73608782f50eb6af17bb69bdcd662692 XL

Порекло Светог Димитрија

Кад год падне 8. новембар слави се Свети Димитрије ”Солунски” и мене одмах то пецне. Откуд то ”солунски” када се зна да је живео на нашим просторима, никад краја прекрајањима наше историје и вере. Ех Димитрије, сине Митров, хајде да видимо…

Нажалост наша црква је прихватила житије Светог Димитрија Солунског без икаквих преиспитивања, баш онако како су га Грци пренели иако је пуно нелогичности.

Данашња Сремска Митровица је у време Римског царства била позната по имену Сирмијум. Међутим након погубљења Светог Димитрија у Сирмијуму 9. априла 304. године град постаје познат као град Светог Димитрија. Отуда и данашње име Сремске Митровице – Сирмијумске Димитровице.

У време Димитрија, Сирмијум је имао статус главног града царства подједнако као и Рим. У Сирмијуму и на територији данашње Србије ће пар векова бити седиште царства и одатле ће владати многи цареви све док Константин Велики не пребаци главни град дубље у територију царства у Цариград (данашњи Истамбул). То доба када је средиште царства било на Балкану данас западни историчари називају доба ”војних царева” или ”варваских царева”.

Димитрије је био официр Римског царства, пријатељ самог цара, који је одбио да направи симболичну жртву Јупитеру и тиме изда своју праву веру у Бога јединога. Због тога је био посечен на мосту у Сремској Митровици 304. године.

Димитрије из Сремске Митровице

Пренећу овде текст историчара Ивана Ковачевића:
“Захваљујући практичности римске управе, за већину догађаја у Царству постоје званични списи, судски у случају прогона, и административни у случају управе. За догађаје у Царству који су се односили на прогоне припадника Христове вере, римски прокуратори и њихови службеници су водили званични записник и судске процесе.

Такав случај је и са страдањем већине сирмијумских мученика, а у овом случају, обратићемо пажњу на Светог Димитрија. Највећи прогон Хришћана догодио се у првој деценији IV века, и један анонимни савременик тих догађаја их је описао следећим речима:

„26. фебруара 305. године су погубљена 72 Хришћанина, 28. и 30.марта 305. године око 50, у јулу исте године преко 30, а у августу 308. године преко 200 Хришћана…“

Званични записник је регистровао и мученичку смрт ђакона Димитрија, који је погубљен 9.априла 304. године, заједно са још пет неименованих девојака. Три дана раније погубљен је и најчувенији сирмијумски епископ Иринеј, наследник епископске столице коју је основао Свети Апостол Петар, постављајући свог ученика Епенета за првог сирмијумског епископа.

Свети Димитрије је погубљен на Артемидином мосту, после узалудног убеђивања градског декуриона Проба, који није могао да гледа страдања младих људи, да принесе жртву Јупитеру и слободно иде кући. Димитрије је одбио жртвовање и слободно и мирно кренуо према џелату који је стајао на средини Артемидиног моста који му је одрубио главу.

Остале су забележене и његове последње речи: “Граде, ја ћу се вратити“. То је, уједно, и једини спомен мученика Димитрија у неким од римских и ранохришћанских списа.

1200px Maketa Sirmijuma

Сирмијум – Сремска Митровица у доба Римског царства

Највише контроверзе је изазвао префект Илирика Леонтије, који је подигао две цркве посвећене овом мученику, једну у Сирмијуму а другу у Солуну. Без обзира на званично црквено мишљење, утврђено је да је Леонтије прво подигао цркву у Сирмијуму а потом у Солуну, где је пренео окрвављену мученикову кошуљу као реликвију.

Каснији грчки црквени списи су Димитрија проглашавали и римским официром, па чак и трибуном, али су то били само погрешни покушаји тумачења два главна ранохришћанска црквена извора о овом случају који су познатији под називима PASSIO PRIMA и PASSIO ALTERA.

Оба списа наводе префекта Леонтија као оснивача култа Светог Димитрија, али је познато да је, због честих варварских насртаја, префектура Илирика пренета из Сирмијума у Солун. То нам доказује да није могуће тврдити да је Леонтијев пут био обрнут, као што се данас тумачи.

