Загонетка Тројеручице 3.

Да ли знате да се царска породица Романових пре стрељања молила икони Тројеручице? Ово трећи део текста се бави интересантним информацијама на које сам наишао проучавајући тему иконе Тројеручице.

Позадина иконе Тројеручице

Са задње стране икона Тројеручице у Хиландару налази се икона Св. Николе. Свети Никола има грчку сигнатуру: АГ(ΙОС) NIКОЛАОС. У првом моменту сам помислио да је управо то доказ да су Руси вероватно узели неку стару икону Св. Николе и на њој нацртали икону Тројеручице. Међутим и у стара времена постојале су литургијске иконе које су имале свеце на обе стране. Такође, сазнао сам да је у манастиру Мар Саба одакле је по предању потекла икона у центру манастира управо црква Св. Николе што се уклапа. Могуће је да је ова икона урађена као копија старије иконе која је нестала из манастира.

Приказ св. Николе са задње стране иконе Тројеручице у Хилендару.

За сада не могу извући неки закључак из ове информације јер могуће је да је Тројеручица изведена на старијој икони али могуће је да је такав приказ постојао на оригиналној старијој икони које више нема у манастиру.

Представе Тројеручице из средњег века код нас?

Познато је да је постојала црква Тројеручице у Скопљу у доба цара Душана, међутим она је срушена и на нашим просторима нема приказа Тројеручице из старијег времена. Историчари у својим радовима везују две фреске у Србији за икону Тројеручице. Међутим, ја се не слажем са тим виђењем.

У записима постоји да је у средњевековним фрескама манастира у селу Матејче у Македонији 1356 – 1357  налази фреска Тројеручице међутим манастир је тешко оштећен а иконе уништене од стане албанских терориста 2001. године.

Иконоборство у својој модерној форми уништава фреске према политичким амбицијама и тако кроје лажну историју.

На првој слици можемо видети фреску Тројеручице на којој трећа рука подржава Богородицу са стране. Те фреске више нема јер је уништена од стране УЧК (албанска сепаратистичка група).

Питање је да ли се уопште ради о икони Тројеручице јер је положај малог Христа супротан од онога на икони Тројеручице. Историчари кажу да фрескописац вероватно ”није имао икону Тројеручице испред себе” па је зато погрешио али ја бих рекао да се ради о некој другој представи Богородице.

Такође у литератури се за култ Тројеручице у Србији у средњем веку везује и ова фреска Каранског манастира (Бела Црква) из 1342. године. Обратите пажњу да је на фресци рука на месту и у положају који је сличан икони без окова, тј. трећа рука подржава Богородицу са десне стране.

Фреска Богородице Тројеручице у манастир Бела Црква Каранска 1342. година. Обратите пажњу где је трећа рука.

Међутим, овде се не ради о јендој руци већ о две руке, па можемо закључити да је то представа неке врсте вапаја народа за Христом. Дакле, вероватно се и ту ради о некој другој представи Богородице.

Тројеручица у Румунији

У манастиру Базјаш, који је иначе по предању подигао наш Свети Сава. Манастир је подигнут око 1225. године са благословом Светог Саве на месту где је измирио Стефана Првовенчаног са угарским краљем Андрашем Другим и тако сачувао Србију од рата.

По предању Свети Сава је на том месту са пратњом сео да се одмори, погледао у сунце и рекао ”баш сијаш” отуда назив Башсијаш тј. Базјаш.

Од виђенијих Срба поменућу да се о манастиру старао Свети владика Максим и његов брат деспот Јован Бранковић, да је из овог краја Свети мученик Теодор Вршачки и да је иконостас обновио кнез Михајло са књегињом Јулијом.

У овом манастиру се налази се једна икона Тројеручице. То је копија хиландарске иконе, вероватно из 18. века.

На овој икони се налази старија представа Тројеручице, са трећом руком која подржава Богородицу али са друге стране и са малим Исусом који држи два прстића. Што указује на старију представу иконе о којој сам причао у претходном тексту.

