жутом траком” и слично. Не могу а да не кажем да је број појасева увећан да би увећао приходе тренера јер се сва полагања наплаћују. Сматрам ово погрешним.

Циљ овог текста је да објасним критеријуме за доделу појасева и основе програма по коме ми вежбамо у нашој школи.

Специфичност нашег програма вежбања

Поприлично је тешко објаснити разлике нашег школе / стила у односу на друге али пробаћу на прескок кроз неколико теза да вам осликам правац којим се ми крећемо.

  • нема полагања за појасеве – у нашој школи појасеви се бесплатно додељују онда када вежбач постигне потребан ниво вештине. Немамо комерцијалне циљеве и појасеви се додељују потпуно субјективно. За вежбача је ово предност јер када му је додељен појас онда то није учињено због новца већ искључиво због његовог залагања и редовног присуства на тренинзима.
  • ограничен је број вежбача – није нам циљ масовност, већ постоји само једна група у којој може да вежба максимум 30-35 вежбача. Након попуњавања свих места неће се отварати нова група већ ћемо правити списак чекања за упражњено место у школи. Чланарине су симболичне, таман толике да се покрије закуп сале. Ми смо клуб љубитеља каратеа, нисмо спортски клуб већ рекреативна група посвећена чувању традиције.
  • нема пинан/хеан/таикјоку ката – некада давно у каратеу су биле само две почетне кате. Наха те стилови су користили Санчин кату, а у Шорин / Томари школама се користила Наиханчи ката. Након тога се прелазило на мајсторске кате. Међутим, како би карате прилагодили средњим школама и факултетима, Гичин Фунакоши и његов учитељ чувени мајстор Итосу су измислили пет Пинан ката. Ове кате су данас познате под именом Хеан кате у Шотокану и биле су замишљене као увод у кату Кушанку. Основна идеја је била да се увежбава пет ката за пет почетничких појасева, а затим да се за мајсторско звање вежба ката Кушанку (Канку даи). Међутим, временом овај приступ је модификован, убачене су многе друге кате у програм. Да би ствар била још гора, измишљене су Таикјоку кате како би почетницима помогле да крену са вежбањем Пинан/Хеан ката. Одједном програм је био затрпан катама. У жељи да прескочимо формалности и да што више пажње посветимо озбиљном вежбању све те почетничке ”међу-кате” су избачене. У нашој школи почетници након Наиханчи одмах прелазе на вежбање Кушанку кате.
  • одсуство ”чоку зуки – гјако зуки” оквира, тј каратеа који је ослоњен на шотокан стил. Наиме мајстор Итосу, учитељ Гичин Фунакошија је систематски избацио технике отвореним дланом и оформио разблажену облик каратеа по угледу на бокс са запада који је тада важио за ”племенити спорт”. Скоро све технике отвореним дланом су замењене песницом, а карате је добио облик ”блок па контра гјако зуки”. Ми смо се вратили неколико корака назад и можемо рећи да је наша школа користи песницу за уракен, шокен, тетсуи и многе форме удараца дланом, али скоро да не користимо обичан ударац песницом. Вежбамо карате какав је био пре увођења модификација и претварања каратеа у спорт.
  • Ми вежбамо само четири кате Наиханчи, Кушанку, Пасаи и Анан. Наиханчи позната као Текки је почетничка ката, коју користимо за учење основних техника, става и рвања. Кушанку и Пасаи су мајсторске кате у којима су садржане све технике самоодбране по којима је Шорин стил познат. Анан кату вежбамо из поштовања према Сокумото сенсеиу који је помогао да се прави окинављански карате врати у светску арену.
  • намерно избегавање компилације много ката. Можда се некоме чини да је наш програм превише кратак али уверавам вас да је програм много тежи него у модерним спротским или традиционалним шотокан школама каратеа. У прошлости је једна ката била један стил борења. Гичин Фунакоши је отац данашњег модерног каратеа. У време после 2. светског рата много је људи страдало на Окинави, укључујући многе мајсторе каратеа и није било никога ко би наставио традицију. У покушају да спаси што више традиције Гичин Фунакоши је обилазио острво и учио карате кате од разних учитеља који су били при крају свога живота. Тако данас у Шотокан каратеу постоји 25 ката. Али на несрећу, бункаи тј. значење покрета свих ових ката је заувек изгубљен, а вежбање се претворило у форму аеробика. Циљ нашег вежбања је да се фокусирамо на мали број ката како не би жртвовали ефикасност техника самоодбране.
  • Ката – Бункаи – Кјушо. У срцу нашег тренинга је ката. Ката је као врста медитације у покрету. Бункаи је скривено значење покрета у кати, а Кјушо је израз за тајно знање удрања у виталне тачке што омогућава слабијем да се одбрани од јачег нападача. Ката се користи за вежбање комбинација покрета до нивоа рефлексног одговора у самоодбрани. Вежбање традиционалног каратеа укључује полуге, бацања, ударце прстима и шаком, болне захвате и скривена оружја.
  • нема слободног спаринга, само практикујемо договорен спаринг. Узевши у обзир све горе поменуто морам да кажем да слободни спаринг није могућ у нашој школи. АБЦ нашег стила чине ударци у очи, грло, гениталије, зглобове, чупање косе и слично… Ако би вежбали слободно онда би морали да избацимо све опасне технике и тиме би почели да личимо на спортски карате, фул контакт или ММА. Вежбањем договореног спаринга, могућност повреде на тренингу је сведена на минимум.
  • нема гарда – наше вежбање је усмерено ка самоодбрани, а не ка такмичењима. Заузимање гарда одаје ваше намере и није практично у самоодбрани. Ми учимо да се бранимо из природних положаја и користимо изненађење као тактику – зато нема гарда.
  • увежбавање одбрана од најчешћих ситуација напада и развој борилачког духа кроз анализу психологије уличног борења (понашање, варке, изненађење, виталне тачке, скривено оружје, излазне ситуације…).
  • јако ослањање на вежбе снаге – хођо ундо. На тренингу редовно користимо вежбе за развој тела и опрему за развој специфичне борилачке кондиције (снага подлактица, прстију, стопала). У ту опрему спада рецимо макивара (даска за ударање), фокусери, једноручни тегови (чиши), врећице за шљунком (јари бако), тегле за јачање прстију (нигири гаме) и слично.
  • вежбамо технике са оружјем Kobudo equipment weaponsкобудо Матајоши школе. Годинама сам проучавао кобудо и на крају сам се одлучио за Матајоши кобудо јер та школа има најбоље очувану традицију на Окинави. Вежбамо по једну кату за свако оружје – нунчаку, тонфа, саи, кон (бо), кама, тинбе и рочин. Кобудо је невероватно важан аспект за сваког Шорин / Шотокан вежбача јер су ти стилови настали као модификоване технике коришћења оружја. Познато је да је Шорин био стил који су користили ратници краљеве гарде. Треба имати у виду да је за ратнике тога времена оружје било основно, а технике без оружја су биле помоћне уколико ратник остане без њега. Вежбањем кобудоа, карате добија нову димензију.