Главни доказ за непостојање солунског Светог Димитрија и мучениково сврставање у ред сирмијумских светитеља су два писма, царева Јустинијана I и Маврикија, упућена солунским грађанима. Цареви су захтевали да им се уступе мошти Светог Димитрија ради преноса у Константинопољ, а Солуњани су им узвратили да они не знају ни за какве друге мученичке мошти у свом граду, осим за мошти Свете Матроне.

За култ Светог Димитрија су одговорили да га поштују, али да им је легенда пренесена из Паноније. То нам потврђује и 11. новела цара Јустинијана из 535.године, која наводи да је префектура Илирика пренета из Сирмијума у Солун у Атилино време (Attilanis temporibus), и да солунски епископ не дугује свој сјај властитом ауторитету, већ чињеници да је пре премештања живео у Сирмијуму.

Пошто црква у Солуну није ни поседовала мошти Светог Димитрија, не можемо говорити о Димитрију као солунском светитељу. Најважнија ствар у свему томе је археолошко ископавање у Сремској Митровици осамдесетих година 20. века, које је за резултат имало откривање ранохришћанске цркве, датоване у почетак V века, која је данас изложена у подруму једне банкарске експозитуре у Сремској Митровици.

То откриће је потпуно демистификовало причу о Светом Димитрију, и пошто је солунска базилика посвећена овом мученику изграђена цео један век касније, главни је доказ, уз поменуте списе, који иде у прилог Светом Димитрију као сирмијумском мученику.

Ова прича о примату Сирмијума над Солуном не би требало никога да збуњује и чуди, посебно ако се има у виду значај античког Сирмијума у римском и хришћанском свету. Пре оснивања Константинопоља, Сирмијум је заузимао равноправно место са Римом, како у администрацији тако и у хришћанској хијерархији. Вреди споменути и да је на Никејском сабору римски епископ тада имао само титулу града Рима, док је сирмијумски епископ био потписан као Dominus Metropolitanus.”

На ово бих додао и питање чије је име Димитрије? Свима је јасно да је то најчешће име у области Македоније, дакле словенског порекла. Могуће је да је само име кованица ди-митрос или од-Митра, што је опет слично именима које су Словени давали (”син Митров”).

Такође треба рећи да се у спису Pasio sancti Demetrii наводи како је Нестор, пријатељ светог Димитрија, победио гладијатора Лаја, омиљеног борца цара Максимијана – Херкула, баш на месту хиподрома, мада се у Житију Димитријевом као место борбе помиње солунски отворени театар.

a5

Хиподром у Сирмијуму

Иначе хиподром у Сирмијуму је био други објекат по величини у Римском царству. Био је дугачак око 500м и широк 100м, са капацитетом од 100.000 нумерисаних места.

Од 100. године може се рећи да је Сирмијум био главни град Римског царства све до оснивања Цариграда. У њему је рођено десетак царева.

У то време римски епископ је био обичан епископ, док је на Никејском сабору сирмијумски епископ потписан као DOMNUS METROPOLITANUS. Ми данас нисмо свесни важности коју је Сирмијум имао у оно време али чувени археолог Геза Алфолди наводи да је Константин прво хтео да обнови Сирмијум и од њега направи главни град али је због изложености нападима и мочварног земљишта одустао.

Шта се касније догодило?

Навалом Хуна и касније Авара долази до кризе царства јер су најбогатији градови царства (на територији данашње Србије) били у опасности. Хуни, Авари и Угари су генерална имена за већински словенску војску са монголском коњицом. Због тога је Константин Велики померио средиште царства у Цариград на много боље брањену позицију која је заузимала и стратешки битну позицију за контролу трговине Пута свиле ка Римском царству.