Међутим, прича ове иконе везана за трећу руку је мало другачија и није везана за Дамаскина. Тамо се приповеда да је трећа рука везана за догађај који се догодио пред Богородичиним одром када је јеврејин Јефонија покушао да преврне преминулу Богородицу, тада су му одсечене обе руке и касније су му чудесно исцељене. (М. Јовановић, Српски манастири у Банату, страна 81.) Игром случаја баш о овој апокрифној словенској причи сам писао недавно.

Када мало размислим Бела Црква се од манастира Базјаш налази на 10так километара. Може бити и да је представа Тројеручице Каранске такође инспирисана одсеченим рукама јеврејина Јефоније.

Копије ове иконе налазе се у свим црквама у околини у Радимни, Кусићу, а иконографски слична икона налази се и у Вршцу, са металном трећом руком, такође из XVIII века.

Јак култ Тројеручице у Русији

Руси су за икону Тројеручице први пут чули 1560. године када је игуман руског светогорског манастира Светог Пантелејмона, Јоаким, на захтев московског митрополита Макарија, описао атонске манастире, где поред осталих знаменитости Хиландара, помиње и икону Богородице Тројеручице, називајући је главном манастирском светињом.  (А. А. Турилов, От Кирилла Философа до Константина Костенецкого и Василия Софиянина, 247.)

Историја каже да је прву копију хиландарске иконе Богородице Тројеручице однео у Русију, Теофан Србин, 1661. године, за патријарха Никона, и чувана у његовом Новојерусалимском манастиру. Записи кажу да је та Тројеручица изгубљена током совјетског доба, али су на основу ње начињени бројни други примерци који су наставили да се поштују као чудотворни.

Навешћу две иконе: икону из историјског музеја у Москви (почетак XVIII века), икону из Казанског сабора града Кирилова које је сада у музеју Кирило-Белозерског манастира (XVIII век).

Покушао сам да пронађем све значајније и старије иконе Тројеручице у Русији и на моје изненађење многе приказују ”трећу руку” на десној страни што указије да су копиране са старијег приказа од оног који данас имамо на икони у Хилендару.

Ево једног примера икона Тројеручице у Храму Успења Пресвете Богородице на Бугарском подворју у Москви и у Тројицком сабору Свето-Даниловског манастира.

Црква Успења Пресвете Богородице у Москви и копија иконе Тројеручице на спољном зиду цркве. Адреса – Гончарнаја улица бр. 29.

Тројеручица у Москви, црква на Гончару, трећа рука се налази на супротној страни.

Култ Тројеручице је у Русији био веома јак и познато је рецимо да је једна икона Тројеручице је била послата да помогне Русима у рату са Јапаном 1904. године.

Модерна копија иконе Тројеручице донете из Хиландара у манастир Св. Елизабете у Минску

Икона Тројеручице – Руски пројекат икона, Министарство културе Руске Федерације.

Остао је запис да су почетком 18. века московски иконописци Артемиј Фјодоров и Атанасије Иванов начинили су копију хиландарске иконе и даровали је новом манастиру у месту Бели Берези код Брјанска. Оснивач Белобережског манастира, старац Серапион (у схими Симеон), посебно је поштовaо ту икону, која је постала позната као Белобережска икона Богородице и послужила као узор многим каснијим копијама широм Русије. У њену част подигнута је петокуполна црква, а манастир је годишње примао до пет хиљада поклоника; икону су сматрали чудотворном и везивали су је за многа исцељења.

Преподобни старац Јона, оснивач Свето-Тројицког манастира у Кијеву, више од десет година подвизавао се у Белобережском манастиру код Серафима Саровског и сведочио чудима пред иконом Тројеручице. Касније се сели у Кијев, подиже манастир Свете Животворне Тројице и први олтар посветио је икони Богородице „Тројеручица“. На његову молбу, из Белобережја је послата копија иконе у Кијев, пред којом је молио утеху и која је, по предању, доносила многа исцељења.

