Kriterijumi za dodelu pojaseva

Nekada davno na samom početku pojaseva nije ni bilo. Postojali su učenici i postojalo je majstorsko zvanje koje se sticalo nakon mnogo godina posvećenog treninga. Kasnije su od Japanaca usvojeni beli pojas kao početničko zvanje i crni pojas kao majstorsko zvanje. Zatim je Gičin Funakoši uveo pet učeničkih zvanja kako bi lakše mogao da rangira svoje učenike koji su svi bili studenti japanskog univerziteta. Oni su u proseku studirali četiri godine pa je pet pojaseva bilo taman dovoljno da se pokrije taj period studiranja. Oni koji su bili uspešni bi posle 4-5 godina vežbanja došli do majstorskog zvanja – 1. dan ili ”crni pojas”.

U današnje vreme ima mnogo modifikacija ovog sistema tako da se danas po Beogradu mogu naći škole karatea koje imaju 10 ili 12 učeničkih pojaseva, koje su dobili uvođenjem nekih ”traka u boji”. Tako postoji recimo ”zeleni pojas sa žutom trakom” i slično. Ne mogu a da ne kažem da je broj pojaseva uvećan da bi uvećao prihode trenera jer se sva polaganja naplaćuju. Smatram ovo pogrešnim.

Cilj ovog teksta je da objasnim kriterijume za dodelu pojaseva i osnove programa po kome mi vežbamo u našoj školi.

Specifičnost našeg programa vežbanja

Poprilično je teško objasniti razlike našeg škole / stila u odnosu na druge ali probaću na preskok kroz nekoliko teza da vam oslikam pravac kojim se mi krećemo.

