Screenshot 2020 12 27 at 18.23.23 1

Priča o srebrnom kovčegu Stefana Nemanje

Kada sam bio u Hilandaru, na liturgijama sam stajao pored kivota Stefana Nemanje. Obično je velika gužva, svi se trude da vide sveštenike i ikonu trojeručice. Pošto ne volim da se guram, primetih da je u tom ćošku uvek prazno jer se tu nalazi veliki stub od koga se ne vidi služba. Niko neće da stoji tu i da gleda u stub. Ipak ja sam stajao tu u pomračini, slušao službu i povremeno držao ruku na kovčegu Stefana Nemanje. Nisam ni slutio da ću godinu dana kasnije dobiti priziv i poslušanje vezano za dela prote Voje Bilbije koji je taj kovčeg napravio. 

Screenshot 2020 12 27 at 18.14.44

Kivot Svetog Simeona u niši pored stuba gde sam stajao.

Ispričaću ukratko kako se to desilo. Naime, onog dana kada je otac Domentijan najavio svoje povlačenje u tihovanje i kada smo se poslednji put videli, otišli smo u goste kod prote Voje i tu smo se upoznali.

Otac Voja Bilbija je priča za sebe: karatista, slikar, skulptor, juvelir, peva i svira, hilandarski monah, ispovednik osuđenika u Haškom tribunalu i sveštenik sa eparhijom u Holandiji.

Interesantna životna priča i veliko duhovno iskustvo ali meni lično je bio interesantan zbog karatea. Pre mnogo godina sam čuo priču o Vojislavu Bilbiji neustrašivom karatisti koji je zbog nekog incidenta izbačen doživotno iz sporta i zbog toga otišao u manastir.

Kako se ja karateom bavim od malih nogu a proučavam i pravoslavlje, onda mi je ta Vojina priča kako je on od zena prešao na pravoslavlje bila jako interesantna. Iako na prvi pogled jedno sa drugim nema veze, za mene je to bio jedan od bitnijih stepenika koji su mi pomogli na putu kapiranja pravoslavlja. I karate i pravoslavlje grade duh, telo i karakter čoveka. 

Miloš Stanić i Vladimir Jorga

Na kafi sa sensei Vladimirom Jorgom.

Oduzelo bi mi previše vremena da vam pričam o ocu Voji pa predlažem da pogledate natenane ovaj video i njegovo gostovanje. Otac Voja u emisiji pominje Vladimira Jorgu osnivača karatea u Srbiji koji je meni kao momku bio jedan od uzora i učitelja. 

Otac Domentijan je za mene bio tačka spoja sa ekipom od nekoliko njegovih duhovnih sinova i prote Voje na zajedničkom projektu.   

Ništa mi više nije izgledalo slučajno: karate, Jorga, Hilandar, moja ruka na kivotu, otac Domentijan i sada izložba prote Voje. Sve ukazuje na to da smo mi kao ekipa davno predviđeni da se okupimo oko ideje da se napravi izložba i javnost upozna sa delima prote Voje.

Naravno, ne treba ni napominjati da se sve ovo dešava samo od sebe, volonterski bez ijednog dinara, samo kroz poslušanje i zajednički doživljaj značaja onoga što radimo. 

Kivot Svetog Simeona Mirotočivog

Vojislav Bilbija u ataljeu

Vojislav Bilbija u svom ataljeu

Prota Voja je jedan deo svog života proveo u manastiru Hilandar i za to vreme je mnoštvo stvari sačinio za zadužbinu Svetog Save i Stefana Nemanje. Između ostalog uklesao je lik Svetog Simeona u kamen i uradio kivot (kovčeg) za njegove mošti, kao i kivot Svete Anastasije majke Svetog Save, kopče na pojasevima hilandarskih monaha su njegova kreacija, ikone, kandila – spisak je podugačak. Elem, ja bih da vam ispričam priču o tome kako je nastao kivot Stefana Nemanje koji se nalazi u Hilandaru.

Stefan Nemanja je začetnik dinastije Nemanjića. Izborio se da ojača srpsku državu objedinivši više srpskih kneževina i da pomogne obnovu Romejskog carstva braneći ga od napada Ugara i Bugara, formirao srpsku crkvu i odbranio je od napada rimokatolika i bogumila (unijatskih misionara iz Bugarske). U starosti zamonašio se, dobio ime Simeon i kasnije otišao kod svog sina Svetog Save u manastir Hilandar.