Критеријуми за ученичке појасеве:

  1. бели појас – са вежбањем се креће у тренерци. Када после пар тренинга решите да ли вам се допада вежбање каратеа онда би требало набавити кимоно. Након што вежбач комплетирана опрему и буде редован пар недеља на тренингу добија од нас амблем клуба што симболизује примање у школу и доделу белог појаса.
  2. жути појас – за овај појас је потребно око 3-6 месеци вежбања. Потребно је савладати редослед покрета Наиханчи кате и пар основних техника – саплитање, блок и уракен, ослобађање руке, ударац лактом (емпи учи).
  3. црвени појас – за овај појас је потребно још 6 месеци вежбања. Потебно је савладати редослед покрета Кушанку кате. Жути и црвени појас се могу достићи за време годину дана тренинга.
  4. зелени појас – сваки следећи појас је експоненцијално тежи од претходног. Тако за зелени појас треба још барем годину дана вежбања од добијања црвеног појаса. Потребно је савладати прву кобудо кату – Нунчаку, затим основе хођо ундо вежбања. Поред тога потребно је солидно извођење Наиханчи и Кушанку кате (чврстина, ритам, чинкучи) и основни концепти – шуто, сото шуто и шут, увртање руке, уракен и гери.
  5. плави појас – за овај појас потребна је још једна година вежбања. Потребно је савладати још једну кобудо кату – Тонфа и кату Пасаи.
  6. браон појас – за браон појас још минимум једна до две године вежбања. Потребно је савладати Саи и Кон (штап) кате. Поред тога потребно је све претходне кате довести на солидан ниво извођења и познавања.
  7. црни појас – укупно минимално 4-5 година вежбања