Белобрежескаја Тројеручица из цркве св. Николе у манастиру Св. Елизабете, Минск.

На овој Белобрежескајој икони такође можемо видети да се сребрна рука налази управо тамо где се налазила на икони пре сређивања у Русији. Из овога можемо закључити да је настала у време обнове иконе и прављења окова након 1862. Овај приказ је могао да направи само неко ко је видео хилендарску икону Тројеручице пре преправке.

Тројеручица Романових

Краљевска породица се молила пред иконом „Тројеручица” у Ипатијевој кући уочи свог страдања. Данас се ова икона налази у Храму на Крви у част Свих светих који су засијали у руској земљи, подигнутом на месту где су цар Николај II, његова породица и четворица слугу провели последње дане и пострадали у ноћи 17. јула 1918.

Икона Тројеручице се враћа у Цркву на Крви из Ипатијеве куће, свог дома током заточења Царских страдалника, Јекатеринбург, 2003. Ова икона је копија – верзија исправљене Тројеручице са трећом руком на истој позицији где се налази и данас у Хиландару.

Ова икона, која је постала духовни сведок страдања и Царских мученика и њихових верних слугу, пронађена је у Ипатијевој кући од стране официра блиског сестри цара Николаја II, великој кнегињи Олги Александровни. Официр је икону пренео у Данску и предао је рођацима Царске породице. Олга Александровна је икону завештала свом најстаријем сину, Тихону Николајевичу Куљиковском-Романову, који је пожелео да је пренесе у Храм на Крви. Икона је стигла у Јекатеринбург 2003. године и данас је доступна на поклоњење свим верницима.

Богородица на магарцу из Јошкар-Олинског

1993. године патријарх Алексије II Московски и целе Русије благословио је оснивање независне Јошкар-Олинске и Мари епархије управо овом иконом. Симболизујући долазак Пресвете Богородице на маријску земљу, на локалном Технолошком универзитету, уз одобрење и благослов митрополита Јована Јошкар-Олинског и Мариjског, створена је динамична скулпторска композиција под називом „Појава иконе Пресвете Богородице ‘Тројеручице’“.

Сваки сат током дана, уз појање тропара „Радуј се, Дјево Богородице“, чудотворни лик Богородице „Тројеручице“ појављује се у отвореном прозору у горњем левом углу звоника након удара звона. Затим се прозор затвара, а из капија означених „Хиландар“ излази бронзани магарац тежак 450 килограма, носећи икону Пресвете Богородице.

Градски сат Јошкар-Оле приказује динамичку скулптуру „Појава иконе Пресвете Богородице ‘Тројеручице’“.

Излазак магарца илуструје предање о доласку иконе на Свету Гору. Симболично магарац носи икону из Хиландара у цркву Маријске епархије. Магарац улази кроз доње десне капије, које се затим затварају, а у горњем десном углу поново се појављује благословени лик Царице Небеске.

Јефонија и Дамаскин

Када се дубље размисли о симболици ”треће руке” човек се упита да ли је то рука св. Дамаскина или је то рука јеврејина Јефоније из приче. Међутим, обе приче имају сличан исход.

Јефонија је био јеврејин који је покушао да отме тело Богородице након смрти па су му руке биле одсечене.

Дамаскин је био борац против ”иконобораца”. У његово време дошло је до раскола око икона и ја сам доста проучавао ту тему. Много радова постоји на ову тему али најбољи од свих је рад двоје енглеских историчара који су закључили да је покрет иконоборства био уствари највише због уношења иконе Богородице у олтар јер она као жена по Старом Завету и веровањима не би требала да буде у олтару.

Хришћанска вера је се расцепила по овом питању и у том трентуку почиње да се формира ислам који је нагињао ка Старом Завету и патријахалном уређењу где жене имају мања права. Међутим, оно што ме је највише изненадило у брилијантном научном раду је да су иза иконобораца стајали јевреји и да су по старим записима они ти који су окретали народ против цркве по овом питању. Аверил Камерон (Енглеска) у студији The Language of Images изричито цитира Теофана: едикт калифе Језида II (722/723) био је „надахнут ‘јеврејским чаробњаком’“.

