Savino Zakonopravilo 2 – mač istine

Kada pomislim na Zakonopravilo prvo što mi pada na pamet je ikona u manastiru Dečani sa Hristom koji drži u ruci mač. Pisao sam o tome, to je mač istine alegorijski prikaz kako se laž i istina ne mogu miriti, niti zlo i dobro, niti vera i malodušnost, niti čovek i nečovek. U Zakonopravilu je Sveti Sava na vrlo jasan način stavio do znanja šta je naša vera, a ko su jeretici. 

Smatram da je jedan od glavnih razloga zašto Zakonopravilo Svetog Save nije prevedeno i zbog čega nije dostupno običnim ljudima, jeste njegov jasan stav oko toga šta jeste a šta nije prava vera. Danas unutar naše crkve duvaju jaki ekumenistički pomirljivi vetrovi i zbog toga smatram da će biti interesantno da vidimo šta to piše u Zakonopravilu o katolicima, Jevrejima, Grcima, bogumilima i muslimanima.

O katolicima

Sava o katolicima ima najgore mišljenje, što je razumljivo jer je pad Carigrada bio za vreme njegovog života. Katolici su 1204. na prevaru osvojili prestonicu pravoslavnog carstva Carigrad (Konstatinopolj). Pretvarali su se da dolaze da pomognu i da idu u rat protiv muslimana, a onda iznenada napali glavni Romejski grad i zauzeli ga.

Vatikan je pozvao na sveti rat a Venecija finansirala brojne vitezove katoličkih zemalja od katalonskih vitezova, pa do franaka, engleza, nemaca i drugih. U gradu su postavili katoličkog biskupa koji je sledećih 75 godina vladao Carigradom.

Najgore od svega je da je grad opljačkan i nastavili su da ga plačkaju sledećih pet decenija i odnose svo bogatstvo iz grada. Grad je nakon tih 75 godina katoličke vladavine sa 500.000 stanovnika pao na svega 30.000 i izgubio svoj prethodni značaj. Opljačkan i oslabljen Carigrad je bio bleda slika svoje nekadašnje slave i otvoren je put osmanskim osvajačima. Sa druge strane, na zapadu, se od silne pljačke i migracije romejskih stanovnika desila Renesansa. Divljaci sa zapada su bili preporođeni i to je početak moderne Evrope.

Zato nije čudno što u glavi 51. zakonopravila kaže:

Papa Inoćencije III je vladao u doba Svetog Save, pokrenuo IV krstaški rat

51. glava; o Francima i drugim Latinima

„Papi rimski i hrišćani koliko ih je na zapadnim stranama… svi su sa papom od pre mnogo vremena van saborne crkve, otuđili su se od jevanđeljskih, apostolskih i otačkih predanja“

Ovde nema mnogo nedoumica, međutim moram da naglasim da pravila iz Zakonopravila nisu samo lični stav Svetog Save, već su to članovi zakonika Romejskog carstva (Vizantije) donesenih na crkvenim saborima. Sava samo daje tumačenje tih zakona na srpskom jeziku. Katolici se u Zakonopravilu smatraju jereticima.

Pravilo 31. Ne treba davati jereticima svoju decu radi braka, nego uzimati njihovu ako obećaju da će biti hrišćani.

Do dolaska komunista na vlast posle II svetskog rata kod nas je venčanje bilo moguće samo u okviru jedne vere. Ako bi recimo momak i devojka hteli da se venčaju, a recimo momak je kršten kao katolik, prvo je morao da pređe u pravoslavlje da bi moglo venčanje da se obavi. Ovo pravilo je do skoro primenjivano.

Pravilo 5. Jeretik koji se na kraju života pokaje, sa proverom da bude primljen.

Zakonopravilo kaže da se jeretiku ne veruje čak ni pred kraj života, već se traži da se proveri da li se pokajao i odrekao lažnog učenja.

Glava 9. O episkopima i o sveštenim licima što uzimaju blagoslov ili prosforu od jeretika ili od Židova, i mole se u crkvama ili manastirima jeretičkim i neznabožačkim, to jest poganskim; ili o onima koji praznuju subotu, ili praznuju sa Židovima, ili prinose nešto u njihova zborišta ili neznabožačke hramove; i o jereticima zvanim angelovci. Svetih apostola pravilo 65, 70; sabora u Laodikiji pravilo 9, 29, 32, 35, 37, 38, 39; sabora Šestog vaseljenskog u Konstantingradu, u Trulskoj palati pravilo 11.

