Највећа тајна српске историје – забрањена држава

Изнећу вам једну тезу због које су многе главе наших владара у историји пале. То је идеја без које Душаново царство не би било могуће али је та идеја толико испљувана и забрањивана да нажалост и дан данас представља табу у Србији.

Да ли сте некада помислили шта би се десило да краљ Александар Карађорђевић није правио државу са католицима Хрватима и Словенцима, већ са православцима Бугарима и Румунима? Колико би наша историја била другачија? Да ли знате да су кнез Михајло и Александар Обреновић управо због ове идеје изгубили главу?

Многи ће сада помислити да сам сишао са ума и како нисам свестан зверстава које је бугарска војска направила у I светском рату. Ипак прочитајте овај текст до краја.

Како се десио нож у леђа?

Истина је да су огромна зверства починили Бугари у Србији у I светском рату и  другим сукобима али треба имати у виду да је у то време на власти у Бугарској била немачка династија која је у сарадњи са Аустро-Угарском учинила све да подели Србе и Бугаре и спречи сваки покушај њиховог уједињења.

Цар Фердинанд I

На власти у Бугарској је био цар Фердинанд Максимилијан Карл Леополд Мариа фон Саксен-Кобург унд Гота, а у Србији Милан Обреновић који је био савезник Аустро-Угарске. Треба овде такође додати да је Ватикан био велики противник уједињења православаца на Балкану јер је то било у директној супротности са политиком католичења и унијатства које се дешавало у Хрватској, Босни, Румунији и Албанији.

Мало је познато да је и Русија била велики противник уједињења Србије и Бугарске. Они нису желели јаку државу на Балкану већ су претендовали да окупирају Бугарску или да барем у њој уређују власт.

Ови фактори су утицали да 1885. дође до чувеног бугарско-српског сукоба. Краљ Милан је на миг Аустро-Угарске напао Бугаре и тако су обе државе намерно гурнуте у сукоб. Постоји изрека ”…нож у леђа ко Бугарин”, међутим морам да кажем да смо 1885. ми Срби први напали. Не бих сада улазио у детаље али ће Аустријанци и Немци и друге светске силе гурати Бугаре против Срба у неколико каснијих сукоба, а наручито у I и II Светском рату.

Светски владари из сенке су ово учинили како би и Србима и Бугарима огадили сваку мисао на неку заједничку идеју. За време Тита ова политика се наставља, у образовном систему и документарном програму су наручито истицани сукоби Бугара и Срба.

Циљ је био постићи ”братство и јединство” са Хрватима католицима који су починили геноцид над Србима и никако не дозволити да се пробуди стари православни дух на Балкану.

Стратешке предности православне државе

Замислите државу која се простире преко целог Балкана, има Дунавски пут, излази на Црно море и Јадранско море, а притом главни путеви и гасоводи са Блиског истока иду преко ње ка Европи. Због свог стратешког положаја и сличног менталитета народа (православље) то би била једна од најачих држава на свету.

Треба себи поставити питања шта би било да су Обреновићи успели у својој замисли и направили заједничку државу православних Словена? Да ли би запад смео да бомбардује државу која преко Црног мора има директну везу са Русима? Да ли би Русима био проблем да доставе наоружање или нафту? Да ли би Ватикан успео да покатоличи целу Хрватску и део Босне да је постојала Бугаро-Србија? Да ли би се десио Јасеновац и да ли би хрватска држава починила геноцид над православним Србима да је постојала јака православна држава на Балкану? Да ли би држава која држи све сувоземне путеве ка Блиском истоку била данас део ЕУ?

Етнографска мапа Балкана, зеленом бојом су означени Срби (тамније) и Бугари (светлије)

Заједничка држава Бугара и Срба у доба цара Душана

До данашњих дана идеја о заједничкој држави са Бугарима у Србији потпуно је незамислива и већина људи није ни свесна да су Срби и Бугари више пута били у једној држави. Кад год се то десило владали смо Балканом или чак и Ромејским царством (Византијом).

Најпознатији пример те православне државе је обнова Ромејског царства под царем Душаном. Међутим Титови историчари су се својски потрудили да нам објасне како Душанова држава није обухватала Бугарску, Босну, па ни Хрватску. Иако постоје српски манастири у Хрватској чак до Крке, по целој Босни, а постоје и историјски извори који потврђују присуство Душанове војске чак до данашње Украјне.

