Студеница – фотографисање кивота Свете Анастазије

Белешке са пута у манастир Студеницу где смо за потребе једне публикације требали сликати кивот Свете Анастазије

Студенички крст, израђен у мермеру.

Тренутно размишљам како се десило да месец дана пре поласка купим реплику Студеничког крста у мермеру коју сам ставио у врт. Да ли сам ја призвао овај пут или је пут призвао да ја купим тај крст. Оно што сигурно знам је да у тренутку куповине крста нисам уопште знао да ћу ићи за Студеницу већ сам једноставно хтео да купим нешто православно и да ставим у врт куће. (Ако вас интересује реплику можете узети на инстаграму atelje.jovanovic)

Како год да било, пар недеља касније јави ми другар из Бања Луке да би требали ићи до Студенице да се поново сними једна икона и кивот Свете Анастазије (мајке Светог Саве и Стефана Провенчаног) јер слике за публикацију нису доброг квалитета.

То вече сам кратко спавао и искочих буквално из сна. Сањао сам да ме позива св. Симеон јер сам ономад стајао поред кивота у Хиландару. Требао ми је тренутак да се саберем и помислих ”хајде Милоше не будали, то је само сан”.

Тада сам био на одмору па сам морао да кренем у 5 ујутро да бих се сусрео са остатком екипе у Београду. Ми Београђани ретко можемо да видимо праву зору, па сам то морао да сликам.

Сунце још није ни изашло када сам кренуо из викеднице на Дунаву.

Екипа

Око пројекта Бог и човек, окупљено је нас неколико. Циљ пројекта јесте да представимо и публикујемо духотворства проте Воје Билбије. Има нас више али за ову прилику нас је ишло четворо. Све је потпуно на добровољној основи без и једног динара користи. Што отац Воја каже ”ни за славу, ни за новце, већ за славу Божију”.

Са лева на десно: Драган који је иначе UX дизајнер, Срђан власник штампарије, отац Воја Билбија, Александар покретач пројекта и на крају аутор текста.

Како укратко представити проту Воју? Човек који је својим рукама направио кивот Стефана Немање (Хиландар) и његове жене Анастасије (Студеница), бројне иконе, уклесао св. Саву у стени у Хиландару, опевао на гусле Небеску литургију владике Николаја и још многе друге ствари али и човек који је бивши каратиста. Воја је гостовао небројено пута на телевизији и говорио о свом животном путу па га не треба посебно представљати, довољно је погледати неки од интервјуа које је дао.

Ево прве публикације коју смо урадили на ову тему у којој се налазе све драгоцености које је отац Воја направио за манастир Хиландар. Најпознатији је кивот Светог Симеона и у овој публикацији можете видети детаље кивота који никада пре овога нису објављени.

Публикацију можете скинути овде у .пдф формату

Студеница

Од Београда до Студенице треба неких 3.5 сата вожње. Већи део се иде аутопутем, затим кроз села око Чачка, да би на крају пролазили занимљиве серпентине око планина до самог манастира.

У манастиру сам први пут био са основном школом још као клинац. Тада, за време Титове Југославије су школе водиле децу организовано у посете манастирима. Нажалост, данас деца мање иду у посете манастирима јер постоји искривљен друштвени наратив како то није добро и коректно према деци атеиста и других националности. Да ли је могуће да смо више ценили своје под комунистима, него сада када постоји ”слобода”?

Прво смо отишли до конака да се сместимо, затим су нас монаси манастира примили уз традиционалну кафу и ракију, након чега смо отишли на поподневну службу. Договорено је да након службе, када затворе манастир, кренемо са радом.

Прва ствар која упада у очи је позиција самог манастира. Налази се на једној висоравни која је окружена планинама. Околни планински врхови дају утисак као да се налазите у гнезду у чијем центру је манастир. Између висоравни и планина  је велика долина.

Кажу да је Стефан Немања волео да лови јелене овде, па је касније на том месту подигао манастир који ће касније постати породична гробница Немањића. Први игуман манастира је био Свети Сава који је написао и типик манастира.