• nema polaganja za pojaseve – u našoj školi pojasevi se besplatno dodeljuju onda kada vežbač postigne potreban nivo veštine. Nemamo komercijalne ciljeve i pojasevi se dodeljuju potpuno subjektivno. Za vežbača je ovo prednost jer kada mu je dodeljen pojas onda to nije učinjeno zbog novca već isključivo zbog njegovog zalaganja i redovnog prisustva na treninzima.
• ograničen je broj vežbača – nije nam cilj masovnost, već postoji samo jedna grupa u kojoj može da vežba maksimum 30-35 vežbača. Nakon popunjavanja svih mesta neće se otvarati nova grupa već ćemo praviti spisak čekanja za upražnjeno mesto u školi. Članarine su simbolične, taman tolike da se pokrije zakup sale. Mi smo klub ljubitelja karatea, nismo sportski klub već rekreativna grupa posvećena čuvanju tradicije.
• nema pinan/hean/taikjoku kata – nekada davno u karateu su bile samo dve početne kate. Nahate stilovi su koristili Sančin katu, a u Šorin / Tomari školama se koristila Naihanči kata. Nakon toga se prelazilo na majstorske kate. Međutim, kako bi karate prilagodili srednjim školama i fakultetima, Gičin Funakoši i njegov učitelj čuveni majstor Itosu su izmislili pet Pinan kata. Ove kate su danas poznate pod imenom Hean kate u Šotokanu i bile su zamišljene kao uvod u majstorsku katu Kušanku. Osnovna ideja je bila da se uvežbava pet kata za pet početničkih pojaseva, a zatim da se za majstorsko zvanje vežba kata Kušanku (Kanku dai). Međutim, vremenom ovaj pristup je modifikovan, ubačene su mnoge druge kate u program. Da bi stvar bila još gora, izmišljene su Taikyoku kate kako bi početnicima pomogle da krenu sa vežbanjem Pinan/Hean kata. Odjednom program je bio zatrpan katama. U želji da preskočimo formalnosti i da što više pažnje posvetimo ozbiljnom vežbanju sve te početničke ”među-kate” su izbačene. U našoj školi početnici nakon Naihanči odmah prelaze na vežbanje Kušanku kate.
• odsustvo ”čoku zuki – gyako zuki” okvira, tj karatea koji je oslonjen na šotokan stil. Naime majstor Itosu, učitelj Gičin Funakošija je sistematski izbacio tehnike otvorenim dlanom i oformio razblaženu oblik karatea po ugledu na boks sa zapada, koji je tada važio za ”plemeniti sport”. Skoro sve tehnike otvorenim dlanom su zamenjene pesnicom, a karate je dobio oblik ”blok pa kontra gyako zuki”. Mi smo se vratili nekoliko koraka nazad i možemo reći da je naša škola koristi pesnicu za uraken, šoken, tetsui i mnoge forme udaraca dlanom, ali skoro da ne koristimo običan udarac pesnicom. Vežbamo karate kakav je bio pre uvođenja modifikacija i pretvaranja karatea u sport.
• Mi vežbamo samo četiri kate Naihanči, Kušanku, Pasai i Anan. Naihanči poznata kao Tekki je početnička kata, koju koristimo za učenje osnovnih tehnika, stava i rvanja. Kušanku i Pasai su majstorske kate u kojima su sadržane sve tehnike samoodbrane po kojima je Šorin stil poznat. Anan katu vežbamo iz poštovanja prema Sokumoto senseiu koji je pomogao da se pravi okinavljanski karate vrati u svetsku arenu.
• namerno izbegavanje kompilacije mnogo kata. Možda se nekome čini da je naš program previše kratak ali uveravam vas da je program mnogo teži nego u modernim sprotskim ili tradicionalnim šotokan školama karatea. U prošlosti je jedna kata bila jedan stil borenja. Gičin Funakoši je otac današnjeg modernog karatea. U vreme posle 2. svetskog rata mnogo je ljudi stradalo na Okinavi, uključujući mnoge majstore karatea i nije bilo nikoga ko bi nastavio tradiciju. U pokušaju da spasi što više tradicije Gičin Funakoši je obilazio ostrvo i učio karate kate od raznih učitelja koji su bili pri kraju svoga života. Tako danas u Šotokan karateu postoji 25 kata. Ali na nesreću, bunkai tj. značenje pokreta svih ovih kata je zauvek izgubljen, a vežbanje se pretvorilo u formu aerobika. Cilj našeg vežbanja je da se fokusiramo na mali broj kata kako ne bi žrtvovali efikasnost tehnika samoodbrane.
• Kata – Bunkai – Kyusho. U srcu našeg treninga je kata. Kata je kao vrsta meditacije u pokretu. Bunkai je skriveno značenje pokreta u kati, a Kyusho je izraz za tajno znanje udranja u vitalne tačke što omogućava slabijem da se odbrani od jačeg napadača. Kata se koristi za vežbanje kombinacija pokreta do nivoa refleksnog odgovora u samoodbrani. Vežbanje tradicionalnog karatea uključuje poluge, bacanja, udarce prstima i šakom, bolne zahvate i skrivena oružja.
• nema slobodnog sparinga, samo praktikujemo dogovoren sparing. Uzevši u obzir sve gore pomenuto moram da kažem da slobodni sparing nije moguć u našoj školi. ABC našeg stila čine udarci u oči, grlo, genitalije, zglobove, čupanje kose i slično… Ako bi vežbali slobodno onda bi morali da izbacimo sve opasne tehnike i time bi počeli da ličimo na sportski karate, ful kontakt ili MMA. Vežbanjem dogovorenog sparinga, mogućnost povrede na treningu je svedena na minimum.
• nema garda – naše vežbanje je usmereno ka samoodbrani, a ne ka takmičenjima. Zauzimanje garda odaje vaše namere i nije praktično u samoodbrani. Mi učimo da se branimo iz prirodnih položaja i koristimo iznenađenje kao taktiku – zato nema garda.
• uvežbavanje odbrana od najčešćih situacija napada i razvoj borilačkog duha kroz analizu psihologije uličnog borenja (ponašanje, varke, iznenađenje, vitalne tačke, skriveno oružje, izlazne situacije…).
• jako oslanjanje na vežbe snage – hojo undo. Na treningu redovno koristimo vežbe za razvoj tela i opremu za razvoj specifične borilačke kondicije (snaga podlaktica, prstiju, stopala). U tu opremu spada recimo makivara (daska za udaranje), fokuseri, jednoručni tegovi (chishi), vrećice za šljunkom (yari bako), tegle za jačanje prstiju (nigiri game) i slično.
• vežbamo tehnike sa oružjem kobudo Matayoshi škole. Godinama sam proučavao kobudo i na kraju sam se odlučio za Matajoši kobudo jer ta škola ima najbolje očuvanu tradiciju na Okinavi. Vežbamo po jednu katu za svako oružje – nunčaku, tonfa, sai, kon (bo), kama, tinbe i ročin. Kobudo je neverovatno važan aspekt za svakog Šorin / Šotokan vežbača jer su ti stilovi nastali kao modifikovane tehnike korišćenja oružja. Poznato je da je Šorin bio stil koji su koristili ratnici kraljeve garde. Treba imati u vidu da je za ratnike toga vremena oružje bilo osnovno, a tehnike bez oružja su bile pomoćne ukoliko ratnik ostane bez njega. Vežbanjem kobudoa, karate dobija novu dimenziju.

Kriterijumi za učeničke pojaseve:

1. beli pojas – sa vežbanjem se kreće u trenerci. Kada posle par treninga rešite da li vam se dopada vežbanje karatea onda bi trebalo nabaviti kimono. Nakon što vežbač kompletirana opremu i bude redovan par nedelja na treningu dobija od nas amblem kluba što simbolizuje primanje u školu i dodelu belog pojasa.
2. žuti pojas – za ovaj pojas je potrebno oko 3-6 meseci vežbanja. Potrebno je savladati redosled pokreta Naihanči kate i par osnovnih tehnika – saplitanje, blok i uraken, oslobađanje ruke, udarac laktom (empi uči).
3. crveni pojas – za ovaj pojas je potrebno još 6 meseci vežbanja. Potebno je savladati redosled pokreta Kušanku kate. Žuti i crveni pojas se mogu dostići za vreme godinu dana treninga.
4. zeleni pojas – svaki sledeći pojas je eksponencijalno teži od prethodnog. Tako za zeleni pojas treba još barem godinu dana vežbanja od dobijanja crvenog pojasa. Potrebno je savladati prvu kobudo katu – Nunčaku, zatim osnove hojo undo vežbanja. Pored toga potrebno je solidno izvođenje Naihanči i Kušanku kate (čvrstina, ritam, činkuči) i osnovni koncepti – šuto, soto šuto i šut, uvrtanje ruke, uraken i geri.
5. plavi pojas – za ovaj pojas potrebna je još jedna godina vežbanja. Potrebno je savladati još jednu kobudo katu – Tonfa i katu Passai.
6. braon pojas – za braon pojas još minimum jedna do dve godine vežbanja. Potrebno je savladati Sai i Kon (štap) kate. Pored toga potrebno je sve prethodne kate dovesti na solidan nivo izvođenja i poznavanja.
7. crni pojas – ukupno minimalno 4-5 godina vežbanja