Другим речима отац Дамаскин се борио против иконобораца будућих муслимана које су инспирисали јевреји. Отуда и мој закључак да симболика ”треће руке” било да је она Дамаскинова или Јефонијина, уствари води ка једној ствари – ка ”синагоги сатаниној” како то светогорци воле да кажу.

У 16. веку јевреји су битан фактор Осмаског царства и њихов утицај је огроман. Јевреји су били организовани као милет, са званичним представником Хахамбашијем. Галатски банкарски круг и породица Камондо одиграли су крупну улогу у кредитирању државе и урбаном развоју Цариграда. У традицији сарафа (финансијера) били су заступљени Јермени, Грци и Јевреји – дакле Јевреји су били један од кључних мањинских стубова османске финансијске инфраструктуре. „Кире“ (јеврејске посреднице харема) имале су директан приступ Султану и служиле су као канали ка Венецији.

Солун је вековима имао доминантно јеврејско становништво; у 16–19. веку Јевреји су носили трговину и индустрију града (до мере да је лука суботом практично стајала). Одмах поред Фанара што је четврт у Цариграду била је јеврејска четврт Балат, а они су понекад били њихови финансијски посредници.

Грци уз помоћ Турака покушавају да преузму манастире на Светој Гори од Срба и не желе да створе себи непријатеље јер су јевреји битан стуб турске царевине. У том тренутку прича о ”трећој руци” је врло осетљива и рука је ваљало померити са Богородице на Христа како не би била повезана са причом о јевреју Јефонији коме су одсечене руке.

Једном сам питао једног монаха о трећој руци и добих одговор: ”Неки кажу да је то рука оца Дамаскина, а неки кажу да је то Свети Дух који подржава Христа”. Ето…, тако се мало по мало бришу предања.

Из данашње перспективе ова прича изгледа невероватно али огромни верско-политички спорови су били око положаја треће руке и положаја прстића малог Христа. Када се уклони сребрни оков јасно се види да је положај руке мењан, а то свакако није случајно.

Тројеручица као игуманија манастира

Сви који су посетили манастир знају за причу о томе да је икона бирана за игумана манастира о 16. века све до 1990. године. Каже се да бројно бугарско, руско, румунско и српско братство није могло да се договори ко ће бити игуман манастира па је зато за игумана проглашена икона. Ово је наравно улепшана прича у хришћанском духу.

Истина је да је у 16. веку притисак на српске монахе у манастиру огроман. У истом тренутку Срби су у сукобу са Турцима, а истовремено језуити продиру на Свету Гору и Фанар у Цариграду, а у Русији се дешавају Никонове реформе. Србско светосавље је свима био трн у оку. У 16. веку Срби ће дићи три устанка:

• 1526–1527 — Побуна/држава Јована Ненада („Црни човек”) у Бачкој, Банату и Срему после Мохачке битке; краткотрајна самостална власт, потом угушена. Wikipedia+1

• 1594 — Банатски устанак против Османлија у Ејалету Темишвар; водили га епископ Теодор (Вршачки) и саборци; брзо сузбијен. Wikipedia+1

• 1596–1597 — Херцеговачки/српски устанак (Бјелопавлићи, Дробњаци, Никшићи, Пива), организован уз подршку патријарха Јована Кантулa; угушен током Дугог турског рата.

• 1594.? године мошти Светог Саве су спаљене или су нестале (зависи од извора).
• србски патријарх је задржан у Москви пар година и није могао да се врати док није пристао на реформе. Икона Тројеручице је однета за Москву и ухапшен српски монах који ју је донео.
• игуман Дамаскин у Хилендару бива затворен, књиге спаљиване па накнадно исправљане. Много књига је однето из свих српских манастира на Светој Гори за Русију.
• српске књиге горе по целој Светој Гори и почиње процес у ком Грци полако преузимају манастире од Срба који су држали више од половине манастира пре тога. Престаје општежиће јер нема склада и договора међу монасима.

