Често чујем ”није хришћански, треба окренути други образ” или ”ако си православац не може борба, већ љуби ближњег свога”. Жао ми је што многи тако тумаче Православље. Ипак ја сам мишљења да Православље треба да нас подигне и да нам крила, а не да нас паралише.
Многи се зачуде када виде Икону Христа са мачем из манастира Дечани из 1335. године. Помисли човек да је грешка јер Исус нигде није представљен са мачем. Не ради се о некаквој грешци већ о речима из јеванђеља ”Нисам дошао да донесем мир, него мач.” (Матеј 10, 32-42, 1). Наши преци су имали много прагматичнији поглед на веру.
Владика Николај је ово објаснио речима:
”Не мислите да сам ја дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач. Тако је рекао Господ. Читај као да је речено: нисам дошао да измирим истину и лаж, мудрост и глупост, добро и зло, правду и насиље, скотство и човечност, невиност и разврат, Бога и мамона; него сам донео мач да расечем и одвојим једно од другога, да се не мешају.
Апостол Павле саветује: узмите мач духовни, који је реч Божја. А свети Јован гледао је у визији Сина Човечијега усред седам свећњака – и из уста његових излажаше мач оштар са обе стране. Мач што из уста излази шта може бити друго до реч Божија, реч истине? Тај мач је донео Исус Христос на земљу. Тај мач је за свет, спасоносан, а не мир добра са злом. И онда, и сада и увек заувек.”
Као што видите мач је реч, мач је истина, мач је не слагање са оним што је лоше, мач је презир оног ко не чини како треба.
”Окрени други образ” и љуби ”ближњег свога” је начело које се односи на нама блиске особе. ”Ко тебе каменом ти њега хлебом” је такође начело милосрђа. То је принцип, али то не значи да нећеш бранити породицу или земљу када је нападнута. Бити добар не значи бити глуп, а бити Православац пре свега значи бити борац за добро.
Икона светих ратника из манастира Хиландар, 17. век, Димитрије, Ђорђе, Артемије и Прокопије.
Борба за свој идентитет, обичаје и уређење засновано на правди мора бити непрестана. Пре свега се мисли на духовну борбу – речима, делима, удруживањем, ангажовањем, не гледањем у страну, одупирањем и на друге начине. Наравно, физичка борба је на последњем месту када стварно друге опције нема. Борба није само спољна, већ и борба за добро у себи.
Ето хтедох да кажем да бити Православац не значи да смо ”деца цвећа” или присталице Гандија. Баш напротив.
Tako je, apsolutno se slažem sa Vama, braniti svoj dom i porodicu a ne okretanje drugog obraza. Pozdrav
Слажем се и ја са овим. борба је последња опција, али борба у смислу бранити се, а не нападати и силом нешто стварати. Другачије човек мисли о себи, кад је сам а другачије када му је породица угожена.
Да, наравно. Хвала Саво.
Свака Вам Част.
Имам 41 годину, као дечак сам тренирао карате, касније се цео живот бавио борењем али никада нисам био насилан у друштву. Напротив не волим ни свађу а камоли тучу. Парадокс је да су прави борци заправо духом смерни људи. Шарлатани су они који стварају другачију слику у свету…
Али, приметио сам много пута да неки “ђаво” у мом животу постоји и наводи неке духовно раслабљене људе да ме некад искушавају, нападају, подцењују… Да ме наводе да будем као они. Да сумњам у своје изборе и начела( а они су углавном засновани на уверењу да уз Божију помоћ све бива и да пред Богом будем понизан а пред људима усправан). Замислите који је ђаво у жени која вам се жали што се никада не свађате!? :)
И заиста , ко истински верује и усклађује свој дух са духом православља, зар може без борбе? Не бих рекао да пали духови мирно седе са стране и аплаузом поздрављајући гледају оне који желе да живе поштено, мирно и богоугодно. Наравно да не.
Често ћете учинити нешто добро некоме а тај неко неће вам узвратити добрим. Шта следи у вама? Наравно борба.
Пали духови су навели тог грешника да вас повреди а вас ће навести да га осуђујете. Али том првом инстинкту подлећи ће слаби и несвесни. Православни “борац” ће се борити молитвом. И молиће Бога да му буде савезник у тој борби. Да прво победи себе и свој порив да се горди и осуђује а потом ће се борити на духовном бојном пољу за ту особу да је Бог приведе себи и спасе од поновног сагрешења.
Борба постоји у свим димензијама живота: физичкој, умној, духовној… Чак и на ћелијском нивоу антитела се боре за живот и здравље човека.
Борба је као и умирање саставни део живота. И кад је заволимо, кад постане наш начин живота онда је се више не плашимо и неизбегавамо. То је наш Пут Части.
Верујем да “само безначајни остају поштеђени”.
Пс.
Извините , коментар је предугачак али био сам надахнут Вашим текстом
Хвала најлепше Иване.