На самом почетку, када је манастир основан он није био доступан обичним људима. По околним брдима су биле војне страже и приступ манастиру је био строго контролисан. Студеница је била породични краљевски манастир Немањића. Наравно касније се то мења и манастир постаје водиља народу ових крајева, због чега и страда пар пута и бива спаљен од Турака.

Скоро су радници копали дренажу око породичне цркве Јакова и Ане и налетели на пет необележених гробова који су пажљиво ископани. Не зна се ко је ту сахрањен али су свакако чланови најуже породице Немањића јер су само они могли бити сахрањивани у манастиру.

Иначе црква није облагана мермером, већ је рађена од мермерних блокова дебљине пола метра. Кажу да је црква због тога 10 пута тежа од обичне цркве те величине. Изграђена је на стени тако да је темељ чврст. Због оваквог квалитета градње црква и данас изгледа баш како је изгледала у 12. веку. Цена изградње ове цркве у оно време је била одприлике као цена изградње храма Светог Саве у Београду данас. Ради се о огромном културном богатству. Иначе кажу да рестауратори уопште нису ништа радили на цркви споља, само четкицом скинули прашину јер је црква од мермера и потпуно је очувана споља.

Црква има дограђену велику припрату. Када сам упитао зашто је припрата изграђена добих одговор од монаха да је ту била једна врста сале за састанке Немањића и великих властелина где се већало и договарало о најважнијим стварима у држави. Милан Парошки је у својој књизи написао да се у манастиру Жича налазио српски парламент оног доба где се састајао горњи дом (властела) и доњи дом (црква која је била представник народа). Потпуно се слажем са тим виђењем и рекао бих да се у Студеници у оно доба у тој припрати састајала нека врста високог савета наше средњовековне државе.

У оно време би пре састанка тај савет свакако присуствовао литургији, па би онда уз присуство Светог Духа у припрати одржао састанак о државним питањима.

У манастиру данас има 8 монаха, 18 академика који раде на обнови фресака, а тај дан је ту било доста радника и цео један разред деце која су са својим учитељом веронауке дошла на 7 дана у манастир.

Отац Воја Билбија држи час деци

Остао ми је утисак колико су та деца лепо васпитана и неискварена. Седели су и певали прелепо једну духовну песму, а после пажљиво слушали час. Помислио сам како су ови клинци потпуно другачији од онога што данас можемо видети у Београду. Девојке нису нашминкане већ су потпуно природне, дечаци се јављају кад год их сретнете, присуствовали су служби. И онда сам сазнао да су деца управо из једне школе у Београду, што ме је баш изненадило. Ето, има наде… Богу хвала што нисам био у праву.

У помрачини цркве

Циљ нашег доласка је био да се слика кивот Св. Анастасије и једна икона за публикацију коју правимо. Добили смо благослов игумана и договорено је да након што се манастир затвори уђемо у цркву и почнемо радити. Требало нам је око 6 сати да све подесимо и сликамо кивот у високој резолуцији. Подешавање светла је био изазов јер је кивот израђен у злату, сребру и драгом камењу па је при сликању рефлексија јака тако да се не види лепо уметнички рад.

Снимање кивота Св. Анастасије

За лакше сналажење. Стефан Немања када се замонашио добио је ново име Симеон. Његова супруга краљица Ана, је замонашена као Анастасија. Њихов син краљ Стефан Првовенчани је замонашен као Симон.

Пре вечерње службе доживели смо велику благодат јер су монаси отворили кивоте Свете Анастазије и Стефана Првовенчаног чије смо мошти целивали и поклонили се кивоту Светог Симеона. Цела породица је ту на окупу, почетак Немањићке државе и један осећај дубоког поштовања и понизности што си имао прилику то да доживиш. Не могу речима да опишем осећај милости и страхопоштовања које смо имали док смо радили сами у помрачини цркве окружени кивотима Анастасије, Стефана и Симеона.