У то време није могуће изабрати игумана Хиландара јер манастир не признаје фанариотску власт у Цариграду и идеју ”васељенског патријарха”. Зато се каже да Тројеручица седи на трону. Међутим, изгледа да се ствари још више компликују и у неком тренутку икона Тројеручице нестаје из манастира. О томе нема помена али се помиње како се изненадно појавила на магарцу.

Повратак иконе је толико био важан да је том приликом неко изградио и капелу на месту где је магарац донео икону. Наравно да ово вређа људску логику јер се човек пита – ако се нешто вратило где је пре тога било и како је нестало?

Да ли су србски монаси однели икону због неслагања па су Руси после спашавали ствар прављењем копије или је икона само однета у Русију ради уклапања у грчке каноне, то не знамо сигурно. Знамо да се икона вратила у манастир и села на трон манастира. Као да је то био неки покушај да се поново помире монаси.

Незгодан део приче је нестао из манастирског сећања зарад мира и настанка новог реформисаног грчко-руског православља које је било више по вољи унијатској идеји. У магли су нестали српски рукописи, Грци су преузели власт над манастирима. Тврдо учење Светог Саве није више ваљало па су и његове мошти нестале, а књиге и иконе су нам исправљали следећих пар векова.

16. и 17. век су били катаклизма наше цркве, историје и учења. Наум противника је свакако успео јер данас Срби ни не знају овај део своје историје. Као последица слабљења светосавља, век касније, покрштавања Срба по Далмацији и Славонији добијају свој замах, а утицај руске и грчке цркве расте међу народом. Истовремено језуити преко катехизиса приближавају нашу веру католичкој.

Општежиће је враћено у манастир Хиландар 1990. године уз напоре Атанасија Јевтића. Тада је поново изабран србски игуман али он није могао бити изабран без потврде из Истамбула тј. Васељенске патријаршије. Другим речима манастир није могао бити део СПЦ већ је морао признати власти у Кареји и грчког васељенског патријарха.

Да ли смо победили или изгубили? Ја не знам, Бог зна.

П.С.

Србски је намерно и Хилендар је намерно како се некада писало.

Oвај текст је написан у три дела:

Први део текста је овде https://milos.io/zagonetka-ikone-bogorodice-trojerucice1/ 

Други део текста је овде https://milos.io/zagonetka-bogorodice-trojerucice-2/ 

Трећи део текста је овде https://milos.io/zagonetka-trojerucice-3/

Извори и литература

1. Ана Радовић, „Икона Богородице Тројеручице без златног окова“, Хиландарски зборник, број 14, Манастир Хиландар, 2007.

2. Д. Медаковић, В. Ђурић, Д. Богдановић, Хиландар, Београд: Српска академија наука и уметности, 1978.

3. Сава Хиландарац, Историја манастира Хиландара, рукопис, чува се у манастиру Хиландар, страна 104.

4. С. Радојчић, „Старине црквеног музеја у Скопљу“, Скопље, стр. 11–12.

5. Радослав Грујић, Скопска митрополија, Скопље, 1935.

6. П. И. Севастјанов, путописи и белешке са Свете Горе, Руска Императорска академија наука, 1851–1860.

7. С. Ђурић, Хиландарска Богородица Тројеручица, Београд, страна 104.

8. Теодор Метохит, „Посланичко слово“, 1299.

9. Житије цара Уроша, патријарх Пајсије Јањевац, 1642.

10. Јеромонах Никанор, Заветни свитак хиландарског пирга Свете Тројице на Спасовој води, 1685.

11. Александар Фотић, Света Гора и Хиландар у Османском царству 15-17 век, 2000.
12. Мирјана Живојиновић, Историја Хиландара од 1198. до 1335. године, 1998.