Stefan Nemanja i njegovi sinovi Sveti Sava i Stefan Prvovenčani su bili ključni za osnivanje srednjevekovne srpske države i formiranje srpskog identiteta. Nemanja koji je ideju o srpskoj državnosti započeo, Stefan Prvovenčani koji je državu od rimokatolika branio i Sava koji je zakonodavstvo postavio i izborio se za autokefalnost bez čega ne bi bili svoji i slovesni.

Kada je preminuo Stefan Nemanja 1199., crkva ga je proglasila za Sveca i njegove mošti su bile u Hilandaru sve do 1208. kada ih Sveti Sava prebacuje u manastir Studenicu koji je sam Nemanja i podigao. Sveti Sava je njegove mošti prebacio da bi ojačao instituciju crkve u Srbiji, pomirio braću i sklonio mošti od latinskih pljačkaša Svete Gore. Na mestu gde su bile mošti Svetog Simeona izrasla je sa druge strane zida crkve vinova loza koja već osam vekova raste.

U doba Obrenovića manastir je bio u dugovima i malo je falilo da pređe u ruke bugarskih monaha. Oni su mnoge srpske knjige, tapije i blago iz riznice prodavali. Iz tog doba bio je tu jedan stari kivot Svetog Simeona koji su bugarski monasi napravili, koji je bio oronuo i koga je trebalo zameniti.

Isus Hrist detalj sa kivota Svetog Simeona

Isus Hrist detalj sa kivota Svetog Simeona

Tog zadatka se prihvatio otac Vojislav Bilbija. On je studirao za zubara, pa je otuda došla ideja da zubarskom bušilicom obrađuje materijal. Strpljivo i kroz molitvu on je pravio male slike na kivotu koje su opisivale život Stefana Nemanje. Kovčeg je napravljen od srebra i zlata i teži oko 170 kg. U njega je ugrađeno skoro godinu dana juvelirskog rada i predstavlja veliku svetinju manastira Hilandara.

Odakle srebro?

John Seymour Thacher

Džon Tačer finansijski, a Vojislav Bilbija trudom svojim darovali manastir.

Srebro za izradu kivota Svetog Simeona je poklonio Džon Tačer (John Seymour Thacher) koji je bio veliki poznavalac vizantijske umetnosti i upravnik Dumbarton Oaks galerije. U poznim godinama, gospodin Tačer je želeo da daruje manastir nečim što će ostati za večnost. Oduševljen ikonom koju je uradio prota Voja on je poželeo da ga upozna.

U dogovoru su se pogodili tako da to bude zajednički poklon. Prota je radio bez honorara od srca, a g-din Tačer je sa velikim poverenjem otvorio neograničen račun za nabavku potrebnog materijala.

Rad na kovčegu je počeo 1972. godine u Holandiji i završen je za devet meseci strpljivim juvelirskim radom.

Kovčeg je u polutajnosti unet u manastir. Nije se moglo preko Jugoslavije zbog komunista, a sa druge strane grčki konzul je bio nervozan i pitao se: ”Šta sada Srbi izvode? Šta će im toliko srebro i zlato? To nisu radili ni za vreme kraljeva. To je nešto sumnjivno, neki trojanski konj.”

Izgled kovčega

Kada je dogovaran izgled kivota i pravljena skica pod blagoslovom igumana manastira oca Mitrofana, potrebno je bilo predstaviti deizis (”oboženje”) i naravno lik Svetog Simeona koji leži. Izabran je oblik niše (kovčega) za brašno, simbol iz domaćinstva koji je rađao hranu, život, hljeb nasušni.

Kivot Svetog Simeona - otac Voja Bilbija

Iznad su urezane reči iz žitija Svetog Simeona koje je pisao sam Sveti Sava:

Gospodom sačuvasmo život svoj i zemlju našu nerasipanu od neprijatelja.

Spasavamo se uzdajući se, ne na luk ili mišicu,
već verom u Oca, Sina i Svetoga duha utvrđeni i silom krsta ukrepljeni pobeđivasmo neprijatelje naše.

Dajem zapoved, ako koji istupi iz onoga što sam uzakonio gnev Božiji neka priždre njega i potomstvo njegovo.

Poruka je više nego jasna. Srbija je dobijena od Boga i niko nema pravo da izda ono što je Nemanja sastavio jer na njega ide kletva. Zato mi je malo žao što je spomenik Stefana Nemanja izrađen tako da u ruci drži mač, a ne krst. Na žalost ne razumeju ljudi njegove reči ”spasavamo se uzdajući se, ne na luk (i strele) ili mišiće, već krepljeni krstom pobeđujemo neprijatelje”.