Монаси су нам увече донели као послужење колаче и хладне студеничке воде и поставили их за певницу. Све време са нама је био отац Паладије. Имали смо прилику да са њим натенане попричамо и претресемо нека питања наше историје и вере. Морам да кажем да сам остао под јаким утиском колико је млади Паладије образован човек. Пре нашег доласка прочитах негде како су монаси у Студеници наводно ”новотарци” али после разговора са оцем Паладијем видим колико то нема везе. Е да нам Бог да да нам у цркви буде хиљаде младих монаха какав је отац Паладије.

Кивот Свете Анастасије, мајке Светога Саве и Стефана Првовенчаног је тежак око 250 кг. Израђен је углавном од сребра али је уграђена велика количина злата и драгог камења. Својим рукама отац Воја Билбија је овај кивот радио 2.5 године. Сребро од кога је кивот изграђен је сребро деспота Стефана Лазаревића из рудника у Новом Брду које је чувано у ризници манастира Хиландара и које је оцу Воји дато за израду кивота.

Сребрне полуге у меду

Беседи за вечером прота Воја, а ми се трудимо да упијемо сваку рач. Прича нам како је у Хиландару предочио игуману да је добио доста сребра од једног енглеза и да планира од тога да направи кивоте св. Симеона и Анастасије и затражи благослов за тај свој наум. Када отац Митрофан чу шта овај хоће да уради, он рашири руке и рече: ”Па где си ти до сада, одавно те чекамо!”.

Детаљ каменореза на мермеру из 12. века.

Тако је добио благослов у манастиру да направи кивоте св. Анастасије и св. Симеона и то је било све. Међутим, када је одлазио и већ се укрцавао на трајект, долазе два монаха и обојица носе једну велику кофу, виде га и кажу: ”Оче Војо, ево понесите мало меда за децу.” Међутим, када је Воја покушао да подигне ту канту схватио је да је претешка. У меду су се налазиле скривене сребрне полуге за израду кивота.

То полуге су чуване вековима у ризници манастира још од доба краља Милутина. У оно време комунисти су били у Југославији, а војна хунта у Грчкој. Све је морало да се ради у тајности јер би Грци сигурно то сребро запленили. Сребро је неколико пута слато и обично би га доносили наши људи из Немачке који су долазили камперима на море па су могли неприметно међу својим стварима да довезу полуге у Холандију до оца Воје.

Полуге је Воја однео у један институт племенитих метала у Холандији да се полуге извуку у траке погодне за обраду. Када су холанђани узели узорак сребра били су у шоку јер је у тим сребрним полугама био велики проценат злата. Наиме у рудницима Новог Брда у средњем веку није постојао поступак прецизног раздвајања злата и сребра, па је то средњевековно сребро уствари садржало доста злата.

Прота Воја је у Холандији радио као зубар преко дана, а ноћу би стрпљиво са зубарским алатима радио на изради кивота. За то су биле потребне године. Да ствар буде још тежа, баш у то време му се десила породична катастрофа јер га је жена холанђанка напустила и оставила га са децом. То су били огромни животни изазови за једног човека. Било му је тешко да истраје и доврши оно што је започео.

Временом се глас о његовом раду прочуо међу нашим људима у емиграцији па су разни људи почели да му шаљу златне ланчиће, прстење, медаљоне, сатове и драго камење. Све то је уграђено у кивот и део те приче можете чути на крају текста на видеу.

Воја је уствари направио два кивота. Велики кивот за мошти наше краљице који је у манастиру Студеница који смо ми сликали тај дан и један мали који је направљен за Хиландар у коме се налази мали део моштију.

Посебан изазов је био да се кивот св. Анастасије, када је направљен, врати у земљу. Како би лакше решили проблеме са царином манастир је послао део моштију које су стављене у кивот и од тог момента више није било никаквих проблема да се пређу границе земаља. Огроман сребрни ковчег је стигао у Београд и не само да није задржан на царини већ је кивот кад је истоварен из авиона постављен у почасну ложу која је резервисана за краљеве и председнике земаља који путују у нашу земљу. Нашој краљици је указана част.

Када је мали сребрни кивот стигао у Грчку и кренуо ка Светој Гори, главни инспектор Грк се хватао за главу и викао: ”Шта сада Срби измишљају? Какав сребрни ковчег?”. Међутим, слава Богу кивот је прошао без проблема до манастира.

