Одувек сам желео да једном посетим манастир Крку. Нисам се ни надао да ћу имати прилике да преспавам у манастиру, присуствујем литургији и уживам посној манастирској исхрани. Ту сам кроз шапат чуо где се налази гроб сестре цара Душана и успели смо да видимо како изгледају катакомбе из доба апостола Павла. Циљ наше посете је био да сликамо пар светиња које је прота Воја Билбија направио за овај манастир. Ради се о кивоту цара Лазара и две предивне иконе опточене у сребро и полудраги камен.
Укрштање времена и простора
Прота Воја Билбија је постао монах у манастиру Крка. За њега се ту десила једна прекретница у животу. Он је био чувени каратиста и након инцидента на првенству државе када је дошло до сукоба између њега и Владимира Јорге – доживотно је избачен из спорта. У Крки је био крај његове карате каријере и нови почетак јер је ту похађао богословију, о чему можете погледати лепу емисију.
Ја сам требао да допратим оца Воју на лету из Београда, међутим због неког проблема са кичмом Воја није могао да путује. Ишао сам сам и размишљао, глава ми је била као кошница. Пар дана пре мог доласка преминуо је сенсеи Владимир Јорга, био ми је један од учитеља каратеа и много сам га ценио. Баш тог дана била је заказана комеморација на коју ће доћи сви из света каратеа. Због овог путовања нисам могао да присуствујем. Истовремено изузетно ценим и прота Воју и давно су авио карте биле купљене за ово путовање. Како се то баш тако потрефило?
У авиону сам размишљам, нема Воје на лету, нема Ваве више на свету. Одавно су се њих двојица помирили, причао сам са Војом о томе. Ја сам са своје стране поменуо Вавино име у свим црквама, а Воја је био присутан свуда око нас, јер су цркве красиле његове иконе и светиње које смо сликали. Чудно али и Воја и Вава су били ту. За мене Крка било место чудних укрштања времена, сећања, каратеа, оба учитеља и српске историје. Чудно осећање и некако лично. Мисли које је тешко и поделити са другима а да те људи не погледају чудно.
Није се Воја лако одвојио од каратеа. У манастиру Крка он је направио школу каратеа у склопу богословске школе. Било је послушање да сви монаси морају да вежбају јер је и тада окружење око манастира било несигурно. Чуо сам да је и један од данашњих епископа вежбао код Воје иако баш није желео али је морао јер је игуман наредио.
Поменућу и једну причу из тога времена када је једном приликом отац Воја изашао из манастира у мантији да вежба карате у неком маслињаку. Воја каже да је вежбао карате кату, а то је борба са замишљеним противником. Наиђе једна сељанка и почне кришом да га посматра и када он узвикну киаи – она се препадне и отрча у село. Тамо виче: ”Јао мени, видела сам ђавла, у црној одежди са брадом, разбарушене косе, разрогачених очију, режи, бацака се и урла у маслињаку.”
Можда је Воја временом напустио карате али ратник никада није престао да буде. Само је променио дисциплину, рекао бих.
Манастир Крка и сестра цара Душана
За манастир Крку предање каже да га је подигао краљ Милутин, касније га је обновила, сестра цара Душана, Јелена Шубић 1352. године. По предању манастир је подигнут на месту где је апостол Павле проповедао.
Кликните на галерију да би добили слике вишег квалитета.
У манастиру се налазе три дела проте Воје које смо дошли да снимимо за публикације. Икона Јелене Шубић, икона Богородице и кивот Светог цара Лазара.
Кликните на галерију да би добили слике вишег квалитета.
Манастир Хиландар је дао Воји дрвени крст из 16. века као поклон за манастир Крка и да се направи кивот цара Лазара. Прота Воја Билбија је крст украсио сребром и драгим камењем, а на самом врху крста налази се честица светих моштију цара Лазара.
