Заблуде око двоглавог орла на грбу Немањића

Када сам први пут био у Хилендару док смо чекали испред цркве да кренемо на оброк повео се разговор око двоглавог орла на цркви. Један човек рече да је у питању лешинар, а не орао. За нас је то било као да нам је неко лупио шамар. Какав лешинар на грбу Немањића? То је поносити орао. Прошло је много година, пуно сам научио. Не знам ко је био тај човек али данас бих му се извинио јер је био у праву.

Звучаће фрапантно када кажем да на чувеном грбу Немањића није двоглави орао, већ белоглави суп. Ипак сигуран сам да хералдика може да потврди ово што ћу овде написати.

На данашњем грбу Србије није птица која се налази на грбу Немањића. Данашњи грб заиста има двоглавог орла по угледу на Немце, Аустро-Угарску и Америку. Сигуран сам да су прсти масона дубоко умешани у ову симболику. Када се погледају слике све је јасно.

Модерни грбови Србије, Аустрије, Америке и царске Русије. Амерички орао држи у канџама стрелице као симбол рата и маслинову гранчицу као симбол мира – врло нападачка симболика. Аустријски орао држи срп и чекић у рукама, који смо имали прилике касније да видимо на застави комуниста, а знате одакле су Маркс и Енгелс кренули у Русију. Руски орао држи у канџама царске инсигније.

На средњевековном грбу Немањића, се налази иста симболика коју можемо наћи на грбу Ромејског царства, а то је опет иста симболика коју можемо пратити до Сумера и Вавилона. Та симболика потврђује наш стари календар, па је жалосно што је Александар Карађорђевић стварањем Југославије направио нови сличан грб али другачије симболике.

Србија је имала много старији грб од нових земаља и царстава на које се угледао Александар. Штета што је та симболика нестала са грба. Ми птицу која је била на грбу Немањића данас зовемо белоглави суп, у антици је називана двоглави грифон. У нашој народној поезији исто као и у грчкој и бугарској птица је називана ”орао”.  Можда вас ово сада збуњује али имајте на уму да је модерна подела животињских и биљних врста извршена у 18. веку и да многе врсте нису исто називане. Писао сам већ о крину који се налази на грбу Немањића, који ми данас називамо јоргован, а уствари је љиљан у подели биљних врста.

Слабо је познато да се у средњем веку називи врста животиња и биљака на неким местима не поклапају након што су енглези направили модерну таксономију тј. систематизацију врста. Видимо у старо-словенском речнику врана – гавран, грифон – орао.

Која птица је у питању?

Након каталогизације врста коју су енглези урадили орао из наше народне поезије није била више иста птица. Слично се десило и са гавранима који су у средњем веку називани ”врана”, а данас је то друга врста. Елем, тако се на грбовима свих царстава у Европи уместо грифона појавише орлови у складу са модерном науком. Погледајмо како је изгледао ”двоглави орао” у време Немањића:

Прва слика је двоглави орао кога сам сликао у Хилендару, друга слика је из манастира Жича, у другом раду је грб из манастира Љубостиња из 1410., а четврта слика је из манастира Лазарица 1375. године.

Е сада погледајте слике белоглавог супа и орла крсташа, па просудите сами шта се на старом грбу Немањића налази. Обе птице настањују Србију. Јасно се види због дужине врата, облика кљуна и великих пера на крилима о коме се ради.

Са леве стране је белоглави суп, а са десне орао крсташ.

Међутим иако су аргументи визуелне сличности очигледни, главни аргумент зашто се на грбу налази двоглави грифон (тј. белоглави суп – лешинар), а не орао, налази се у античким записима и симболици грифона о чему ћу мало касније.

Грифон у Србији

Супова има више врста али су у целом свету познати и цењени.

Античка симболика грифона

Белоглави суп у Србији 1934. година, Ђурђевац на Тари.

Српски календар и крилати лав

Иако је грифон обожаван у Египту 3000 година пре нове ере, то није најстарија представа грифона јер њега можемо наћи још пар хиљада година раније у Асирији и Сумеру.

У најранијем облику грифон је приказиван као птица са телом лава.  Управо такве представе можемо пронаћи на старим црквама у Србији. На неким местима камење са оваквим представама је уграђено у те старе цркве што можда указује да је коришћен камен са старијих религијских објеката.

Стара религија Зороастријанска је имала управо симбол грифона и бога познат као Фаравахар.

Зороастријански симбол Фаравахар.

Симбол на улазу у храм у Персеполису

Управо ће тај симбол гледати Александар Велики када буде улазио у освојени Персеполис. Указао бих на још један приказ Ауре Мазде како се звало ово божанство у Ирану.

На овој слици Аура Мазда (бог) даје прстен владарски краљу Ардаширу I. Рељеф је из 3. века пре нове ере.

На овом рељефу је јасно видљива веза између цркве и владара. Владар мора да влада са божијим благословом, а управо то ћемо видети касније у средњевековном Ромејском царству и касније у Немањићкој Србији. Ова представа је корак до настанка двоглавог грифона којег касније срећемо на нашим црквама.

Ова трансформација грифона, у крилатог лава, па у двоглавог грифона је за српску историју веома важна јер нам даје везу са српским календаром који иде 7000 година пре нове ере и Старим заветом. Сада видимо ту везу између једног симбола у Србији и старог Вавилона. Чини се да су одјеци законодавства Асирије и Сумера долазили и до наших области много пре Римљана.