Kriterijum za majstorsko zvanje – Crni pojas

Crni pojas je majstorsko zvanje u karateu. Dodela ovog zvanja bi trebala da označi da je vežbač u stanju da dalje sam istražuje, nastavi sa vežbanjem ili osnuje svoju školu. To vam je kao kada završite fakultet i da posedujete znanja da se sami bavite daljim istraživačkim radom. Evo ukratko kriterijuma kojim se ja vodim pri dodeli ovog zvanja.

1. osnovni uslovi za dodelu 1. dana
   1. da vežbač poseduje dobar karakter. Sobzirom da je naš program vežbanja pun opasnih tehnika, ne smemo nikada zaobići pitanje karaktera vežbača. Moj trener je umeo da kaže da se crni pojas smatra nosiocem hladnog oružja i da će se u slučaju tuče i odlaska na sud ova činjenica posmatrati. Posedovanje crnog pojasa nosi sa sobom odgovornost.
   2. da je stariji od 18. godina. Danas se crni pojasevi dodeljuju i mlađima, međutim sobzirom da je naš program izmenjen na način da je bliži borilačkoj veštini nego sportu, ja insistiram da vežbač mora imati 18 godina i da je odgovoran za svoje postupke pre dodele crnog pojasa.
   3. redovnost na treninzima se podrazumeva i minimalno vreme od početka vežbanja do crnog pojasa ne može biti manje od 3 godine.
   4. da poseduje dobru fizičku kondiciju. Ako je neko proveo 3 godine redovno vežbajući karate, svakako će imati dobru fizičku kondiciju.
2. da je savladao ceo program koji se obrađuje u našoj u školi
   1. kata – naihanči, kušanku, pasai i anan
   2. kobudo – nunčaku, kon, tonfa, sai, kama, tinbei
   3. hojo undo kako se koristi
   4. bunkai – kumite primeri
3. da poseduje svu potrebnu opremu kod kuće
   1. hojo undo oprema
      

      Moja oprema i kutak za vežbanje

      – čiši, nigiri, makivara, džak, makiage kigu, džak sa peskom. Ovo je neuobičajan uslov, ali ja smatram da jedan majstor mora imati svoj kutak za vežbanje i svu potrebnu opremu. To je isto kao što bi se od skijaša očekivalo da ima svoje skije, kacigu i ostalu opremu koja mu je potrebna. Moguće je nabaviti ovu opremu preko interneta i ukupna vrednost je par stotina evra, sa druge strane mnogi od rekvizita se mogu napraviti pa je onda cena mnogo niža.

   2. kobudo oprema – nunčaku, sai, kon, tonfa, tinbe i ročin. Posedovanje kobudo oružija je za majstorskog kandidata logično, jer bez svoje opreme ne možete vežbati. Sva oprema se može nabaviti preko interneta. Najbolji pravac je da vežbač tokom godina vežbanja lagano nabavi jedno po jedno oružje kako se bude obučavao.
4. da u svojoj kolekciji ima par knjiga i video snimaka koje bi trebao detaljno da prouči jer će mu pomoći da svoje poznavanje karatea podigne na mnogo viši nivo. Evo spiska koji smatram da je suštinski važan:
   • Karatedo Nyomon by Gichin Funakoshi
   • Karate My Way of Life by Gichin Funakoshi, postoji izdanje na srpskom
   • Tales of Okinawan Karate Masters by Shoshin Nagamine
   • The Essence of Okinawan Karatedo by Shoshin Nagamine
   • Bubishi by Patrick McCarthy
   • Okinawan Kobudo: The History, Tools, and Techniques by Andrea Guarelli
   • Traditional Okinawan Kobudo by Matayoshi Shinpo DVD
5. da je uključen u podučavanje početnika jer kada čovek podučava druge najviše i nauči. Kada treba pokazati drugima istovremeno i sebi postavljaš mnoštvo pitanja. Na taj način se istražuje i uči. Potrebno je shvatanje metodologije treninga (zagerajanje, osnovna tehnika, metode obuke, hojo undo, razne vežbe istezanja i igrice). Sa druge strane 1. dan je svakako stepen od koga vežbač treba da bude u stanju da može da otvori svoju vežbačku grupu, pa je učestvovanje u održavanju treninga za druge jako korisna praksa.