Мал кивот је направљен од сребра и позлате, украшен драгим камењем. Спољне странице су украшене представама лика цара Лазара, боја на Косову, серафима, на ивици је исписано ”за крст часни и вјеру Христову”, а на полеђини кивота се налази Лазарева клетва. То је композиција једне духовне светиње која је направљена да помогне православном народу у околини Книна.
Мајка са децом
Када сликамо увек се односимо са поштовањем и целивамо светиње, затим прелазимо на фотографисање. Наравно сва пажња је усмерена ка томе како поставити предмет за сликање и пазимо да се ништа не оштети. Затим гледамо како да предмет буде осветљен колико је потребно за добре снимке.
Елем, док радимо ми смо углавном фокусирани на уметничке и историјске вредности самог предмета и често изгубимо из вида његову духовну вредност. Ево једне анегдоте о томе.
Како се фотографисање у манастиру одвијало после литургије, било је око нас доста људи који су присуствовали литургији и посматрали нас шта радимо. Поставили би и по неко питање и ми смо, наравно, радо давали одговоре. Било ми је мило да видим све те наше људе из околине Книна.
После десетак минута људи су полако почели да схватају о чему се ради и у једном тренутку нас једна мајка са два детета упита да ли може да целива Лазарев кивот. Ми наравно то дозволимо и одмакнемо се, када је она пришла са децом одједном сви заједно бризнуше у плач и целиваше кивот. Ти у том тренутку схватиш да они целивају Лазара и да се много тога накупило у душама.
У том тренутку нам је свима била кнедла у грлу и очи пуне суза…
Ето толика је вредност те светиње у книнској крајини. Рекао бих да су сва дела проте Воје су сидра која вежу људе, вежу историју и вежу породице да издрже и остану своји упркос ветровима.
Гроб Јелене Шубић
Нажалост манастир Крка је рушен много пута. Већина онога што се може видети оком када се уђе у манастир спада у 16-19. век. Сматра се да је црква трећа по реду на истом месту. Рекао бих да је то једно потресно сведочанство о страдању православља на територијама које су биле под окупацијом Венецијанске републике.
Читао сам археолошки рад Марка Синобада о манастиру Крка. Славно српско презиме носи овај археолог из Книна, међутим његов рад је пример свега што се тамо дешава.
Набацано текста на 30 страна пописивани грађевински радови у последњих 300 година, искључивање предања и малобројних извора, на крају закључак је да се ништа не може са сигурношћу рећи. Марко са пажњом бира речи па користи чак и израз ”власи” само да не помене српске гробове. Мало сам погледао шта је још радио овај археолог из Книна и све ми постане јасно када видим наслов у хрватским новинама како он ”проналази катедралу хрватских краљева у Книну”.
Марко Синобад археолог из Книна, уместо назива Срби користи назив власи.
Кажу да се гроб Јелене Шубић налази испод трећег стуба али да није обележен. Након земљотреса и истраживања у дворишту хрватски археолози су налили 60 цм бетона како би поравнали двориште и учврстили га. Тако је најсигурније (ироничан сам).
Трећи стуб од улаза, по предању гроб Јелене Шубић
Марко Синобад потврђује постојање гробница у свом раду: ”Predmetno istraživanje obavljeno je u sklopu zaštitnih radova koje je, zbog oštećenja uzrokovanih potresom u novembru 1986. godine, proveo Regionalni zavod za zaštitu spomenika kulture Split. U dvorištu su pronađeni arhitektonski ostaci i tri skeletna groba obložena…”
Међутим, тврди да су долазили многи истраживачи који су утврдили да су претходним грађевинским радовима оштећени гробови па се ”ништа са сигурношћу не може тврдити”. Кажу да су кости померане па се не може рећи да ли су лобање биле на истоку или западу.
