Како сам научио да кажем ”Добар дан”

Тамо негде 1992-3. био сам у средњој школи. Сећам се да тог дана нисам ишао у школу јер биле су неке студентске демонстрације које смо ми средњошколци једва дочекали. Кад су јавили на радију, већина је из школе отишла кући, а мањи број нас је заиста отишао на демонстрације. Ја сам стајао у гомили неко време али није било занимљиво и убрзо затим кренух кући и успут да прошетам кроз Кнез Михајлову улицу.

Шетам тако Кнез Михајловом и одједном насупрот мене наилази патријах Павле. У моменту ми прође хиљаду мисли кроз главу. Прво, одмах сам га препознао јер је често био на телевизији. У моменту помислих како тако у време рата иде сам без обезбеђења? Друго, тада као и данас су кроз медије провејавале вести о “поповима у џиповима”, а проневерама новца о преплаћивању црквених услуга и слично. Треће, одгојени у социјализму без икакве блискости са црквом, сетих се да високим црквеним великодостојницима треба пољубити руку, што некако никако није било у складу са мојом некултивисаним младалачким духом. Укратко појма нисам имао тада.

У моменту помислих како би можда могао мало да се померим у страну из пристојности, али ми сујета брзо севну кроз главу “Коме да се померим, овим црквењацима којима се љуби рука? Зашто?” и само наставим чврстим кораком право ка патријарху.

Када сам био на свега 1-2 метра раздаљине, моје мисли нагло прекину патријарх који ме погледа и благо рече “Добар дан”. У моменту осетих се као да ми је неко ударио шамар.

Помислих ”Па ми се не знамо, зашто би се мени јавио?” Схватио сам да поздрав упућен мени тек након што ме је већ прошао два корака. Збуњено се окренух и довикнух “Добар дан, добар дан…” и даље проверавајући да ли је баш мени рекао.

Испао сам смешан. Осион и горд сам кренуо одлучно ка њему, а слабашни старац ме једноставно разби са грамом љубазности. Било ме срамота пред самим собом што сам претпостављао нешто о човеку кога не знам. Каква изненадна животна лекција…

Не могу то сада да објасним али он када би рекао “добар дан” он је то заиста и мислио. Сви то кажу некако тако у пролазу, али он је рекао на начин да ми се чинило као да је заиста то и мислио. Све што сам о њему и владикама видео на Б92, пало је у воду тада. Мени је било потпуно јасно да је он један господин и да ствари нису онакве како сам мислио да су. Много година касније ја ћу се потрудити да схватим шта је православље а мислим да тога не би било да ме то ”добар дан” није срушило.

Хвала Богу, имао сам среће још пар пута да сретнем тог господског старца и исправим се.

Други пут кад сам га срео на улици баш сам гледао да ли ће се јавити или је ономад била грешка. Патријарх се јавио “Добар дан”, а ја сам васпитано одговорио. Наравно он се свима јављао на улици из љубазности.

Трећи пут сам се ја први јавио, а он одговорио и осмехнуо се. Некако сам схватио да није ни важно што је он патријарх и да ја свакако треба да се јавим први јер је много старији од мене. И друго схватих да не треба да верујем свему што видим на тв-у.

Тај случајни сусрет ме је заувек променио мало. Од тада свакоме кажем “добар дан”, ако је један патријарх могао да се потруди и да мене небитног поздрави, онда и ја могу да се потрудим и свакоме кажем.

Чудно али приметио сам да се доброта и лепо васпитање могу користити као оружје. Нарочито је ефектно када редовно поздрављам надрндану продавачицу и намрштеног комшију. Временом људи омекане.

ПС. Ствари често нису онакве како нам медији приказују, мислите својом главом.

Нисте видели овај прилог на тв-у, нисам ни ја. Није у складу са политичком ситуацијом, шта да вам кажем… за џипове се сигурно чули…

Ко слуша, чуће – ко тражи, наћи ће.