Upitajmo se koliko smo ostali na Savinom putu

Zakonopravilo izričito zabranjuje svaku službu, prinošenje darova ili slavlje sa predstavnicima drugih crkvi. O ovome se govori na mnogo mesta, sa puno detalja i citiranje svih pojedinačno članova bi oduzelo previše prostora.

Moram da istaknem da je ovo u potpunoj suprotnosti sa današnjom politikom SPC.

Sava sve jeretike deli na tri grupe i kaže:

”Oni koji se ne priopštavaju Sabornoj crkvi, dele se na troje: na jeretike, na raskolnike i na podcrkovnike. Jeretici su, dakle, oni koji su se potpuno otuđili od Božije vere, kao što su to: pepuzini, i maniheji, i valentijani, i markioniti i mnogi drugi.

U jeretike spadaju katolici, protestanti i većina zapadnih varijanti hrišćanstva. U jeretike takođe svrstavju Muslimane. Bogumili su raskolnici.

Raskolnici su pak oni koji su sebe od Crkve udaljili, kao i donatijani, i zvani ”čisti”, i ”vodoslužeći”, i ”uzdržanici”. Ti dakle ako se vrate Sabornoj crkvi, i jeresi njihove prokunu, biće primljeni kao kršteni, pa se samo svetim mirom pomazuju.

Po Zakonopravilu vladika Artemije spada u podcrkovnike.

A podcrkovnici su episkopi ili prezviteri koji su osuđeni za neke krivice i odstranjeni od službe i nisu se povinovali pravilima…”

Dakle Zakonopravilo je pravilo vrlo jasne razlike između raznih podgrupa, varijacija i protivnika. Postoje mnogi članovi i objašnjenja o tome kako se odnositi i postupati sa kojom grupom da bi se postiglo ujedinjenje i da bi se vratili pravoj veri, a sa kojim grupama nema mirenja.

Treba napomenuti jer to nije svima jasno da je pravoslavlje prava vera Rimskog carstva koje danas zovu Vizantija. Nije došlo ni do kakvog ”razlaza” dve crkve kako često piše u udžbenicima istorije, već se katolička crkva odvojila od pravoslavne dogme i počela da menja učenje u skladu sa svojim potrebama. Slično se desilo sa Bogumilima i Islamom.

Čitajući knjige profesora Miodraga Petrovića, primetih jednu interesantnu stvar a to je da Sava nije hteo da poseti Rim iako je imao priliku. Naime on je par puta išao na velika putovanja na kojima bi posetio sva bitna hrišćanska sveta mesta onog doba; od Jerusalima do manastira po egipatskim pustinjama.

Na jednom takvom putovanju Sava je krenuo brodom iz Bara za Bari u kome je morao da ostane više od mesec dana o čemu postoje beleške. Tada je imao priliku sasvim sigurno da poseti Rim ali on to nije uradio. Zašto nije to uradio možemo samo da nagađamo… da li je to iz protesta ili zato što tada nije bilo ničeg bitnog u Rimu da se vidi.

Ne bih preterano da ulazim u razlike između pravoslavne i katoličke crkve jer o tome sam već pisao. Reći ću samo da su katolici smatrani militarističkom verom koja je mačem i ognjem (inkvizicija i krstaši) nametala svoje uređenje i papsku vlast uglavnom na teritorijama koje su otimane od pravoslavnog romejskog carstva. Danas, vekovima kasnije države zapada i dalje su zadržale isti duh i  vode serije ratova po celom svetu namećući svoje vrednosti i viziju sveta. Međutim, i pored ekonomskog napretka crkve na zapadu su prazne što dokazuje da je Sveti Sava na neki način bio u pravu.

O Jevrejima

Sava i romejska pravoslavna crkva nisu imali poverenja u Jevreje. Danas je zabranjeno govoriti protiv Jevreja i taj nedostatak poverenja se banalizuje pričom da je mržnja protiv Jevreja čisto religiozne prirode zbog toga što je Juda koji je bio Jevrejin izdao Hrista. Ipak moram da kažem da postoje dublji, praktični razlozi za ovaj animozitet.

