Духовни отац

Једном приликом дође стари монах из манастира неким послом у Београд и наравно договоримо да се видимо на једном сплаву на почетку земунског кеја. Састанак је уговорен у рибљем ресторану јер смо мислили да је то згодно место за монаха ако ће да се држи поста.

Наравно нисмо били сигурни и размишљали смо да се можда и неће држати поста јер је ван манастира. Нисмо чак били сигурни хоће ли се монах појавити можда у цивилној одећи или ће доћи у монашкој, ето толико мало смо знали о православљу а тога нисмо били ни свесни.

Наравно монах се појавио у монашкој одећи. Црна одећа од главе до пете, дуга бела брада и монашка капа. Сама његова појава на сплаву изазивала је погледе. Још је био викенд и сплав је био препун. У сали у којој смо ми били је било барем 80 људи.

Конобару сам нагласио да имамо госта из Хиландара и добисмо добар сто. Сели смо, поручили храну и ћаскали. Отац је поручио рибљу чорбу прво, а ми смо одмах поручили рибу. Прво је стигла рибља чорба за њега, а ми смо још чекали на рибу. Ја приметим да монах не једе него чека да и нама стигне поручено. Рекох: ”Оче, једите ви, да вам се не хлади, немојте чекати на нас.”, међутим он љубазно одби и сачека да и нама стигне храна.

Када је коначно храна стигла, ми смо већ били гладни и спремни да се бацимо на клопу. Отац изненада упита: ”Хоћемо ли се помолити?”. Ја и Филип се погледамо и збуњено одговоримо ”…да, наравно.” али не урадисмо ништа. Међутим отац устане, а ми остасмо да седимо. Он упита: ”Хоћемо ли устати?” и ми ко ошинути устасмо. Монах се прекрсти и поче да изговара молитву.

На тренутак настаде тајац у сали и могао сам осетити погледе људи на нама. Нас тројица стојимо, монах изговара молитву и на крају се сво троје прекрстимо и седнемо. Мало је рећи да сам пропао у земљу од нелагодности.

Кад смо били у манастиру на почетку и крају сваког оброка била је молитва. Међутим, некако нисмо очекивали да ће се отац придржавати тога у Београду. Тада отац изговори једну реченицу: ”Нема везе сине, неки ће се чудити али неки ће се и замислити…”.

На крају оброка упита отац опет ”Хоћемо ли молитву за крај?” и опет устадосмо да се помолимо. И опет осетих на нама погледе целог ресторана и на тренутак се жамор стиша.

Када смо касније остали сами, пита ме Филип: ”Јели брате јел су нас гледали сви кад смо устали?”, ја се насмејем и кажем му: ”Немам појма брате, нисам смео да дигнем поглед, од блама сам гледао само у шољу кафе!”.

Међутим, остале су ми урезане речи оца ”…неки ће се чудити, а неки и замислити…” јер ја сам дефинитивно био тај замишљен. Једном ми је монах рекао да се вера не доказује, већ да се вера сведочи. Он је своју веру сведочио пред свима нама и оставио ми лекцију за цео живот. Ми смо били смешни што смо мислили да један монах можда неће постити када нико не гледа или да се неће помолити.

У првом моменту сам био зачуђен, али након пар сати сам био постиђен колико мало познајемо све око православља. Он је само устао и прекрстио се и сва београдска култура, новац, сјај ресторана, људи у оделима и таштина су пали у воду.

Годину дана касније монах је поново дошао и требао сам да изаберем ресторан. Пре корона вируса често сам седео у Панта Реи ресторану код 25. маја. То је познат ресторан и на први моменат помислих како можда није згодно јер је превише ексклузиван и ако опет буде молитва… Када ухватих ту мисао код себе, рекох себи: ”Е баш ћеш ту да идеш јер си то помислио јадо једна од човека…”.

Знају ме тамо, добили смо одмах најбољи сто. Све се поновило и молитва на почетку и молитва на крају оброка. Били смо окружени људима у оделима и женама у хаљинама, међутим није више било никаквог блама, већ поноса…

”Ја сам од свих најгори монах”

Испричао сам ову причу јер лепо показује колики пут сам прешао за годину дана захваљујући том монаху, који ће временом постати мој духовни отац. Никад нисам ни помишљао да ћу ја имати некаквог духовног оца. Превише сам ја горд и ”модеран” да би имао некаквог духовника. Међутим све се спонтано десило само од себе.

Једном приликом, на почетку, кад смо се чули телефоном, рече ми: ”Е па баш лепо сине драго ми је да се ти полако духовно уздижеш и мислим да ће то ићи својим током али требао би себи да нађеш духовника.” Ја се насмејах па више у шали рекох: ”Па шта ће мени оче духовник, ја имам вас.” Он се мало збуни, па онда рече: ”Па добро, ако је тако ја прихватам!”. Нисам ни био свестан шта се тада десило и где ће ме његово саветовање одвести у следећих годину и по дана.