Могуће је да су под навалом Хуна неки имућнији становници Сирмијума отишли јужније у Солун. Није сигурно да ли је са њима стигла само легенда и икона или и мошти самог свеца али оно што је сигурно је да постаје заштитник тог града.

d0b4d0b8d0bcd0b8d182d180d0b8d198d0b5Тамо настаје дело Чуда Димитрија Солунског између 610. и 620. године. То дело је написао Јован епископ солунски. Мало касније настала је још једна верзија овог дела око 680. године од непознатог аутора. У оба дела се описује како су мошти Светог Димитрија заштитиле град од куге и опсаде Словена и Авара. Тек тада је Димитрије постао ”солунски” и то треба да се зна. Ова друга књига Чуда Светог Димитрија може бити добар историјски извор јер помиње многа словенска племена и назива их ”наши суседи”.

Историчар Димитри Оболенски каже да ни у једном другом делу нећемо наћи тако прецизне информације из прве руке о војној организацији и топографији Солуна, затим о методима рата и техникама опсаде града, као и тактикама северних варвара који су у шестом и седмом веку запосели топли Егеј и заузели главне градове што им никада раније није полазило за руком.

Тако је Свети Димитрије постао симбол Грцима у борби против Словена. У то време то су били Струмичани, а касније Бугари.

Убија бугарског цара Калојана

У нашој цркви се на пар места појављује икона Свети Димитрије убија бугарског цара Калојана.

phoca thumb l paraklis sv dimitrija 02

Свети Димитрије убија цара Калојана, икона манастира Дечани.

Историјска позадина ове фреске је да је 1204. године када су Латини-католици освојили Цариград и када је укупно православље било на ивици уништења, бугарски цар Калојан се заклео на верност папи зарад признања царске круне.

Бугарског цара прозваше Кало-Јован или ”добри Јован” јер је касније опет променио страну али је овај пут кренуо против католика схвативши да га је папа преварио. Тада је помогао нашем Стефану Првовенчаном у борби против Угара и брата Вукана који су стали на страну католика. Нажалост, на крају је опет променио страну и кренуо у опсаду Солуна и тада бива убијен од стране свог официра.

Ово се сматра чудом јер се у судбоносном моменту дешава његов пад и то се приписује чудима Светог Димитрија који је штитио град.

У време цара Калојана се појављују Богумили католички мисионари које ће Стефан Немања протерати из Србије и за то ће добити јаку подршку Ромејског цара. Тада је Грчка била окупирана, а цар у избеглиштву у Никеји. Свети Сава и Срби ће бити ти који ће спасити православље.

Косовска Митровица

Косовска Митровица такође носи име по овом свецу не зна се тачно од када али се претпоставља да од 14. века град носи то име по цркви Светог Димитрија коју је подигао краљ Милутин код Звечана. Испод звечанског утврђења налазила се црква Св. Димитрија, коју је 1315. српски краљ Милутин даровао својој задужбини – манастиру Бањској. По тој цркви насеље је добило име Митровица.

За крај:

Написах овај текст како би скренуо пажњу нашим људима да не верују грчком житију јер је прилагођено тако да одговара њиховој историји. Грци су изменили многа житија светаца по истом шаблону – свеци су мучени и пострадали за веру, а године и места су измењене.

То није ништа ново, чак је и Свети Сава у Законоправилу написао :

Правило 63. Мучења светитеља који су саставили Јелини, у цркву да се не уносе.
Савино тумачење: Не треба у црквама читати, већ напротив, огњем спалити што су Јелини на поругу мученика Христових лажно написали њихова мучења. Ако се ко нађе да то прихвата и чита – проклет да буде. 

Све укупно гледајући рекао бих да ми имамо право на Димитрија колико и Грци.

2 Comments

  1. SerbiaBio

    Драги Милоше,
    похвала и хвала за диван текст, аналитичан, истинит, а опет тако топао и потребан. Славимо светог Димитрија, син нам носи његово племенито име, толико његових чуда везујемо за наш род српски.
    Свако добро од Господа драги Милоше!
    Жељка
    ПС Пратимо те редовно, молим те пиши ћирилицом!

    • Хвала!

      Цео сајт је на ћирилици, подешавање вашег претраживача је латиница па вам то изађе прво или сте дошли преко линка који је неко поделио на латиници. У горњем десном углу је иконица за промену латиница – ћирилица.

      :)

Leave a Reply