Pre svega Jevreji onog doba (danas to nije tako) su činili male trgovačke grupe u gradovima. Hrišćansko učenje ne ceni previše trgovce jer se bave šticovanjem cena i pozajmljivanjem novca. Jevreji nisu imali svoju državu, nije im ni bila potrebna jer su bili prisutni u svim gradovima sveta i samo se bavili trgovinom i prometom novca. Taj momenat hrišćanstvo prepoznaje kao protivan čovečnosti jer umesto ideala oni su za cilj imali samo zaradu (srebroljublje).

Pored greha srebroljublja, postojao je još jedan razlog zašto je nalagan otklon od Jevreja. Naime, oni su trgovali sa Venecijom, Đenovom, Rimom, arapima i zato su ih hrišćani u vreme osvajanja Carigrada smatrali nekom vrstom pete kolone. Jednostavno znali su da će oni prateći svoje interese lako prodati informacije o situaciji iza zidina.

Sve češće se čuje izraz judeo-hrišćanstvo, pa se raznim naučnim emisijama sa zapada dokazuje kako je ustvari hrišćanstvo neka vrsta nastavka judejske priče. Mislim da se Sava i pravoslavna crkva onog doba sa time ne bi složila. Evo šta kaže Zakonopravilo u par primera:

Pravilo 8. Jevreje, odnosno Židove, ne treba primati ni na opštenje, ni na molitvu, ni u crkvu, ukoliko se ne pokažu da se istinski i od sveg srca obraćaju pravoj našoj veri. Ovo je jasno.

Svaki oblik komunikacije sa Jevrejima je zabranjen. Vidljivo je da prema njima postoji jasan otklon u XII veku.

Današnja crkva je na putu pomirenja između crkava, što u vreme Save nije dolazilo u obzir.

Glava 9. O episkopima i o sveštenim licima što uzimaju blagoslov ili prosforu od jeretika ili od Židova, i mole se u crkvama ili manastirima jeretičkim i neznabožačkim, to jest poganskim; ili o onima koji praznuju subotu, ili praznuju sa Židovima, ili prinose nešto u njihova zborišta ili neznabožačke hramove; i o jereticima zvanim angelovci. Svetih apostola pravilo 65, 70; sabora u Laodikiji pravilo 9, 29, 32, 35, 37, 38, 39; sabora Šestog vaseljenskog u Konstantingradu, u Trulskoj palati pravilo 11.

Namerno sam ostavio reference ka saborima i pravilima da biste videli da postoji čitava serija pravila koja zabranjuje sveštenicima i episkopima da imaju veze sa jevrejskom crkvom i običajima. Ko god krši ova pravila biva razrešen sveštenstva ili položaja episkopa.

Pravilo 12. Ko sledi jelinske bajke ili židovske običaje, ako ne odustane od toga, da se izvrgne.

Pravilo 29. Svaki hrišćanin da ne praznuje subotu, nego nedelju.
Savino tumačenje: Ako, dakle, neki hrišćanin praznuje i ne radi subotom, takav sa Judejima praznuje i židovstvuje. Zbog toga treba raditi u subotnji dan, a u nedelju ne raditi, već praznovati.

Pravilo je ovde izričito i Sava svojim rečima daje objašnjenje. Međutim, kada bi nesrećni Sava danas bacio pogled na svoje srpske potomke shvatio bi da većina ne radi preko vikenda (”weekend“- subota i nedelja) potpuno nesvesna da na taj način praznuje judejski praznik.

Sukobi između Jevreja i Rimskog carstva.

O Grcima

U vreme Svetog Save, Grci su nazivani Jelinima (Helini-Heleni). U današnjim udžbenicima često piše kako ”tada postoji jasan plan da se srpska crkva konačno oslobodi grčkog uticaja i postane autonomna”. Međutim, ja nalazim da je ova izjava vrlo problematična zato što u vreme stvaranja Zakonopravila Carigrad i veći deo Grčke se nalazi pod katoličkom upravom. U Carigradu će sedeti katolički biskup sledećih 75 godina.

U doba Svetog Save situacija na mapi je sledeća: katolici (crveno) i Venecija (žuto) su zauzeli praktično celu Grčku i ostrva i napravili Latinsko carstvo. Carigrad je zauzet na prevaru, kao i Solun, Atina i Mistra. Katolici će sledećih decenija pljačkati Carigrad i ostale gradove današnje Grčke.

