O susretima sa patrijarhom Pavlom i crkvenim džipovima

Tamo negde 1993-4. bio sam u srednjoj školi. Sećam se da tog dana nisam išao u školu jer bile su neke studentske demonstracije pa smo i mi srednjoškolci to jedva dočekali. Kad su javili na radiju, većina je iz škole otišla kući, a manji broj nas je zaista otišao na demonstracije. Ja sam stajao u gomili neko vreme, a zatim krenuo kući i reših usput da prošetam kroz Knez Mihajlovu ulicu.

Šetam tako Knez Mihajlovom i odjednom nasuprot mene nailazi patrijah Pavle. U momentu mi prođe hiljadu misli kroz glavu. Prvo, odmah sam ga prepoznao jer je često bio na televiziji. U momentu pomislih kako tako u vreme rata ide sam bez obezbeđenja? Drugo, tada kao i danas su kroz medije provejavale vesti o „popovima u džipovima“, a proneverama novca o preplaćivanju crkvenih usluga i slično. Treće, odgojeni u socijalizmu bez ikakve bliskosti sa crkvom, setih se da visokim crkvenim velikodostojnicima treba poljubiti ruku, što nekako nikako nije bilo u skladu sa mojom nesavitljivim mladalačkim duhom.

U momentu pomislih kako bi možda mogao malo da se pomerim u stranu iz pristojnosti, ali mi sujeta brzo doviknu „Kome da se pomerim, ovim uobraženim što im se ljubi ruka? Zašto?“ i samo nastavim čvrstim korakom pravo ka patrijarhu.

Međutim, moje misli naglo prekinu patrijarh koji me pogleda i blago reče „Dobar dan“. To je bilo kao da mi je neko udario šamar. Pa mi se ne znamo, zašto bi se meni javio? Shvatio sam da pozdrav upućen meni tek nakon što me je već prošao dva koraka. Zbunjeno se okrenuh i doviknuh „Dobar dan, dobar dan…“ i dalje proveravajući da li je baš meni rekao.

Ispao sam sebi smešan. Taman sam učvrstio oklop, kad on me razbi sa gramom ljubaznosti. Ko je ovde bio uobražen? Kakva iznenadna životna lekcija.

Ne mogu to sada da objasnim ali on kada bi rekao „dobar dan“ on je to zaista i mislio. Svi to kažu nekako tako u prolazu, ali on bi rekao na način da ti se činilo kao da ti je zaista poželeo dobar dan.

Hvala bogu, imao sam sreće još par puta da sretnem Pavla i ispravim se. Drugi put kad sam ga sreo na ulici baš sam gledao da li će se javiti ili je onomad bila greška. Patrijarh se javio „Dobar dan“, a ja sam vaspitano odgovorio. On se naravno svima javljao na ulici iz vaspitanja.

Treći put sam se ja prvi javio, a on odgovorio i osmehnuo se. Na kraju nije ni važno što je on patrijarh jer je mnogo stariji od mene i ako neko treba da se javi to sam ja.

Od tada svakome kažem „dobar dan“, ako je patrijarh mogao meni da kaže, onda i ja mogu svakom – naročito nadrndanoj prodavačici i namrštenom komšiji. Taj pozdrav nekako razoružava jer sprečava okorelost duše u samoću tako što nameće međusobno uvažavanje.


 

Hteo sam da ispričam ovu anegdotu, ali bih dao i mali komentar o negativnom gledanju na crkvu koji često preovladava među mlađim svetom.

U ono vreme u mojoj mladoj neiskusnoj glavi odzvanjali su opozicioni politički panfleti i bio sam jako naložen na te priče. Istina je da tako mladi nismo stigli ni da shvatimo šta imamo i zašto su stvari takve kakve su, ali već je neko stigao da nam objasni da to ništa ne valja i da sve treba menjati. Crkva je bila samo kolateralna šteta u velikoj šemi stvari. Šta ćeš, kaže se mladost – ludost. Trebalo mi je dosta vremena da vidim svojim očima i razmislim svojom glavom kako bi promenio mišljenje.

Kada pročitate o crkvenim džipovima, o tome da crkva treba da plaća porez, o pokradenim parama i pedofilima razmislite malo… Sve to nekako nije logično jer crkva ima hiljade i hiljade popova i monaha koji verovatno većinom čine dobre stvari a za koje nikada ne čujemo. Za ovo su krivi određeni mediji koji namerno spinuju pojedinačne vesti ili otvoreno lažu kako bi što više korodirali uticaj SPC u narodu.

Valjda je logično da vladika ima neki auto jer treba da pređe stotine kilometara i dve države da bi došao do manastira ili je više logično da ide peške do manastira u Dalmaciji? Ili uzmimo na primer vest o 7 gej vladika, kako uopšte dopuštamo da ovako nešto izađe u novinama. Jer neko odgovarao za ovo? Eto papir trpi sve. Da napišu nešto ovako muslimanima za muftije ne bi prošlo tek tako, ali mi ne reagujemo jer smo zbunjeni.

Zašto se ovo radi? Zašto bi neko želeo da smo zbunjeni? Zato što je SPC institucija srednjovekovne države, zato što neguje sećanje na stradanja naroda, lozu Nemanjića, pismenost, istoriju i čuva taj stari duh srpstva u najplemenitijem obliku. To nikako ne ide u korist medijima koji su u vlasništvu zapadnih država. Više odgovara da nemaš domovinu da si globalista, da budeš freelancer i internet nomad, pokreneš i prodaš svoj startup, pišeš latinicom zbog Googla, da je slobodna trgovina sa subvencijama i da svi čekamo Godoa.

Treba znati da nije u hrišćanskoj prirodi da se popovi i crkva hvale svojim delima. Oni rade i ne obaveštavaju o tome medije, ne skupljaju lajkove. Ako spadate u onu obrazovanu grupu što je protiv uticaja religije na društvo, verujte mi nema to nikakve veze sa religijom već sa kulturnim nasleđem i pitanjem našeg identiteta.

Mislite da ste obavešteni? Evo na primer, da li ste čuli za televiziju Hram, da li znate za rock album koji je napravljen da bi približio mladima crkvu? Učestvovali su poznati bendovi kao Partibrejkersi, Sunshine, Električni orgazam, 357, Ana Stanić….  Da li ste čuli za akciju „Obnovimo sebe“ ili za Pravoslavne pojce? Ili da uzmemo nešto novije, da li ste možda na televiziji videli ovaj nastup pre mesec dana u Herceg Novom?

Niste, nisam ni ja. Nije u skladu sa političkom situacijom, šta da vam kažem… za džipove se sigurno čuli…

Ko sluša, čuće – ko traži, naći će.

 

3 Comments

  1. „Taman sam učvrstio oklop, kad on me razbi sa gramom ljubaznosti“. <3

  2. Свака част на тексту.

    Да парафразирам нешто што сам давно чуо, нисам ни сам сигуран од кога: Немој да мрзиш светог Николу, јер је поп Никола лош.

Leave a Reply