pandora

Спамерске приче и Пандорина кутија

У нека давна времена није постојала регулатива око SPAM-а. Ми смо радили када једноставно није било забрањено и власти још нису биле информисане шта је то. Ево пар анегдота о спам маркетингу из времена Дивљег запада.

Шта ти је игра судбине… у своме послу данас ја се борим са спамерима, а пре неких 15 година сам организовао вероватно прву екипу за емаил маркетинг у бившој Југославији. Додуше кад смо ми кренули термин СПАМ још није био ни познат. То је било у време Југославије, у време 042 интернета и што се мене тиче неколико фирми пре ове коју данас водим.

Интернет је још био у повоју и ми смо тражећи начин како да рекламирамо наше сајтове схватили да је емаил маркетинг јако ефикасан. Проблем је био у томе што нисмо имали емаил адресе. Онда сам ја провалио један програм – Email Harvester који је претраживао интернет и емаил адресе снимао у .txt фајл. Довољно је било да нађем неки директоријум или адресар на коме су биле излистане хиљаде сајтова и да га пустим. Он би ишао неколико нивоа у дубину УРЛ адресе и купио све што нађе на сајту типа xxx@yyy.zzz

Програм је био идеалан јер би ја пронашао рецимо адресар адвокатских фирми и за два сата имао хиљаде и хиљде емаил адреса спремних за циљану рекламу. У то време су људи углавном на прву страну (homepage или index) стављали своју емаил адресу што је било лако покупити. Неколико година касније су сви били свесни тога да се емаил адреса не сме оставити на сајту као текст, већ да се стави као сличица или да се користи формулар за контакт.

Данас је овако нешто противзаконито, међутим у оно време није било забране и ми смо јездили кроз ноћ.

Конкретно ми смо нудили услугу циљаног емаил маркетинга за фирме. Фирме које су нас ангажовале су имале пуно успеха и скоро да смо могли изрећи коју год хоћемо цену за своје услуге. Обично би урадили малу кампању бесплатно да би клијент видео о чему причамо. Послали би смо пар стотина маилова како би тестирали и да би лепо обликовали маркетинг поруку. Сутрадан би њихови запослени имали пуне инбоксе упита. Памтим да смо без проблема слали и по 100.000 емаилова за вече и то наплаћивали по 1 – 5.000 еура. Лепа цифра за једно вече.

СПАМ са 042 бројева

Сећам се да су админи домаћих интернет провајдера лудели од нас. Тада се емаил слао просто са кућног рачунара преко 042 линије.

Ми би смо послали маил кампању на 10-100к адреса, а онда би нам стигао маил од 042 провајдера да нам је рачунар хакован и да га скенирамо преко антивируса. Ми би смо се чудили, извињавали и настављали. Наравно нисмо све радили преко једног 042 провајдера већ смо користили све провајдере како не би било превише видљиво и јер су и њихови сервери врло брзо доспевали на црне (РБЛ) листе.

Screen Shot 2019 04 03 at 11.12.47 PM

После неког времена су уместо слања емаил-а упозорења, кренули су да нас зову и да суспендују конекције. Након неког времена су чак тражили да код куповине интернет сати морате да понесете личну карту и унесете своје податке да би они могли да повежу вашу конекцију са вама. Ипак, ни то им није помагало јер нису имали законски основ да ураде ништа сем да нам не пруже услугу.

Довијали су се они на разне начине, рецимо постављали су филтере за текст у нашим порукама. Међутим, ми би се досетили и поруку слали у html-у тако да је она записана изврнуто као у огледалу. Она би у коду била написана изврнуто али би је маил клијент сложио како треба и крајњи корисник би видео поруку потпуно нормално.

Испрограмирали смо генератор кода, ту би ми само унели текст и добили код који треба да paste-ујемо за слање. Могли смо да бирамо хоћемо ли да обрнемо хоризонтално, вертикално или да речи приказује одпозади.

Пандорина кутија

У то време прво није постојала реч СПАМ, уствари и када се појавила чак ни ми нисмо знали да се то односи на нас. Већина корисника се није жалила, а и да су хтели не би умели. Процедура је подразумевала поприлично познавање система и компјутеску писменост да се пошаље ”заглавље имаила” који сте добили. На крају крајева није постојао ни закон који би то забрањивао.

Када би слали кампање увек је постојао “abuse email” како би могли да пријавите спам и ”unsubscribe” како би могли да се скинете са емаил кампање. Унсуб је скидао људе са те конкретне кампање али нажалост то није значило да се већ сутра нећете наћи у новој.