Француска карта која показује право простирање Душанове државе, укључујући жутом обојен део Грчке и Албанију. Тиме је Душанова држава излазила на три мора – Јадранско, Егејско и Црно море

Наравно да је цела Бугарска била део Душановог царства јер је Душан на власт у Бугарској довео брата своје жене Јелене која је такође била бугарска царица. Да поменем и да је Душанова мајка Теодора била ћерка Бугарског цара. Отуда је Душанова власт у Бугарској била природна и породична ствар. Није било потребе за неким освајањем српским јединицама, он је владао просторима своје мајке, деде и супруге.

У средњем веку та држава је излазила на три мора – код Халкидикија у Грчкој излазила на Егејско море, на Јадранском мору је граница ишла све до Словеније и на Црно море до данашње Украјне.

Заједнички језик и црква у доба Немањића

У доба Немањића, од свих држава најближи су били наши односи са Бугарима. Свети Сава је у Законоправилу рекао ”изнесох ове књиге на светлост словинског језика…”. Обратите пажњу, није рекао на светлост српског или рашког језика, већ словенског. А ко су Словени на Балкану то је ваљда свима јасно – то су сви они који говоре истим језиком. У доба Светог Саве ова одредница се односила пре свега на Србе и Бугаре али и на остатак словена у данашњој Хрватској, Грчкој, Молдавији и Угарској од којих ће у 19. и 20. веку бити направљене бројне нације.

Напоменућу да је Савино Законоправило било званични правни документ и у Бугарској, као и касније у Русији за време цара Ивана Грозног.

Дакле, Срби и Бугари су у време Светог Саве говорили истим језиком – словинским. Имали су своја слова – азбуку, литургију на свом језику и књиге на свом језику. Касније Вуковом реформом наш језик је промењен и удаљен од данашњег бугарског и средњевековног српског толико да нисмо у стању да читамо своје књиге из доба Немањића.

Ми смо данас робови провинцијалног тумачења историје које су наметнули југословенски историчари. Нису Срби и Бугари били некакви одвојени народи већ један православни народ који је до доба Вука Караџића говорио истим језиком.

Довољно је узети пример из азбуке. ”Аз, буки, веди, глагоље, добро, јест” – што би у модерном преводу значило ”Ја слова читам и изговарам добро”. Ово је свима познато као читање азбуке на стари начин. Мало људи зна да се у Бугарском језику реч ”Ја” и дан данас каже ”Аз”. Дајем овај мали пример како бих показао како су Бугари више задржали стари говор, а да се наш језик више одмакао од старо-српског или старо-словенског језика.

Бројне су везе Немањића са бугарском властелом и толико честе да то нема смисла овде помињати јер би одузело превише места. Поменућу само да су мошти краља Милутина тренутно у Бугарској и предмет су великог поштовања и посећује их бројни народ. Да поменемо цара Шишмана који је био ожењен Аном Недом ћерком краља Милутина или да поменемо цара Константина Тихог који је у својој биографији написао да је унук Стефана Немање?

Када се зна да је Свети Сава такође био сахрањен у Трнову у Бугарској човек не може да се не запита о чему се овде ради? Пре свега рекао бих да данашње нације нису исто што је било у прошлости. Народ се пре свега одређивао као ”православни” тј. ”правоверни” како се тада говорило и говорио је истим језиком. Племство је било територијално рашко (српско) или бугарско.

Пре Немањића царска титула је била код Бугара, међутим у време цара Душана она долази у руке српског племства и Пећке патријаршије.

Ово се десило јер је бугарска црква изгубила подршку у народу након што је покушала да призна римског папу у време освајања Цариграда. То су чувени богумили које је Стефан Немања избацио из своје државе и основао нову цркву како би спречио даљи рад ових унијатско – ватиканских мисионара.

Има чак назнака да је Свети Сава био патријарх Српски и Бугарски. Ако је ова теза тачна онда је вероватно убијен у Трнову како би Бугари преузели патријаршку титулу. Ово је тема за један посебан текст па нећу овом приликом дубље о овоме. Довољно је рећи да су од цара Душана Срби и Бугари обједињени под  Душановом круном и црквом.

У доба Светог Саве српски утицај и владавина су се врло брзо проширили на цео Балкан. Тај утицај је остварен путем православне културе. Нажалост то је многима данас непојмљиво јер православље не разумеју већ га тумаче само као некакву ”религију” како су учили у школи.

Црква средњег века је била пре свега законодавна институција (Законоправило Светог Саве), затим образовна (школе, преписивање књига), медицинска (болнице), а затим социјална (помоћ сиромашнима), а на крају и културна (фреске, песме-молитве, мозаици, архитектура).