Od Romejskog carstva je ostala Nikeja sa sedištem u današnjem Izniku u Turskoj. Tu se iz Carigrada povukao Romejski car i carigradski patrijarh. Dakle Sava nije verovao Grcima zbog toga što će oni za njegova života biti u katoličkoj državi. Sava Nomokanon nije nosio na odobrenje Grcima, već romejskom caru u Nikeju od koga je pored autokefalnosti dobio i manastir Hilandar na Svetoj Gori.

Kada Sava u Zakonopravilu pominje Grke on misli na loš uticaj grčke filozofije, na predhrišćanske običaje, na raskalašnost, na neumerenost u svakom pogledu. To ugađanje svojim željama koje je tako karakteristično za Grke, ali i za naš moderni svet danas, je u potpunoj suprotnosti sa pravoslavnim vrednostima. Prekor prema Grcima se može videti kroz sledeće članove:

Pravilo 12. Ko sledi jelinske bajke ili židovske običaje, ako ne odustane od toga, da se izvrgne.

Izraz ”jelinske bajke” se verovatno odnosi na svakoliku grčku filozofiju ili možda ”Ezopove basne”? Dakle takav da se ”izvrgne”, tj. izbaci iz crkve.

…Ako je odlučen ni mirjanin, ne prihvata se protiv episkopa ili protiv sveštenog lica da podnosi tužbi ili svedoči.

Pravilo 129. I rob, i oslobođen, i prethodno optužen za neke stravi neprihvatljive od javnog suda, i lakrdijaš, i Jelin, i jeretik, i Židov – ne prihvataju se.

Ukratko, ne prihvata se svedočenje protiv naših sveštenika i episkopa ako je to učinila protivnička strana (katolik-jeretik, Jevrejin, Grk ili nevernik) ili neko ko je izbačen iz crkve. Očigledno je bilo više mudrosti i opreza u 12. veku nego danas kada našu crkvu i episkope u medijima može da blati bilo ko.

Pravilo 62. Da se izbace iz života vernika vota, i vrumalija, i kalande i plesanja što su u počast bogovima; i komični, i satirski i kozji likovi; i nad točilima prizivanje Dionisa; i nad krčazima smeh. Oni pak, koji posle ovog pravila ostaju u tome – sveštena lica, dakle, da se izvrgnu, a mirjani da se odluče.

Kalande ili koledari, kosmati i koziji motivi za koje često kažu da su ”stari srpski običaji” a za koje Sava jasno kaže da su stari grčki prehrišćanski običaji.

Savino tumačenje: Kalande su prvi dani svakog meseca, u koje običaj Jelina beže da tvore žrtve. A vota i vrumalija behu jelinski praznici. Jer Vrum je nadimak Dionisu. I sve drugo što je idolska prevara i sujeta, izbacujući iz života vernika, sveti oci zabranjuju hrišćanima da tako nešto tvore i da upražnjavaju u narodu; i plesanje žena, kojim raspaljivanje bluda izazivaju kod onih što u njih gledaju; i sve ono što jelinski muškarci i žene tvorahu na praznike svojih lažnih bogova; i muškarcima ne dozvoljavaju da se oblače u žensku odeću, niti ženama u mušku, što tvorahu oni koji su plesali na

Bronzana maska Dionis (200 god pre Hrista). Dionis je predstavljan sa bradom i rogovima, očigledno je bio prototip đavola sa svojim prikazom i bahatim ponašanjem.

Dionisov praznik; a ni kosmate likove da stavljaju na sebe, ni kozje, ni satirske. Kosmati likovi su, dakle, izumljeni na porugu, a koziji – kao žalosni, da i na plač podstiču, a satirski behu onih koji Dionisov praznik praznuju. Jer satiri, kao plesci oko Dionisa, treba da izgledaju kao izopačen lik. … A Dionis se zvaše bog u Jelina – učitelj pijanstva i vinodavac. Ovo pak pravilo propisujemo za onog ko to svesno čini – ako je svešteno lice da se izvrgne, a običan čovek da se odluči.