U Svetom manastiru Hilandaru, u nedelju 27. marta 2022, održana je promocija knjige „Hilandarac van Hilandara – Stopama Svetog Simeona“ i ja vam sada prvi put na internetu u ovom tekstu predstavljam sličice sa kivota koje čovek čak i kada bi otišao u Hilandar nikada ne može videti ovako detaljno u pomračini za vreme liturgije.

Glavni deo kivota počinje sa tri scene. Prva slika predstavlja venčanje Stefana Nemanje i princeze Ane. U sredini je Sin božiji – Hristos. Poslednja scena predstavlja Svetog Savu na kolenima pored kovčega Stefana Nemanje. Poruka je jasna Sava ostaje veran ocu svome i nastavlja njegovim stopama. Nakon očeve smrti Sava će se izboriti za autokefalnost crkve i države, podići Žiču i doneti najviši pravni akt buduće Srbije – Zakonopravilo.

deizis oboženje srpskog naroda - Voja Bilbija

Scena oboženja srpskog naroda na kivotu Svetog Simeona u manastiru Hilandar. Kliknite na sliku za više detalja.

kompozicija krstonosna borba srpskog naroda Vojislav Bilbija

Šta vidimo ovde? Nebeske sile se nalaze gore, sa Hristom u sredini i anđelima u oblacima (a). U centru se nalaze suprotstavljene vojske dva tabora (b). Ovde se očigledno radi o duhovnoj borbi u kojoj učestvuju svi – narod, monasi i vojska. Onaj sa leve strane je Sotona (c), a skroz sa desne strane su arhanđeli koji pritiču u pomoć narodu (d), a ispod njih kosti predaka (e). Na sredini možemo videti krilatog lava koji predstavlja simbol Venecije (f) i rekao bih da nam time autor stavlja do znanja da su levo rimokatoličke snage. Malo ispred krilatog lava je krilati demon koji napada običan narod koji diže ruke u znak odbrane. Odmah iza njih je Bogorodica (g) ili bilo koja majka sa detetom što sveukupno odaje utisak da običan narod strada zajedno sa ženama i decom, kao i da stradaju porodični zakoni koje je još Justinijan postavio, a nalaze se u Zakonopravilu Svetog Save. Između vojske i Sotone, na suprotnoj poziciji od Bogorodice, sedi neko na tronu sa pipcima i možemo pretpostaviti o kome se radi – čak iako se ne vidi jasno rekao bih da je to papa u Vatikanu (h). Sveukupna borba se dešava preko gomile ljudskih glava koji predstavljaju ljudske živote izgubljene u ovoj duhovnoj borbi. Sve u svemu srpski armagedon. Kompozicija nosi naziv ”krstonosna borba srpskog naroda”.

Screenshot 2020 12 29 at 10.18.45

Da pogledamo ovaj srpski armagedon malo bliže. Jel vidite ove vojske u redovima? Jesu li to redovi ili generacije?

Posebno su mi interesantne dve male kompozicije na donjem rubu kivota. Na jednoj krstaška vojska natera katoličke biskupe i bogumile da se poklone Sinu božijem (pravoj veri). A na drugoj kralj, plemstvo, sveštenstvo i vojska svi se klanjaju Sinu božijem. Drugim rečima isterivanje ”bogumila”.

Ovo nećete pročitati u umetničkim katalozima, a teško je naći i u istorijskim udžbenicima novijeg doba. Naravno ovo je samo moje mišljenje i ništa mi ne verujte već sve svojim očima sudite.

Ovde se vidi koliko duboko je prota Voja osmislio ovu kompoziciju i njegovo poznavanje istorije toga doba. Pritisak rimokatolika na Balkan, na čelu sa Papom i Venecijom, je sve veći i samo par godina posle smrti Stefana Nemanje (1199. godine) oni će osvojiti Carigrad, celu Grčku, ostrva i veći deo Romejskog carstva. Čak će i bugarska crkva obećati vernost Papi. Da Stefan Nemanja nije za života reformisao crkvu i očistio Srbiju od bogumila, pitanje je da li bi Srbija izdržala rimokatoličku ofanzivu i ostala pravoslavna. Da nije bilo Svetog Save pitanje je da li bi se uopšte održalo Romejsko carstvo. Srpski identitet se formirao u toj borbi protiv papske jeresi za pravu veru naših otaca.