За време Турака и Пећке патријаршије

Чак и за време Турака, Бугари и Срби, су живели под истом капом Српске православне цркве. До 1766. године Српској Пећкој Патријаршији припадале су поред других и ове епархије: софијска, видинска, нишка, шерхејска (пиротска), ћустендилска, самоковска и велешка. (извор: ”Данашња Бугарска и њене претенсије” – Мита Димитријевић, Ниш 1915.)

Довољно је само да погледамо култ Марка Краљевића који је сачуван подједнако код Бугара као и код нас, а то је зато што смо били вековима под једном капом и говорили истим језиком све док нас акцијама тајних служба, комуниста и масона нису завадили.

Интересантно до расцепа између Срба и Бугара долази управо у Хиландару. 1758. године. Тада је Јован Рајић отишао на Свету Гору, обишао Хиландар и Зограф ради прикупљања историјске грађе. Након тога је написао књигу ”Историја Бугара, Хрвата, Срба и других народа”

Рајић је у Хиландару упознао проигумана бугарског порекла Пајсија који му је помогао. Међутим Пајсије је инспирисан Рајићевим делом кренуо његовим стопама и написао прво модерно дело о бугарској историји. По српском књижевнику и дипломати Иванићу, Пајсије Хиландарац је био “Србин из Самокова”, а не Бугарин. Као хиландарски калуђер ишао је у Русију, где је “дошао до сазнања да је Бугарин”.

Након 1766. православци су кажњени због побуна и вољом Султана укида се Пећка патријаршија и Охридска архиепископија. На чело српске цркве се постављају Грци (фанариотски период) и све се ставља под надлежност Цариградске патријаршије.

За то време живеће српска црква у Војводини под Аустро-Угарском и Црној Гори под Венецијом. Бугарска црква је од 1776. била под влашћу Грка и обнавља се тек након писања Пајсија Хиландарца и 1871. када се одржава први црквено-народни сабор.

Самуилова држава

Треба знати да кад год су Срби, Бугари и Грци били у савезу Римско царство (лажно називано Византија) је било јако. Душанова владавина је последњи пример таквог савеза. Насупрот томе кад год би Цариград кренуо на Словене, Римско царство је слабило и било лака мета за Отомане и Латине.

Проблем је данашње званично тумачење Византије које је маштовито обликовано да одговара постојећим државама пре свега Грчкој. Тако се одржава та визија како је то некакво ”грчко царство”. Треба разбити тај мит и рећи просто да Византија није постојала, већ се одувек звала Ромејско царство и да је то било православно царство. Тим царством подједнако су владали Грци, Јермени, Срби и Бугари.

И пре Душановог царства, Срби и Бугари су били у заједничкој држави у време цара Самуила. Интересантно, Самуилова држава је имала скоро потпуно исте границе као касније Душаново царство и излазила је на три мора такође.

Самуилова држава 996. године

Цар Самуило се борио за независну словенску цркву и управу, оно што је тек Стефану Немањи и Светом Сави пошло за руком.

Међутим ни ту није крај јер имамо доказе и за раније државе Срба и Бугара. Рецимо, након смрти Самуила након неког времена долази до кризе јер није било престолонаследника па бугарско племство долази у Дукљу (Црну Гору) и траже од краља Бодина (род Војисављевића) да преузме њихов царски престо и он бива крунисан као цар Бугарске Петар III.

Могли би да идемо још у прошлост и погледамо римске хроника па ћемо видети да је постојао савез Гота, Илира, Хуна, Трибала, Дарданаца и раније кад год би Цариград покушао да влада чврстом руком на Балкану. Бугари су неколико пута опседали Цариград и у свим тим походима су учествовали и Срби.

Убиство кнеза Михајла

Ипак вратимо се модернијој историји и видећемо да се ствари понављају већ више од хиљаду година.

Кнез Михајло Обреновић је био веома популаран у народу и врло образован али је убијен и истина о његовом убиству и дан данас некако измиче историчарима. Обично се у медијима користи флоскула ”и даље постоји полемика између историчара о мотивима његовог убиства…”. Међутим, истина је да је убијен јер је радио на уједињењу Србије, Бугарске и Влашке.

Треба знати да су Обреновићи имали огроман имања у Влашкој (данашња Румунија), да је кнез Михајло тамо одрастао и да у то време практично није постојало разлике између Влаха и Срба.