Упознали смо се у манастиру и за мене је то познанство одмах било на чудан начин некако посебно. Десило се нешто што ја нисам умео себи да објасним, био сам неповерљив наравно и нисам то тек тако могао да прихватим. Ја сам из овог света и нисам навикао на тако искрен, добронамеран однос који вероватно само од добрих родитеља можеш добити. Међутим, монах је све то знао и разумео.

Говорио је за себе увек да је најгори од свих монаха и никада није желео да се његово име зна. Никада ни једну заслугу, нити похвалу није хтео да прихвати већ би само рекао ”не мени, хвала Богу”.

Знао сам да однос са једним свештеником подразумева да се поклониш, да се исповедиш и слично. Нисам знао како ћу ја то, а друго живот ме је обликовао на неки чудан начин и не желим се ја клањати. Није ми то у природи.

Међутим, он се мени клањао, он се мени исповедао, па сам онда неприметно то и ја прихватио и наши разговори су постали дубоки. Он је прво мене сином звао, па сам и ја њега оцем звао. Својим благим примером он је избрисао моју гордост.

Са њим сам био на првим литургијама и то сасвим случајно. Требало је да га превезем до неког манастира пар пута и онда бих остао на литургији. То је на крају дошло дотле да читам тумачења литургије и високо филозофска дела Жарка Видовића.

Био сам свестан да су против цркве последњих 100 година радили сви владари Југославије, ратови, католици, комунисти, социјалисти и на крају глобалисти. Неколико генерација се трудило да један мали Србин заборави све своје. Ипак уз помоћ једног скромног монаха, отпали и горди син вратио се под окриље цркве своје.

За ових годину дана ја никада њега нисам могао да позовем и увек је он мене звао из манастира. Позиви иду преко интернета и увек остаје друга идентификација броја али на тај број не можете позвати. Нико од монаха нема телефон и интернет у ћелијама својим. Постоји један телефон на портирници и има интернета у библиотеци али га монаси не користе. Чули смо се у просеку два-три пута недељно и разговори су трајали у просеку по сат времена.

Да ми је неко причао да ћу добити један позив из Хиландара ја му не бих веровао, а камоли да ће то трајати читаву годину и да ћу имати праву малу духовну школу. Много пута сам помислио како тог светог човека није мрзело да седи у портирници да би причао самном и зашто је трошио своје време и стрпљење на мене недостојног?

Сада сам свестан колика је милост божија на мене изручена. Објаснио ми је једном како су људи у породици у крвном сродству, а да смо ми у православљу у духовном сродству које је понекад и јаче од крвног сродства. Прихватио ме је као свог духовног сина.

Наши разговори су се водили углавном око историје и православља. Знам да је осетио у мени прилично небрушену енергију да променим нешто и учиним да више људи сазна о правој историји и правој вери. Када сам дошао у манастир горео сам у жељи да се нешто промени, био сам усијана глава, усијано гвожђе. То нас је повезало и он је то усијано гвожђе обликовао, искалио и охладио. Сада знам да имам добар правац и прави облик. Сада знам да српство није милитаризам, већ православље и вера. Мека сила оличена у култури, писмености, заборављеној вери, римском грађанском праву и правој историји која слави труд наших предака.

Он је причао, ја сам слушао, питао и записивао. Годину дана сам хватао белешке о свему и набављао књиге. Планирам да објавим на блогу за све читаоце изворе које сам добио у поучавању да и други могу истраживати ако их интересује.

Једна од битних ствари коју добих од њега је да ме је подучио посту и молитви. Сада постим сваке недеље и то се лепо одразило и на моју килажу и на моје здравље. Ипак мислим да се највише одразило на мој карактер – смањило гордост и ојачало ми вољу.

Помогао ми је да дођем до књиге која је намерно склањана читав век Законоправила Светог Саве. Где год сам имао недоумицу у истраживању решио сам је у разговору са њим. Упознао ме је са књигама врхунских српских филозофа за које мало људи ван цркве зна – Аве Јустина, владике Николаја и Жарка Видовића. Скренуо ми је пажњу на мање познате делове наше историје везане за Карађорђевиће, Обреновиће, Вука Караџића, Немањиће…

Књига нас је повезала, а отац је књиговезац у манастиру. Међутим поред књига, он ме је упознао са много изванредних људи који су долазили у манастир. Са неким од тих људи сам направио лепе односе, са некима сам већ имао и неке активности, а неке још нисам стигао да контактирам. Рекох му једном ”оче ви не вежете књиге, ви вежете нас људе…”.

Помагао сам му у набавци неких ретких књига. Чинило ми се да је то најмање што могу да учиним за једног монаха који одваја толико време да ме подучава. Међутим, ни ту нисам могао да га задужим јер ми је скоро послао на поклон комплет књига које је укоричио у кожу својом руком за мене. Не могу да опишем колико сам почаствован због тога, мислим да ми је то већа почаст него да сам добио орден Обилића. И наравно опет каже ”хвала Богу, а не њему”.