Уобичајно је било да се ктитори манастира и сахрањују у њима. Јелена Шубић као православка је сахрањена вероватно без неког великог обележја у складу са православним вредностима. Ту је вероватно била само камена плоча са натписом. Може се прочитати у археолошком раду да су бројне надгробне плоче уграђене у темеље при обновама у 17. и 18. веку. У то време тим крајевима је владала Венеција, касније и Аустро-Угарска па је било прилике за детаљну ”обнову” манастира.
Рекао бих да и када се утишају пушке, рат се даље наставља у ископинама, обновама, новинама и научним радовима.
Неко ће рећи како ове информације треба држати у тајности или не писати ако ”научници” не потврде. Ја сам за истину, боље је да људи знају шта је где и да стражаре око својих светиња. Разумем да се у време Тита шапутало али не видим разлог за то данас.
Катакомбе из доба апостола Павла
На самом крају посете манастиру замолисмо монаха да нам покаже катакомбе које се налазе испод манастира о којима се причају бајковите приче у народу. Морам рећи да ми је та посета оставила један од најачих утисака на овом путовању.
Катакомбе испод манастира Крка се простиру десетинама километара, чак се говори да један од канала иде чак до града Книна (30км) и да један од тунела води испод реке Крке. На неким местима тунели су у четири нивоа један испод другог. Тунели су препуни костију првих хришћана и датиране су на први век тј. у време апостола Павла.
Зашто ови тунели нису откопани то никоме није јасно. Замислите да у Израелу нађу десетине километара тунела из првог века, па сви светски медији би о томе годинама брујали. Међутим, чини ми се да је проблем у томе што се ти канали налазе испод српског православног манастира. Замислите сада да се то откопа и да светски медији крену да брује о томе, то сигурно не би било у интересу Хрватске државе која већ два века води верски и културни рат против српског становништва. Жалосно је што хрватска држава није у стању да обгрли обе верске конфесије и прихвати то као своје наслеђе.
Прича каже да је апостол Павле народ ових крајева подучавао хришћанству. Не зна се тачно место где се то одиграло али је претпоставка да се то десило управо негде у близини где су биле катакомбе и да је зато манастир овде и саграђен.
Треба имати у виду да је Јелена Шубић је само обновила овај манастир а да је он основан много раније. Помиње се да је на овом истом месту некада раније постојао антички храм из предхришћанског периода. Ни ову могућност не треба одбацити јер је познато да су касније баш на местима античких храмова подизани нови хришћански.
Као потврда овој тези помиње се и плоча ”са главом Медузе” коју можете видети на слици. Ја сам тај камен погледао и рекао би да је тешко утврдити да ли се ради о глави Медузе или о грбу цара Душана или нечему трећем. Више нико не може да каже са сигурношћу шта је на тој плочи јер је ерозија вековима избрисала све.
Многи кажу да нема доказа за причу о апостолу Павлу, међутим не бих се сложио. Прво у народном предању и песмама се то већ вековима помиње. А друго, сам апостол Павле је у Новом Завету оставио посланицу апостолу Тимотеју у којој пише да ће послати апостола Тита да подучава хришћанство народу ових крајева. Зато се апостол Тит сматра првим далматинским епископом. Треће, у манастиру постоје хришћанске катакомбе из 1. века.
Дакле, барем два апостола су била у овим крајевима. Где ћете наћи чвршћи доказ да хришћанство на Балкан није дошло како многи мисле са Светим Савом или са Ћирилом и Методијем, већ је оно овде присутно од апостолског доба. По мени, логични закључак би могао бити да је манастир вероватно подигнут на месту где је апостол Тит подучавао народ.
Снимио сам нашу посету катакомбама па послушајте сами. Идентитет монаха је сакривен на његову молбу.
Надам се да ће наши монаси изнаћи снаге да се изборе са притисцима и сачувати манастир.
Црква Светиња
Након манастира Крке, наставили смо пут. Када смо били у манастиру Оћестово, од оца Луке и Јована чули смо причу о једном маленој, мало познатој, цркви коју народ зове Светиња у којој постоји чудотворна вода и извор. Кажу, та црква се налази у сред недођије, зарасла у шуму. Монаси пробише пут поново, направише мостић, ставише звоник. И помену се тај извор и вода која је лечила слепе, односила болести и помагала свима. Извор је испод цркве, црква је на извору.