Критеријум за мајсторско звање – Црни појас

Црни појас је мајсторско звање у каратеу. Додела овог звања би требала да означи да је вежбач у стању да даље сам истражује, настави са вежбањем или оснује своју школу. То вам је као када завршите факултет и да поседујете знања да се сами бавите даљим истраживачким радом. Ево укратко критеријума којим се ја водим при додели овог звања.

  1. основни услови за доделу 1. дана
    1. да вежбач поседује добар карактер. Собзиром да је наш програм вежбања пун опасних техника, не смемо никада заобићи питање карактера вежбача. Мој тренер је умео да каже да се црни појас сматра носиоцем хладног оружја и да ће се у случају туче и одласка на суд ова чињеница посматрати. Поседовање црног појаса носи са собом одговорност.
    2. да је старији од 18. година. Данас се црни појасеви додељују и млађима, међутим собзиром да је наш програм измењен на начин да је ближи борилачкој вештини него спорту, ја инсистирам да вежбач мора имати 18 година и да је одговоран за своје поступке пре доделе црног појаса.
    3. редовност на тренинзима се подразумева и минимално време од почетка вежбања до црног појаса не може бити мање од 3 године.
    4. да поседује добру физичку кондицију. Ако је неко провео 3 године редовно вежбајући карате, свакако ће имати добру физичку кондицију.
  2. да је савладао цео програм који се обрађује у нашој у школи
    1. ката – наиханчи, кушанку, пасаи и анан
    2. кобудо – нунчаку, кон, тонфа, саи, кама, тинбеи
    3. хојо ундо како се користи
    4. бункаи – кумите примери
  3. да поседује сву потребну опрему код куће
    1. хојо ундо опрема
      my hojo undo equipment

      Moja oprema i kutak za vežbanje

      – чиши, нигири, макивара, џак, макиаге кигу, џак са песком. Ово је неуобичајан услов, али ја сматрам да један мајстор мора имати свој кутак за вежбање и сву потребну опрему. То је исто као што би се од скијаша очекивало да има своје скије, кацигу и осталу опрему која му је потребна. Могуће је набавити ову опрему преко интернета и укупна вредност је пар стотина евра, са друге стране многи од реквизита се могу направити па је онда цена много нижа.

    2. кобудо опрема – нунчаку, саи, кон, тонфа, тинбе и рочин. Поседовање кобудо оружија је за мајсторског кандидата логично, јер без своје опреме не можете вежбати. Сва опрема се може набавити преко интернета. Најбољи правац је да вежбач током година вежбања лагано набави једно по једно оружје како се буде обучавао.
  4. даTales of Okinawan Karate Masters у својој колекцији има пар књига и видео снимака које би требао детаљно да проучи јер ће му помоћи да своје познавање каратеа подигне на много виши ниво. Ево списка који сматрам да је суштински важан:
  5. да је укључен у подучавање почетника јер када човек подучава друге највише и научи. Када треба показати другима истовремено и себи постављаш мноштво питања. На тај начин се истражује и учи. Потребно је схватање методологије тренинга (загерајање, основна техника, методе обуке, хођо ундо, разне вежбе истезања и игрице). Са друге стране 1. дан је свакако степен од кога вежбач треба да буде у стању да може да отвори своју вежбачку групу, па је учествовање у одржавању тренинга за друге јако корисна пракса.

 

Leave a Reply