Abuse адреса је била ту да нам се обрате адвокати и они корисници који су били опасни. Ти корисници су обично ангажовали неког адвоката, жалили се интернет провајдеру, звали МУП, тржишну инспекцију, претили објавом наших података или претили нам доласком на гајбу и батинама. Е те кориснике смо скидали са свих кампања и ту листу смо звали ”пандорина кутија”.

Испрограмирали смо систем тако да се из сваке кампање коју правимо прво скину адресе из ”пандорине кутије” и онда углавном није било проблема.

Једном приликом се појави лик који ископира све наше сајтове и почне да се рекламира као и ми. Када кажем ископира, онда мислим буквално све ископира само промени домен и назив сајта. Сав садржај ископиран. Тако смо се ми нашли у проблему јер му нисмо могли ништа. Као што није постојао закон за СПАМ, тако није постојао ни закон за заштиту садржаја. Немаш коме да се жалиш…

Ми се досетимо да искористимо ”Пандорину кутију”. Како је он исто слао СПАМ за свој маркетинг, ми узмемо његову поруку потпуно је репликујемо и пошаљемо на све адресе из ”пандорине кутије”. Урадимо маркетинг за њега и то урадимо неколико пута, чисто да будемо сигурни да ће све да експлодира. Убрзо је погасио све сајтове…

Маркетинг за фирме

Не могу да кажем за које смо све фирме радили али било је ту великих имена. Једна велика фирма из Београда нас је неколико пута ангажовала и њихов буџет практично није имао лимит. Послали смо неколико пута циљано маил за њих, међутим проблем у то време је био што нису постојали адресари фирми у Југославији, као што су постојали на западу. Они су могли да плате колико год тражимо, али ми нисмо могли да им понудимо емаил адресе. Онда се ја досетим да им понудим да могу да шаљу на што више домаћих адреса без циљања по нижој цени наравно.

У то време смо имали неколико највећих сајтова за одрасле у земљи, а голе рибе су увек привлачиле посетиоце као сијалица мољце. Посетиоци сајта су могли ”као” да пошаљу емаил девојкама на сајту и тада би уствари завршили на нашој емаил листи за тај сајт. Тако смо имали стотине хиљада валидних домаћих емаил адреса.

Једном приликом причам ја са директором те врло озбиљне ИТ фирме о маркетинг кампањи. Коментаришем извештај претходне кампање и он прихвата предлог да пробамо без циљања али на много адреса људи из Србије који су оставили адресе на сајтовима за одрасле. Проблем настане када он упита о којим сајтовима се ради. Мени сада непријатно да кажем:

”Последња кампања је одлична стварно и свиђа нам се ваша идеја. Можете ли само да ми кажете о којим сајтовима се ради?”

”Да, наравно. То је сајт nevaljalica.com и sexcentrala.com и још један…”

”Ок, али дајте и тај трећи да запишем чисто да имамо…”

”Хммм, па не сећам се тачно, морам да погледам.”

”Хајде погледајте, морам то да знам чисто да знамо шта плаћамо.”

”Да наравно, само да погледам…”

Покушавам да се извучем јер ми је непријатно и очајнички пребирам по глави како да се извучем, али схватам да нема даље и да је боље да кажем па шта је ту је.

”Ево, нашао сам. Сајт је pusigakucko.com”

Умро сам од блама. Са друге стране тајац, а онда одједном човек пуче од смеха. Хахахахаа

Пучех од смеха и ја.

giphy

Некада и озбиљан посао буде смешан. :)

Та нециљана кампања је дала још боље резултате од циљане. Једноставно био је почетак интернета и није било посебно битно да имате циљану групу већ је било битније да доспете до што више људу.

GAME OVER

Ми смо престали да се бавимо овом типом маркетинга кад је постало теже и компликованије да се раде кампања. Правилници су донесени, причало се о закону који се припрема, а чули смо и да милиција упада код људи због тога.

Није била идеја да постанемо криминалци, па смо једноставно престали да нудимо ту услугу.

Имао сам другара који је радио исту ствар и имао једног запосленог. Јавили смо му да ми престајемо и да смо имали дојаву да милиција упада у гајбе због тога али он је ипак био одлучан да то ради и даље. Као ”Шта ми могу!”. Пар дана касније упала му је мурија и запленила све рачунаре и одвела запосленог. Касније је имао суђење око тога, платио казну која је била смешна, али рачунаре никад нису вратили.

Screen Shot 2019 04 03 at 11.17.24 PM

Leave a Reply