И рекао бих и још то, да је ово сазнање које упућује да би старозаветног бога пре доласка Исуса Христа пре требали да тражимо у правцу Ирана и Ирака, а не у јудео-хришћанској теорији и богу Јахвеу.

Крилати лав или грифон са телом лава се појављује и у модерној историји.

Лево је грб Аусто-угарске са грифонима који имају тело лава. Десно је грб Венеције са крилатим лавом и натписом ”pax tibi marce evangelista meus” што значи ”Мир вама, Марко је мој апостол.”

Нажалост чини ми се да је промена симбола настала можда и намерно, не само због тога што су Енглези другачије разврстали називе птица, већ и зато што је двоглави орао постао мосонски знак. Управо у време 18-19 века масони имају огроман утицај на политику света па је врло могуће да до промене симбола није дошло случајно већ планирано. Грифон је симбол божијег суда и он чека своје време, док је орао предатор – птица која напада и лови, слично понашање може се приметити у спољној политици код многих западних држава.

Ознаке масонских ложа

Према томе може се закључити да су масони у 19. веку продрли дубоко у већину држава у Европи јер су све те државе на својим модерним верзијама грба ставиле једноглаве и двоглаве орлове. Иначе познато је да је Александар Карађорђевић имао итекако везе и сарадњу са масонима тога времена.

Заблуде око државног уређења државе Немањића

У нашим школама данас деца уче погрешно како је на врху државе био владар, а затим је испод њега било племство, а испод црква и онда народ. Међутим, ово сасвим сигурно није тачно за Србију средњег века. Двоглави грифон или орао како су га некада звали симболише следеће:

Две главе, два крила и две канџе – представљају две главе (владар и патријарх), два крила (племство и црква) и две канџе (сила и право).

Напомињем да у средњем веку црква није била само религиозна установа, већ је била цивилна државна администрација која је штитила грађанско право још од доба цара Јустинијана. То законодавство је било примењивано у Ромејском царству и у Србији за шта имамо доказ у Законоправилу Светог Саве.

Канџе су извршна власт. Многи ће сада помислити да се ради о војсци, међутим у средњем веку су сви били позвани да чувају право – и владар са племством и војском, и црква са свештеницима и монасима и сам народ. Тешко је то разумети из данашње перспективе јер модеран човек када види пљачкаша на улици често не чини ништа, него зове полицију да реагује или хитну помоћ. Такав је данас закон, међутим у прошлости људи су били позвани да лично бране право и веру.

Понављам да данас погрешно уче децу у школама како је власт у средњем веку била у рукама владара, па су онда испод њега племићи, а испод њих црква са свештенством и на крају народ. Ово је истина за западну Европу средњег века. Међутим на истоку, а поготову у Србији то није било тачно.

Прво црква није била играчка у рукама владара за остваривање својих циљева, баш напротив црква је бирала владара. Ни један српски краљ до Александра Карађорђевића није проглашен без сагласности цркве. То је нарочито видљиво у доба Немањића али и касније у доба владара Црне Горе и Обреновића. Црква је била независна од владара и штитила је право грађана.

Поред заштите права грађана и бирања владара цркве и манастири су вршили још мноштво функција – биле су: школе, музеји, факултети, болнице, штампарије, академије, општинска администрација итд.

Потрудио сам се па сам направио ову илустрацију, сликовито то би изгледало овако.

Државна управа у средњем веку на западу Европе лево и државна управа на истоку (Србија, Ромеја) са два крила власти (десно). ***Дозвољено копирање без скидања ауторског знака.

Државна управа у Србији је била дводомна. То је лепо представљено кроз двоглавог грифона где два крила и две главе представљају владара и цркву, тј. силу и право, тј. чувара и судију.

На западу је заиста државно уређење било слично пирамиди лево и многе династије на западу имају као симбол орла са једном главом, међутим православно Римско царство које данас зовемо Византија је било уређено другачије. Црква је та која проглашава владара и то само ако је у скраду са правом и вером земље.

Двоглави орао симболише дводомну власт (Византијско и српско царство), једноглави орао симболише једнодомну аутократску власт (пример орао на немачкој застави).

Да бисте боље разумели то је слично као што у фирми постоје власник и директор. Е сада код нас је то често једна иста особа али у свету власник и директор морају бити различите особе јер се тако смањује могућност злоупотребе. Нешто слично је и у организацији државе која има председника и владу али не бих у овом тексту да ширим даље тему.

Закључак

Дакле грифон је један од најстаријих симбола у српској историји. Можемо га наћи на појединим црквама и даје нам везу са временом Старог завета још из доба Асирије и Сумера, тј оправдава постојање старог календара. Грифон са телом лава је временом трансформисан у представу двоглаве птице коју видимо у средњем веку. Још у античкој грчкој је грифон (суп) називан орлом у народним песмама (1), исто као и у средњовековним српским песмама. Тако је било све док у викторијанској енглеској није извршена нова научна подела врста биљака и животиња. Од тада се орлом сматра једна уска група птица, а грифони постају супови тј. лешинари. Иначе на енглеском се та врста и даље назива – volture griffon. Након тога све земље у Европи почињу на грбове да стављају орлове.