Dionis je očigledno bio veliki neprijatelj hrišćanstva pre svega zato što je njegovo slavljenje bilo preterivanje u svemu što je potpuno kontra hrišćanskoj uzdržanosti i skromnosti. U Rimu, kult Dionisa, se naziva Bahus i otuda naziv danas za ”bahanalije”. Tada se pilo vino, pevalo i plesalo, bilo je golotinje, žrtvovale su se životinje, jelo pečenje često od koza, muškarci bi oblačili ženske haljine, a žene mušku odeću, jelo se neumereno, organizovale orgije i slično…

Ako pogledamo stvari iz modernog ugla, ovo je odprilike slično današnjim žurkama po splavovima, kafanama i diskotekama.

Pravilo 63. Mučenja svetitelja koji su sastavili Jelini, u crkvu da se ne unose.
Savino tumačenje: Ne treba u crkvama čitati, već naprotiv, ognjem spaliti što su Jelini na porugu mučenika Hristovih lažno napisali njihova mučenja. Ako se ko nađe da to prihvata i čita – proklet da bude. 

Mučenje Svetog Đorđa po grčkim hronikama…

Ovo je vrlo interesantan član. Često u medijima kada slušamo o žitiju nekog sveca možemo pročitati kako je rimski car uhvatio nekoga a onda ga mučio, pekao, sekao i slično… A onda dođu istoričari i kažu da je sve to preterano i da nisu baš bila tolika istrebljivanja hrišćana. Možemo pretpostaviti da je Sava ovo imao na umu.

Da rezimiram, u Savino vreme Grci su katolici. Kada pominje jeline on pre svega misli na prehrišćansko vreme Romejskog carstva kada je sedište bilo u Rimu. Nakon prebacivanja glavnog grada u Konstantinopolj (Novi Rim) i nastanka pravoslavnog Romejskog carstva hrišćani zabranjuju grčke sportove, olimpijske igre, običaje Dionisija, igranja, golotinje, neumorna pijenja i jedenja. Takođe zabranjena je pederastija i prostitucija koja je bila deo antičkog sveta. Zato nije čudno što se jelini u Zakonopravilu smatraju nepouzdanim.

Što se tiče grčke filozofije, treba imati u vidu da se pravoslavno učenje oslanja na filozofiju Platona. Ta jedna grana filozofije se smatra ispravnom, čovečnom i ona je pozlaćena u pravoslavlju, sve ostale grane grčke filozofije su zabranjene jer vode zbunjivanju čoveka.

O bogumilima

Bogumili su kao pokret nastali u Makedoniji, verovatno u vreme cara Samuila i bugarskog carstva koje je obuhvatalo tada teritorije Srbije, Bugarske i Makedonije. Sava ih smatra za raskolnike, što oni zaista i jesu bili.

Ova vrsta pravoslavlja je nastala za vreme Bugarskog carstva i proširila se celim Balkanom jer su u to vreme i Srbi, i Bugari govorili istim jezikom. Međutim bogumili su predstavljali problem za novo srpsko kraljevstvo koje svakako nije moglo tolerisati uticaj Bugarske države na svojoj teritoriji.

Da stvar bude još gora u vreme pohoda krstaša na Carigrad, bugarski car je u jednom trenutku na kratko obećao vernost rimskom papi, pa su i zbog toga bogumili smatrani jereticima i sa istoka i sa zapada.

Miodrag Petrović preko proučavanja Nomokanona dolazi do otkrića da su bogumili-babuni, patareni, kudugeri, dualisti u srednjem veku na Balkanu nisu niko drugi do katolici jer su ispovedali simbol vere sa onim „filioque“.

U Srbiji je bogumilska crkva većinom pripojena novoj Savinoj crkvi, a oni koji su bili protiv ujedinjenja su proterani. Međutim, u Bosni i drugim srpskim krajevima nad kojima nisu vladali Nemanjići istok i zapad su se utrkivali ko će ih na svoju stranu privoliti pa je papa čak pozivao Mađare na krstaški pohod na Bosnu.

Nemanjin sabor – pomirenje sa Bogumilima

Sveti Sava ih u tekstu pominje kao ”o mesalijanima koji se sada zovu bogomili – babuni”. Evo šta još Sava kaže o njihovoj veri:

Bolujući od manihejske jeresi, masalijani izumeše i druga oskvrnavljenja. Tako, govore koješta – da su čovečiji um zaposeli besovi, da je čovečija priroda združena sa besovskom i da krštenje ne usavršava čoveka; ni pričešće ne pomaže, nego samo molitva koju oni izgovaraju. A govore i to, da su zla po prirodi u nama, i da duša pripajanje Ženikovo oseća kao žena kada se smeša sa mužem svojim. Gnušaju se krsta. Bogorodicu ne poštuju. Oni koji hoće, među njima, odrezuju svoje decorodne udove. Kunu se bez bojazni. Zaklinju se lažno. Proklinju jeres svoju.