Кивот обилује безбројним детаљима које су невидљиве за посматрача и циљ наше публикације јесте да представи те детаље и исприча те приче.

Кивот Стефана Првовенчаног

Кивот Свете Анастасије

Кивот Светог Симеона

Црква је под скелама јер се фреске обнављају већ деценију.

Певница

Мати Анастасија

Свети Сава

Краљица Ана са синовима Стефаном, Вуканом и Растком

Улаз у припрату

Улаз у цркву

Припрата у којој су се састајали великаши

Пре пар година у Хиландару стајао сам за време литургије поред кивота Светог Симеона и ко би рекао да ћемо имати прилике да проведемо вече у цркви, сами у цркви са моштима наших краљева и краљице.

Што рече мој друг Александар ”Ко би рекао да ћемо ово доживети. Сад ће можда проћи још 800 година док неко поново буде имао прилике да проведе вече у цркви и добије колача за певницом као ми”.

Зашто су пиковане фреске?

Обе цркве манастира су унутра под скелама и од почетка пролећа до почетка зиме и рестауратори раде на обнови фресака. Искористио сам прилику да добијем објашњење зашто су фреске у многим нашим манастирима пиковане? Да ли се ради о завери завода споменика за време комуниста да нам униште културно добро или су то радили Турци како понеко каже? Ево одговора.

Тамо око 1830. године била је буна против Турске власти, а Турци су манастире сматрали одговорним за инспирисање буне па су Студеницу запалили. Све фреске из 12. века су потпуно поцрнеле, једва су се назирале а на неким местима је отпао зид. Око 1850. слободна кнежевина решава да обнови фреске али никако нису могли да скину гареж са фресака па је решено да се црква ослика новим фрескама.

Кликните за већу слику

Зато су фреске пиковане да би нови свеж малтер могао да се ухвати на зид. Фреске се иначе раде док је малтер још влажан. Црква је осликана у новијем стилу какав можемо видети по црквама из Војводине тога доба.

1956 године, ако се добро сећам су дошли људи из Завода за споменике и хтели да виде какво је стање фресака испод малтера. Срећом када су кренули да скину новије фреске са малтером се скинула и гареж и старе фреске су поново угледале светлост дана.

Старе фреске су биле пиковане али срећом лица су им очувана јер они који су радили пиковање нису из поштовања смели да пикују лица светаца. Више од деценије рестауратори раде на обнови фресака. Када обнављају пиковану површину намерно је обнове мало другачијом бојом, тако да се фреска може видети лепо али да је јасно шта је обновљено а шта је из 12. века.

Ако се прецизно мери очувало се само 35% површине фресака, али са обновљеним пикованим деловима субјективни утисак је да је сачувано 50-60 фресака.

Свети Ђорђе са уздигнутим мачем у галопу

У разговору са монахом Паладијем поменусмо и композицију икона у цркви која на најистакнутијим местима поставља Светог Саву Освећеног и борце против иконоборства. Ово је управо чврсти доказ да Свети Сава није нашу цркву подигао на темељима учења из Цариграда и Солуна како то многи наши академици говоре, већ наша црква свој корен има у Синајској пустињи и Јерусалиму о чему сам већ писао.

Поставио сам питање где се налази икона Св. Ђорђа јер је познато да је управо тај светац био најважнији за Стефана Немању. И добих одговор – налази се на самом улазу у цркву.

И ту угледамо јединствену представу Светог Ђорђа са уздигнутим мачем. Ово је врло интересантан приказ св. Ђорђа јер је он обично приказан са копљем у пози на коњу како пробада змаја или када стоји са копљем. Те две иконе су најчешће и на њима је св. Ђорђе јако сличан св. Димитрију.

Овај приказ св. Ђорђа са уздигнутим мачем и коњем у галопу је јако редак и ја сам га нашао само на неким руским иконама из 15. века пре Никонове реформе. После Никонових реформи којима су Грци прописали како која икона сме да изгледа оваквих приказа више нема.