Године 1867. влада Србије је током ослободилачких ратова против Турака, склопила споразум у Букурешту са Бугарским револуционарним комитетом и представницима Влашке о стварању националне државе Бугаро-Србија или Србо-Бугарска која је требала да обједини Србију, Бугарску, Влашку и Молдавију под заштитом Русије. Први суверен те државе је требао да буде Михајло Обреновић.

Дакле 1867. је кнез Михајло убијен а већ 1885. је дошло до рата између Србије и Бугарске. За ово су највише криви Руси који су Санстефановским миром обећали Бугарима – Ниш, Приштину, Призрен и Охрид. У Француској је Наполеон пао са власти и Србија је изгубила свог главног дипломатског савезника. Тако су велике силе закувале рат између балканских Словена.

Исте године када је убијен наш кнез, долази до формирања Мађарске, а убрзо и Румуније, две земље које су имале за циљ да агресивно асимилују словенски народ. Тиме је пројекат уједињења словена срушен. Приликом формирања Румуније сиве еминенције из Ватикана су отворено ставиле до знања да се ради о римској држави (Рома – Рим – Романија). Интересантно исте године је прихваћена Вукова реформа језика.

Покољ Обреновића

У Мајском преврату припадници ”Црне руке” су зверски убили Александра Обреновића и искасапили Драгу Машин. Парадирали су по граду са њиховим деловима тела. Међутим, мало је познато да је тада убијено још око 200 сарадника краљевске породице и још 123 члана породице Обреновић.

Интригантно је да се  Мајски преврат десио 28. маја 1903. године, на исти дан када је 35 година раније убијен кнез Михајло Обреновић у Кошутњаку.

На власт су доведени Карађорђевићи који су били марионете у рукама страних тајних служби. Краљ Петар је био француски легионар, а Александар је касније образован у Москви. Они ће се у својој политици све време ослањати на Француску и Русију.

Југославија као тамница српског народа

Уместо природне државе и савеза са Бугарском, Светске силе и тајна друштва су направиле ту неприродну државу православаца и католика, како би осигурале да православци никако не изађу на два мора (Јадранско и Црно море) и тиме дођу у доминантан положај на Балкану и Европи. 

За разлику од Обреновића који су водили више ратова али уз релативно мале жртве, Карађорђевићи ће повести целу државу у кланицу I светског рата. Изманипулисани од стране великих светских сила Србија ће скупо платити своју победу.

Након рата велике силе су дозволиле ширење државе на запад али никако на исток и југ ка Грчкој, Бугарској и Скадру због чега су биле спремне и да зарате са нама. Уједињењем Срба и Бугара православци на балкану би остварили примат над мањим католичким народима, а то Ватикан није смео да дозволи.

Иако је на први поглед нова држава добила велике територије, то је уствари била пирова победа и она је уствари изгубила своју душу јер је српска црква изгубила свој утицај.

Крађа Мирослављевог јеванђеља из собе краљевског пара Обреновића злослутно је најавила даља дешавања. Уводи се латиница, потписује се Конкордат са Ватиканом и дозвољавају се католичке цркве на територији целе земље, хрватски и словеначи официри који су учествовали у рату на аустроугарској страни добијају више чинове и укључују се у војску.

Обратите пажњу на детаље, краљ Александар је био краљ Југославије, не Србије. Он је први краљ који није устоличен у Жичи од стране Пећке патријаршије већ у неком београдском салону.

Православна црква је током владавине Карађорђевића изгубила свој примат. Судску функцију су обављале владике а то је укинуто, писменост је негована у црквеним школама и то је укинуто а језик модификован, црква је имала и функцију општинске архиве и евиденције (спискови рођених, венчаних и умрлих) и то је укинуто. На крају је изгубљена и функција вођења локалне заједнице тј. истакнутих људи окупљених око цркве и римског грађанског права још из доба Светог Саве.

Тиме је црква изгубила своје практичне функције и постала само ”религијска” установа. Данас већина људи нема идеју шта је заправо црква и нису свесни да је са црквом пало и српство. Младим генерацијама је остало само да се чуде како и зашто је у центру сваког места по једна црква?

Свако место у Србији у свом центру има цркву око која је раније имала функцију општине, архиве, суда, школе, социјалне установе.

Шах мат за српски народ

Срби као народ ће највише страдати у 20. веку у две Југославије, оној Карађорђевића и касније Титовој. Више је Срба убијено у тих 100 година него укупно у претходних 1000 година.