Bogumilsko učenje je bilo poprilično asketsko – praktikovan je striktan post, molitva, a sve čovekove strasti su smatrane đavolskim, pa su i brak smatrali đavolskom institucijom – otuda pominjanje odsecanja uda. Nisu priznavali romejsku crkvenu hijararhiju, niti ikone, niti Bogorodicu, kao ni pričešće, ni krštenje.

Maniheji dva načela uvode, međusobno suprotna i podjednako moćna; i govore da jedno načelo stvori svetlost, a drugo tamu; i sunce i mesec tvore boga; i đavola nazivaju gospodarem materijalnog; i bračnu ustanovu nazivaju besovskom; i davanje onima koji mole kao bezakonje ocenjuju; i da Gospod naš Isus Hristos ništa ljudsko nije primio kada se ovaplotio, odnosno nije primio naše telo od Svete Deve.

Drugim rečima ovo je u priličnoj kontri u odnosu na pravoslavlje gde je Bog svetlost, a tama nije od Boga već je odsustvo svetlosti; materijalno nije po definiciji đavolsko već bogatstvo može biti blagoslov od Boga ako se upotrebi na pravi način; brak se smatra jednom od svetih tajni i poštuje se; a sam Gospod ima i ljudsku stranu koju je dobio od Bogorodice i božiju. Vidimo da se ovde radi o fundamentalnim razlikama u tumačenju.

Sava pominje da su bogomili – manihejci i mesalijani. Maniheji su pravac u hrišćanstvu nastao u 3. veku koji je nastao kombinovanjem hrišćanstva i zoroastrizma. Interesantno sv. Avgustin koji je jedan od osnivača katoličkog učenja je u početku bio manihej. Otuda danas katolici imaju tumačenje koje uključuje borbu Boga i Đavola, pakao, čistilište i slično… Mesalijani su takođe nastali u 3. veku u Siriji i oni su pridavali ogroman značaj neprestanoj molitvi. Oba pravca su još krajem trećeg veka proglašena za jeretike.

Treba napomenuti da su bogumili vrsta slovenskog pravoslavlja koja je odstupila od učenja Romejske crkve i time upala u nekoliko zabluda zbog kojih nije bilo pogodno za narod i srpsko kraljevstvo. Pre svega bogumili su u svom učenju nosili jednu zabludu a to je da nisu poštovali elitu, plemstvo, bogate ili crkvenu hijararhiju. Oni su bili neka vrsta komunizma u srednjem veku koja je pogubna za državu jer ne vodi stvaranju elite, organizacije i moći već su ljudi upućivani samo na prost život, post i molitvu.

O muslimanima

Interesantno Sveti Sava pominje muhamedansku veru skoro vek i po pre nego što su muslimani došli na Balkan. On u Zakonopravilu daje opširnu analizu muhamedanske vere oštro kritikujući mnoge običaje i verovanja – uzimanje više žena, smatranje da Isus nije Bog već božiji poslanik, definicuju raja, sveti rat (džihad), idolopoklonstvo…

Sava kaže da su muslimani do vremena cara Iraklija bili idolopoklonici, a da su zatim kombinujući doktrinu Jevreja i hrišćana arijanaca i nestorijanaca na kraju sastavili Islam. Nestorijanci su gušili prava žena i nisu poštovali Bogorodicu. Arijanci nisu verovali u sina božijeg, već samo u Boga oca.

Savini zaključci u Zakonopravilu o Islamu imaju izuzetan značaj za nas, jer je pitanje koliko bi danas Srba ostalo nepokršteno u muslimane da on nije u Zakonopravilu zauzeo vrlo jasan stav o Islamu. Ta njegova poruka je rezonovala vekovima kroz crkveno učenje.

Ko je vera, a ko nevera?