Пада ми на памет повезаност симбола ”руке са мачем” на средњевековним грбовима Херцеговине и Босне. Можда је управо овај симбол изгубљена карика за боље разумевање наше хералдике.

Руска икона из 15. века

Грбови племићких породица Херцеговина и Босна

И ту ми кроз главу прође мисао како је то чудно да црква за коју кажу да је посвећена Св. Николи, на улазу у цркву има представу Св. Ђорђа. Па сам онда помислио како је та припрата свакако касније дозидана и да можда на оригиналном улазу у цркву стоји Св. Никола али ни то не стоји јер је тамо Богородица.

На улазу у цркву се налази представа Богородице за Христом и анђелима.

Ко зна како је и када дошло до промене назива. Могуће је да Св. Ђорђе није био по вољи за време Турака јер је он симбол борбе против Ислама и јеретика. Било како било, све то остаје у помрачини прошлости.

Такође имао сам прилику да сликам фреску Светог Саве и Симеона па их постављам овде у високој резолуцији да свако може да их користи.

Свети Сава

Свети Симеон

Овде бих поменуо да сам правио анализу приказа св. Саве у црквама и да ми се чини да је положај шаке на фресци промењен. Можда нисам у праву али рекох да напоменем па нека се тиме позабави неко стручнији.

Сликање иконе

Циљ пројекта ”Бог и човек” је да представи сва духотворста оца Воје Билбије. Екипа већ пар година слика и евидентира сва његова дела. Када је екипа први пут сликала у Студеници на једној од споредних фотографија уочили смо једну икону и са оцем Војом поразговарамо и сазнамо да је и ту икону он направио али је проблем што то раније нисмо знали и нисмо је сликали. Због те иконе се морало поново на пут да се слика у манастиру.

Организација манастира

Морам да похвалим организацију манастира, конака, сувенирнице и монаха Паладија. Кажу да је тамо само осам монаха али све је сређено као да их има осамдесет осам. Конак је чист, у ресторану је одлична храна а испред конака постоји апарат за кафу и сокове са столовима и столицама па је боравак приближан гостовању у хотелу. Такође мобилни сигнал је јак па има интернет конекције, што је нама и те како било потребно.

Сувенирница је добро опремљена. Ево и интересантне апликације ”холоград” са којом се црква може видети у три димензије преко апликације на телефону.

Посебна захвалница оцу Паладију који је испратио наш рад и побринуо се да наш боравак у манастиру буде пријатан. Имао сам прилику са њим да поразговарам о историји и данашњој ситуацији у земљи и цркви. Отворио ми је очи за неке ствари и хвала му на стрпљењу.

Искушења

Наравно што каже мој добри отац Доментијан, кад се човек труди да уради нешто добро, ”онај са леве стране” то не дозвољава и шаље на човека несрећу да га збуни и скрене са пута. ”Онај са леве стране” је ђаво. И заиста, када сам кренуо од куће све је било у савршеном реду али онда су кренула нека чудна дешавања. Прво, баш пред литургију јављају ми из фирме како је у датацентру пукло неко напајање и десетине сервера тренутно не ради. Шта ћу, просто не верујем, стојим на литургији и уздам се у Бога да се све реши.

Одмах после литургије зове ме жена и јавља ми како је радник који је косио на плацу поред нас упалио ватру да спали неке гране али је ветар дунуо и раширио пожар на све стране ка нама. Хаос.

На све ово треба додати да је цео подухват био прилично физички захтеван. Међутим, сервери су прорадили, а пожар је стао тачно до ограде плаца. Мало је ухватио једну аронију и ништа се више није десило. Као нечијом руком однесено.

Хвала ти Боже, ко би рекао да ћу провести вече у помрачини цркве међу кивотима наших краљева, јести колаче за певницом, провести време са оцем Војом, да ћу радити са овако дивном екипом људи и да ћу паркирати ауто испред саме цркве. Не гордим се, него се чудим како мени овако никаквом да припадне таква част. Хвала још једном свима.

П.С. 24. Априла у Бања Луци у КЦ Бански двор у 19.00 ће бити одржана изложба духотворства проте Војислава Билбије. Изложба ће бити отворена 30 дана.