Scene iz života Stefana Nemanje

Pored glavne scene, kivot je prekriven minijaturama – malim sličicama koje pričaju životnu priču prvog Nemanjića. Međutim, u pomračini crkve te sličice je gotovo nemoguće videti. Praveći brošure i fotografije dela prota Voje mogli smo po prvi put u punoj veličini da vidimo priču koju kivot priča i to je ono što želim da vam izložim u ovom tekstu. Evo nekih od njih.

Scena – Sveti Đorđe pomagač

Scena u kojoj Sveti Đorđe pomaže Stefanu Nemanji da se izvuče iz tamnice u koju su ga braća bacila. Verovatno se radi o 1166. godini.

stefan Nemanja zatočen

Nemanja je bio protivnik politike koju su vodila njegova braća, pa se pobunio. Kako ne bi izgubili povlastice njegova braća su ga bacili u tamnicu.

Nemanja se molio Svetom Đorđu da ga oslobodi i obećao je da ako ovaj to uradi, da će mu izgraditi manastir. Svoje obećanje je ispunio i izgradio manastir Đurđevi stupovi (1171. godine). I dan danas u Hilandaru postoji pirg Svetog Đorđa (kula).

Scena kad je kao taoc odveden u Carigrad

59 godina imade Nemanja kada ga car vizantijski Manojlo, poslije poraza, u Carigradu u okove stavi iz kojih se ubrzo Stefan Nemanja čudom oslobodi (1172.)

Nakon sukoba sa Vizantijom, Nemanja se poklanja caru Manojlu I Komninu i tada je ceremonijalno proveden gologlav, bos i sa konopcem oko vrata. Nemanja pade pred cara na kolena i dade mu svoj mač da sa njim radi što mu je volja.

Upadljivo visok i krupan Nemanja je osvojio simpatije cara. Car Manojlo mudro prihvati obnovu vazalstva sa Srbijom, oslobodi Nemanju i vrati mu posede. Nemanja je postao carev saveznik u borbi za odbranu pravoverja. Oslobađao je teritorije od Ugara i Bugara, proterao jeretike bogumile i branio pravoslavne zakone.stefan nemanja poklanjanje 1

Prikaz borbe protiv bogumila

”Kao nekada prorok Ilija, koji je ustao na bestidne jevreje, i on izobliči bezboštvo njihovo, i jedne popali, druge raznim kaznama kazni, treće progna iz države svoje a domove njihove, i sve imanje sakupiv, razda prokaženim i ubogim. Učitelju i načelniku njihovu jezik ureza u grlu njegovu, što ne ispoveda Hrista, sina božjeg.”

Nemanja shvata da će za pravljenje jake države biti potrebno da se uspostavi i srpska crkva nezavisna od Carigrada. On počinje da podiže manastire i saziva crkveni sabor 1176. godine kako bi konsolidovao crkvu i isterao bogumile, jeretike koji su priznavali katoličku crkvu.

Bogumili iz doba Stefana Nemanje su bili neka vrsta unijata koji su širili papski uticaj u Srbiji i Bugarskoj. Nemanja je formirao novu srpsku crkvu ali je morao prvo da se izbori sa uticajima papskih emisara i bogumila sa jedne strane i ohridske arhiepiskopije koja je bila predstavnik romejskog uticaja na Balkanu.stefan Nemanja bogumili

Navrši 70 godina kad Studenicu graditi otpoče (1183.)

Scena sa Svetim Simeonom, Svetim Savom i Stefanom Prvovjenčanim je trostruka kompozicija, ujedno vladarska, ktitorska, ali i porodična, kao i duhovna. U odnosu oca sa svoja dva sina od kojih je jedan prvi srpski arhiepiskop, a drugi prvi srpski kralj, sažima se kompletna duhovna i državotvorna horizontala Nemanjića.Stefan Nemanja zaduzbine 1a

Pobeda nad protivnicima uz pomoć Svetog Đorđa

Vodeći čvrstu politiku na strani Vizantije, boreći se protiv zapadnih sila, Nemanja uspeva državu da postavi na čvrst temelj nove srpske crkve i države.

U žitiju Svetog Simeona on jasno kaže da pobeda ne bi bila moguća bez Božije pomoći. Nemanjina životna priča od tamnice, do taoca u Carigradu, pa do ujedinjenog srpskog kraljevstva je zaista nešto što bi danas okarakterisali upornošću ili srećom. Međutim, ljudi onog vremena su imali više stila i verovali su u Boga a ne u sreću, slučajnost ili svoju svemogućnost kako mi to danas činimo.