Поклон од монаха – фотокопије вредније од оригинала.

Каже ”Сине сад извини ја сам укоричио фотокопије мојих књига за тебе. Жао ми је што нисам имао оригинал…”, а ја кажем ”па оче мени је то још драже што су то баш копије ваших књига…”.

Поред књига послао ми је чај од жалфије са Свете Горе. Има више врста жалфија, а ову је он лично убрао за себе и мене у шуми код Спасових вода.

Жалфија са Спасових вода

За време корона вируса често смо причали и помогао ми је да направим исправне одлуке и пронађем себи и својој породици ”резервни положај”. Говорио је да морам наћи М+место где се можеш склонити у случају предстојећих катастрофа, епидемија, ратова. Место где имаш своје парче неба, воду за пиће, воћњак, башту. Говорио је ”закрсти земљу и Бог ће дати, тако и ти сине направи башту и ти и твоја породица ћете бити спашени. И пиши да и други то ураде. Србија је богата земља сви се могу склонити ако би то хтели јер знај у случају катастрофе прво ће страдати људи у градовима.”.

И ето хвала му и на томе јер смо новац уложили на једно парче земље и имамо сада свој мали рај на земљи.

Мали рај и резервна позиција.

Опраштање

Увек сам предосећао да ће свему једном доћи крај и да ће позиви једноставно престати. Разлога је могло бити  пуно од короне, до тога да се изгуби могућност да ме позове јер су им Грци блокирали интернет. Управо то се десило јер отац је ових дана дошао да се опрости од нас своје духовне деце као и од своје рођене деце.

”-Синови моји, ја желим да вам кажем да сам дошао да се опростимо јер ја ћу се повући у манастир у једну врсту тиховања. Размишљао сам о томе последњих 6 месеци и морам да вам кажем да моја душа то иште. Желим да се посветим дубокој молитви и није примерено да се онда чујем телефоном и разговарамо о земаљским проблемима и политици јер то онда омета човека и то онда не може бити тиховање.

Наравно ми ћемо се видети када посетите манастир.

Желим да знате да ја нећу телефоном звати ни своју рођену децу, ни вас моје духовне синове и да сте у том погледу исти.

Ви знате, да вас ја помињем тамо сваки дан у молитвама и у том смислу ви ћете имати више користи од ове моје одлуке јер ће молитва постати дубља и јача, а ја не сумњам да ћете ви знати како да поступате.

Људи превише придају значаја физичком присуству. Ето, ми смо сада ту и какве има разлике? Ми смо духовно повезани и ви сте сваки дан самном у молитви. Некада су људи више придавали значаја духовној повезаности и сећању, а данас маштају о будућности и удовољавају својим страстима и жељама. Зашто је то тако? Зато што су људи данас слаби, а слаби су јер немају сећање на своје претке и очеве. А православље је управо борба са својим страстима и сећање на свете оце.”

Помислих у себи како се за молитву каже да је то сећање на Бога и обузе ме туга јер сам схватио шта нам уствари отац најављује. Александар, мој духовни брат рече: ”Е па радујемо се због вас оче!”, хтедох и ја да будем тако отворен али сам се борио својим себичним осећањима па не рекох ништа.

Рече и да је оставио наше телефоне адвокату и да ћемо бити чланови управног одбора фондације којој оставља 15 сандука књига и део збирке Војислава Билбије. Каже епархија ће дати просторије а нама оставља да управљамо како сматрамо да треба и да помажемо образовање и продуховљење деце јер је у њима нада. И наравно његово име се нигде не појављује и он се повлачи у манастир.

Све књиге које смо за њега сакупљали су уствари биле за фондацију.

Ето још једне лекције од оца, права љубав не захтева физичко присуство. Он није био физички присутан када смо разговарали, а није био физички присутан ни када се молим али духовно је непрестано ту од кад смо се упознали. Ако постоји духовност и постоји сећање онда је физичко присуство непотребно.

Када сам испричао ово кући, женски делови породице бризнуше у плач. Онда сам им објашњавао шта је духовна веза и зашто је то добро и да ће молитва само бити јача. Ипак оне нису могле да схвате зашто се опрашта, а ја се насмејах и искористих прилику да се нашалим: ”Ето јел видите што жене не пуштају у Хиландар.”.

Тугу је убрзо заменила радост. Драго ми је због оца и сада схватам да смо све време били у милости његовој. Он нас је окупио, он нас је стрпљиво усмеравао и сада иде даље својим путем, а нама оставља аманет да чинимо по своме избору како сматрамо да треба. Време ће показати…

Ти си оче сада тих али у нама грми.

Шта рећи за крај, говорио је за себе да је од свих најгори монах… сигуран сам да оставља за собом једног од најгорих ученика…

Хвала оче.