И тако се ми упутимо ка тој цркви. Мало према причи, а мало нам је и навигација помогла. На крају нађемо тај путић који скреће на необележеном месту ка исушеној реци, па кроз шуму, преко малог мостића, ка цркви на потпуно скривеном месту.
Та црква ме подсети на предхришћанска словенска света места, која су често била на изворима. Овде је црква буквално изнад извора. Испод цркве у некој просторији која подсећа на катакомбу, усечено у стени на два места вода лагано цури. Ту је икона и види се да ту људи пале свеће. Све одише неком мистеријом.
Монаси су нам рекли где се налази кључ од цркве, па смо са њим отворили велика окована метална врата цркве, упалили свеће, мало се и певало ко је знао, упалили тамјан, звонили смо и затворили цркву.
Напили смо се воде, умили се и понели воду у свим флашама и посудама које смо имали за наше породице.
Мала црквица за коју ретко ко зна, на необележеном путу у беспућу. Звонила су звона у том беспућу, ми смо били. Доћи ће други. Даће Бог.
Ево линка за гугл мап навигацију ако желите да посетите.
За крај
Ето укратко пресека наше експедиције, ово је трећи и последњи део текста. Наравно да ће бити критика на ово моје писање и неко ће рећи да србујем али ја пишем о мојим личним утисцима. За мене вера није само религиозно алелујање јер ја сматрам да вере не може бити без сведочанства о нашим жртвама и страдању. Вера и историја су тесно проткане. Тако да праштајте. Истина некада боли али је лековита.
Дакле окупљени смо око идеје да се сачува и представи дело проте Воје Билбије. Не радимо ни за какве новце већ за очување наслеђа Светог Саве и славу Христову. До сада смо организовали две изложбе дела Војислава Билбије и неколико промоција. У плану су три брошуре, од којих су две већ завршене. Интернет сајт Бог и Човек настављамо да допуњујемо.
Прота Војислав Билбија
За крај нека остане ова фотка неустрашиве екипе из манастира Крка. Скупљени са свих страна да са једним симболом побеђујемо. Слева на десно – Срђан, Александар, Милош, Марко и Игор. Само да се зна да има још чланова екипе али нека ове слике као успомене. Поздрав свима.
Милоше,
Бог те благословио за све!
Немања
Помози Бог, Милоше!
Нема бојазни да ће на овоме е-мјесту (блогу) неко рећи да србујеш.
А ако би се овај текст нашао на неком другом мејсту и ако би неко од ,,њихових“ ово, неким случајем, прочитао, опет велом да не треба страховати од етикете ,,србовање“, јер овдје није ријеч о празној причи, но о чињеницама.
Зашто ми, Срби, увијек живимо под оптерећењем да некоме сметамо, ако причамо о својима и о своме?
И сам сам у младости био тако васпитан. Говорили би: Шути, не говори гласно, чуће комшије; Не спомињи ријеч Србин, србство. Чуће неко, па ће замјерити, или нам због тога почети причињавати какву штету.
Успио сам се ослободити од лажно наметнуте кривице што сам Србин и што припадам већинском народу, због којег се, ето, други осјећају угроженим у тада нам заједничкој ,,братској“ Југославији.
На жалост, неки моји ближњи и данас, у Србији (!), одмјеравају сваку ријеч пред другима да се (ти други) не би, случајно, осјећали мање вриједним, или повријеђеним, или чак кривим, због нас, наше страдалне повијести, културе, наших мисли, наше вере и стремљења.
Milose hvala na predivnom tekstu. Manastir Krka je posebno mesto kojem se i ja uvek rado vracam. Pozdrav Marsela
Хвала најлепше. :)