Sava nam kroz Zakonopravilo prenosi vrednosti pravoslavnog društva Romejskog carstva. Na čelo države nije mogao doći niti Jevrejin, niti Grk, niti musliman ili neki jeretik poput katolika ili bogumila. Ovo je važilo ne samo za cara, već i za plemstvo i unutrašnje tkivo carstva koje je činila pravoslavna crkva.

Imaju li Savine reči i danas smisla? Može li se njegova poruka danas primeniti? Mislim da itekako ima smisla ali da moramo otići korak dalje u tumačenju jer Sava nam pre svega govori šta mi ne treba da budemo.

Ko bi danas bili Jevreji? Pa to su pre svega velike korporacije, banke i svi oni koji svoj život gledaju kroz novac i sve su podredili zaradi i profitu. Ko bi danas bili Grci? To su svi oni koji žive raskalašno, jedu neumereno, ateisti, zatim oni koji filozofiraju u prazno ili recimo oni koji ne razumeju svoje pravoslavlje ali izuzetno cene recimo slovenske bogove. Čini mi se da su svi oni koji su sebi za životni cilj stavili ugađanje svojim željama ono što su Grci bili u srednjem veku.

Katolici su i danas na zapadu, oličeni u judeo-hrišćanskoj alijansi koja i dalje vojno pljačka male zemlje po svetu. Ako pogledamo na nivou običnih ljudi katoličanstvo ćemo verovatno naći kod svih onih koji isključivo veruju u zakone i pravnu državu, a ne oslanjaju se na ljudsku dobrotu i slobodu.

U Savino vreme naša vera je duboko drugačija od jevrejske (okrenutost novcu), katoličke (militarističko društvo), grčkih običaja (raskalašnost), bogumilstva (komunizam) i muslimana (osvetoljubivost). To je put uzdizanja čoveka i zakon koji štiti narod od skaradnosti i prevara, a porodicu i decu čuva.

Zaključak

U Zakonopravilu Sava nam objašnjava ko smo mi, pre svega definisanjem šta to mi nismo. Jasno je stavio do znanja šta misli o drugim verama i tu nema puno mesta za kompromis što je potpuno u suprotnosti sa današnjim ekumenističkim pravcem crkve.

Ja nisam monah pa mi ne treba blagoslov, nisam ni profesor pa se ne brinem da mi ukinu stipendiju, nisam ni javna ličnost pa ne moram da brinem o popularnosti, a nisam ni političar pa ne moram da uklapam istinu. Pišem jer smatram da je bitno za nas. Mogu da pogrešim u nekoj sitnici ali siguran sam da pogađam suštinu.

Prevod i prezentacija Zakonopravila Svetog Save bi trebali da budu glavni projekat naše crkve. Međutim to se ne dešava i baš naprotiv, postoje struje unutar crkve koje se trude da se to ne desi. Kažu ”naša crkva se menja vremenom” i nije im u interesu detaljno izučavanje poruke i zakona Savinog. Na sličan način, danas u programu na Bogoslovskom fakultetu nemamo Vladiku Nikolaja i Justina Ćelijskog. Najveći mislioci srpske crkve nisu bili podobni za vreme Jugoslavije zbog veličanja srpske istorije, a danas ostaju skrajnuti jer mlade generacije nisu svesne njihovog dela.

Nadam se da će ovaj tekst ponekog inspirisati da se zamisli o tome ko smo i do čega treba da držimo. Molim se za nove generacije monaha, za nove generacije političara, za nove umetnike i režisere koji će imati viziju i profesore koji će nekome biti inspiracija. Da vaskrsne prava Srbija, daće Bog.

Ako niste čitali ostale delove teksta:

Savino Zakonopravilo 1 – duhovna elita

Savino Zakonopravilo 3. – pravoslavno carstvo i lažno carstvo

Savino Zakonopravilo 4. – Latinsko carstvo i pravoslavlje na rubu propasti

Ishrana u doba Svetog Save i šta znači ”ne jesti krv”?”

Konačno dostupan potpuni prevod Zakonopravila Svetog Save

Gotov je drugi deo Zakonopravila u prevodu profesora Miodraga Petrovića

Zakonopravilo Svetog Save i intrige oko najvažnije knjige na srpskom jeziku

Pojavilo se skenirano Zakonopravilo u .pdf formatu

Zakonopravilo knjigu možete kupiti ovde 8000 din (dostava uključena). Ljubazni i brzo odgovaraju!