Stefan Nemanja pobeda 1a

Scena monašenja

Napuni 82. godinu kada ostavi presto i sa suprugom svojom Anom monaški postrig primio, svet i svjetsko napusti, u manastiru svom Studenici se nastani kao monah prosti Simeon a supruga mu Ana u manastiru presvete Bogorodice u Toplici kod Rasa se nastani kao monahinja prosta Anastasija (1195.)

Velika je stvar ostaviti carstvo i otići u manastir. Naši kraljevi za sobom nisu ostavili dvorce i palate kao plemstvo na zapadu. Ne, oni bi se zamonašili i trećinu svoga imetka poklonili manastiru, ostatak bi podelili deci ili naslednicima. Iz manastira koji su predstavljali okosnicu pravnog sistema srednjevekovne Srbije oni su pružali duhovnu podršku narodu i vlasteli. Manastiri su bili čuvari dostojanstva naroda, porodice i čoveka (pojedinca), igumani i episkopi su uglavnom činilo plemstvo Nemanjića ali i drugih porodica.

Stefan Nemanja odricanje 1

Na kivotu postoji još slika ali zbog dužine ovog teksta nije prigodno sve poređati ovde. Detalje možete videti u brošuri „Hilandarac van Hilandara – Stopama Svetog Simeona“ u kojoj će biti predstavljeni svi detalji.

Projekat Bog i čovek

Screenshot 2020 12 27 at 18.22.45 e1609110940955

Prikaz srpskih vojnika na kivotu Svetog Simeona. Tri epohe – srednji vek, vreme ustanika protiv Turaka i vojnici iz Prvog svetskog rata.

Hilandar je za mene bio tačka spoja između ekipe od nekoliko duhovnih sinova oca Domentijana i prote Voje na zajedničkom projektu. Pomenuću ovde par imena jer je njihov trud ogroman – Aleksandar Stjepanović, Srđan Ivanković, Marko Bilbija. Neka ostane zabeleženo. Momci su iz Republike Srpske ali napominjem da su oni samo srce ekipe koju čini još mnogo ljudi koji svi rade na zajedničkom poslušanju.

Svi zajedno smo se okupili oko ideje da predstavimo radove prote Voje publici. Plan je za početak napraviti izložbe u Banja Luci, Trebinju, Novom Sadu i Beogradu. Ako bude interesovanja možda i na još nekom mestu.

U tu svrhu pravi se nekoliko publikacija i veb sajt bogicovek.com  U toku je izrada sajta ali se već sada možete prijaviti na email listu da vas obavestimo kada bude zakazan datum izložbe.

Brošuru „Hilandarac van Hilandara“ sa detaljnim slikama kovčega Simeona Mirotočivog možete skinuti ovde

U Beogradu postoji Muzej savremene umetnosti. U njemu su još od vremena Tita mnogi izlagali, međutim čovek se zapita gde se nalazi muzej klasične srpske umetnosti? Da li takva umetnost uopšte postoji? Naravno da postoji, tu umetnost ćemo naći u okvirima crkve. Prve slike u Srbiji su ikone i freske, prve zabeležene pesme su molitve, prve skulpture ikonostasi i elementi od kamena u crkvama, dodajte na to mozaike, sasude, arhitekturu, knjige…

Otac Voja često kaže da ne radi ”ni za novac, ni za slavu. Već za Slavu Božiju.” To je upravo potpuna kontra od zapadne komercijalne umetnosti. Dela prote Voje izviru iz našeg predanja i na najbolji način prikazuju da je srpstvo ustvari kultura i da je naša istorija besmrtna unutar crkve.

Lepo je biti Srbin ali teško

Još ću pisati o radovima prote Voje jer iza svakog rada postoji interesantna priča. Te priče treba ispričati ali one nisu apstraktne, radikalne ili provokativne, čemu teži umetnost zapada, već su te priče prosto iznikle iz naše istorije, zaveta i zaboravljene filosofije.

Za kraj kratka poruka od prote Voje.

P.S. I na kraju, kako se možete uključiti vi u ovaj projekat? Pa podelite drugima, šerujte, darujte druge i pronesite reč o ovoj izložbi.

3 Comments

  1. Hvala ti. Delim, šerujem, šaljem…širim.

  2. Milanka

    Хвала, дивно је испратити твоје путеве и сазнања! Поздрав!

  3. 3opaH

    Поздрављам тебе и твоје писање и на надасве труд уложен у све то. Редовно читам и увек о делу историје, за коју на жалост мало знам, сазнам нешто ново, што ме потера да даље истражујем.
    Сад је то, Џон Тачер (John Seymour Thacher).

    Поздрав и на крају и да истрајеш у даљем раду.

Leave a Reply