Када помислим на јуначки марш наше војске ка Крфу, не могу да се не сетим геноцида над Јерменима у Турској. Они су исто страдали шетајући у колонама по гудурама и пустињама, гладни и боси били су лак плен нападачима.

Српски војници марш преко Албаније лево, десно Јерменски марш смрти.

250.000 људи је умрло у том повлачењу преко Албаније. 1.100.000 људи је погинуло у I светском рату у Србији и још толико је било рањено. Катастрофална је била политика Карађорђевића који су били обични пиони великих сила. Лако је викати ”Јуриш!” треба децу подићи и одгајити.

Владавина Карађорђевића је почела крвавим пиром и тако се и наставила. У I светском рату погинуће четвртина становника Србије. Додајте на све то пегави тифус, аустријске и бугарске логоре, глад и исељавање народа и покатоличење.

Треба поменути да је краљ Александар је био ожењен Румунском принцезом и да је створена ”Мала Атанта” савез Краљевине СХС, Румуније и Чешке. Александар је пред крај живота променио политику и планирао да се ослони на Румунију и пусти Хрватску да иде својим путем, убрзо је изгубио главу.

Само две недеље пре атентата у Марсеју 1934. године приликом посете краља Александра Карађорђевића Софији, не пријему који је увече приредио бугарски краљ Борис, бугарски виши официри дизали су чаше у здравље будућег ”балканског цара Александра”. Када га је краљ Борис упозорио на могући атентат, Александар је одговорио да је он већ ионако мртав мислећи на рак који га је изједао.

Најгоре од свега је што је у Русији 1917. цар изгубио власт и дошли су комунисти. У Србију се склонило много царских функционера и прекинути су дипломатски односи са Русијом све до 1931. године. Зато је Русија у II светском рату помагала хрватске комунисте и македонски ВМРО. Када је створена НДХ, СССР је била једна од првих држава која их је признала.

Након оваквих губитака у I светском рату и након окретања Русије и Немачке против ње Србија је била лак плен у следећем светском рату. Своју незајажљивост, мондијализам и похлепу за територијама Александар ће на крају платити главом и пар деценија касније на чело државе ће бити доведен Хрват комуниста, дупли агент и бивши аустријски војник – Тито.

За време Тита Србима ће бити забрањено да говоре о геноциду у Хрватској, Косово, Војводина, Македонија, Црна Гора и Босна ће постати посебне републике, истакнути Срби (официри, професори, привредници) ће бити убијани, црква ће бити потпуно ослабљена и подељена.

Најгоре од свега што се десило је да нам омладину образују окупатори. У разговору са Мештровићем, Тито је рекао:

„Зашто се Ви не вратите у Југославију?“ пита Тито Ивана Мештровића.

„Бојим се Срба!“ одговара вајар.

„Немојте се бојати Срба! Ја сам их уништио тако да за педесет година неће знати ко су, а за сто година неће постојати!”, одговарио је Тито испијајући виски.

Данашња ситуација:

Срби не знају своју историју, нити могу да читају своје старе књиге. Већина људи пише латиницом. Школство је засновано на програму који је био за време Југославије.

Многи Срби су атеисти и не разумеју смисао цркве као наддржавне институције која окупља Србе у региону.

Већина људи има негативан став о Бугарима иако су православци.

Излазак на Црно море никоме не пада на памет, а и до Јадрана имамо границу.

Не постоји јако устројство државе у смислу легалности и духовности, политичке странке и корупција су главни проблеми.

Медији и бројне НВО, помогнути из иностранства одржавају смисао хаоса у главама људи спречавајући народ да се уједини и освести.

Нова геостратегија?

Највећа ноћна мора западног света је управо уједињење православаца на Балкану и њихов излазак на Јадран и Црно море где би имали директну везу са Русима, јер би тада држали све копнене путеве ка Блиском истоку.

Сетимо се своје историје – царство је постојало само када смо излазили на та мора и када је постојало православно јединство. Зато смо толико и страдали у 20 веку јер је то јединство морало бити спречено. Зато је наша црква и даље изложена нападима јер је она главна карика уједињења православаца на Балкану. Између осталог зато имамо тренутно проблем да се ујединимо са Црном Гором и изађемо на Јадран.

Пишем ово да бих скренуо пажњу неким будућим генерацијама и помогао да се промени начин гледања на националну историју. Изгубили смо цео век у држави са католицима, запитајте се шта би било да смо били у држави са православцима.