73608782f50eb6af17bb69bdcd662692 XL

Poreklo Svetog Dimitrija

Kad god padne 8. novembar slavi se Sveti Dimitrije ”Solunski” i mene odmah to pecne. Otkud to ”solunski” kada se zna da je živeo na našim prostorima, nikad kraja prekrajanjima naše istorije i vere. Eh Dimitrije, sine Mitrov, hajde da vidimo…

Nažalost naša crkva je prihvatila žitije Svetog Dimitrija Solunskog bez ikakvih preispitivanja, baš onako kako su ga Grci preneli iako je puno nelogičnosti.

Današnja Sremska Mitrovica je u vreme Rimskog carstva bila poznata po imenu Sirmijum. Međutim nakon pogubljenja Svetog Dimitrija u Sirmijumu 9. aprila 304. godine grad postaje poznat kao grad Svetog Dimitrija. Otuda i današnje ime Sremske Mitrovice – Sirmijumske Dimitrovice.

U vreme Dimitrija, Sirmijum je imao status glavnog grada carstva podjednako kao i Rim. U Sirmijumu i na teritoriji današnje Srbije će par vekova biti sedište carstva i odatle će vladati mnogi carevi sve dok Konstantin Veliki ne prebaci glavni grad dublje u teritoriju carstva u Carigrad (današnji Istambul). To doba kada je središte carstva bilo na Balkanu danas zapadni istoričari nazivaju doba ”vojnih careva” ili ”varvaskih careva”.

Dimitrije je bio oficir Rimskog carstva, prijatelj samog cara, koji je odbio da napravi simboličnu žrtvu Jupiteru i time izda svoju pravu veru u Boga jedinoga. Zbog toga je bio posečen na mostu u Sremskoj Mitrovici 304. godine.

Dimitrije iz Sremske Mitrovice

Preneću ovde tekst istoričara Ivana Kovačevića:
“Zahvaljujući praktičnosti rimske uprave, za većinu događaja u Carstvu postoje zvanični spisi, sudski u slučaju progona, i administrativni u slučaju uprave. Za događaje u Carstvu koji su se odnosili na progone pripadnika Hristove vere, rimski prokuratori i njihovi službenici su vodili zvanični zapisnik i sudske procese.

Takav slučaj je i sa stradanjem većine sirmijumskih mučenika, a u ovom slučaju, obratićemo pažnju na Svetog Dimitrija. Najveći progon Hrišćana dogodio se u prvoj deceniji IV veka, i jedan anonimni savremenik tih događaja ih je opisao sledećim rečima:

„26. februara 305. godine su pogubljena 72 Hrišćanina, 28. i 30.marta 305. godine oko 50, u julu iste godine preko 30, a u avgustu 308. godine preko 200 Hrišćana…“

Zvanični zapisnik je registrovao i mučeničku smrt đakona Dimitrija, koji je pogubljen 9.aprila 304. godine, zajedno sa još pet neimenovanih devojaka. Tri dana ranije pogubljen je i najčuveniji sirmijumski episkop Irinej, naslednik episkopske stolice koju je osnovao Sveti Apostol Petar, postavljajući svog učenika Epeneta za prvog sirmijumskog episkopa.

Sveti Dimitrije je pogubljen na Artemidinom mostu, posle uzaludnog ubeđivanja gradskog dekuriona Proba, koji nije mogao da gleda stradanja mladih ljudi, da prinese žrtvu Jupiteru i slobodno ide kući. Dimitrije je odbio žrtvovanje i slobodno i mirno krenuo prema dželatu koji je stajao na sredini Artemidinog mosta koji mu je odrubio glavu.

Ostale su zabeležene i njegove poslednje reči: “Grade, ja ću se vratiti“. To je, ujedno, i jedini spomen mučenika Dimitrija u nekim od rimskih i ranohrišćanskih spisa.

1200px Maketa Sirmijuma

Sirmijum – Sremska Mitrovica u doba Rimskog carstva

Najviše kontroverze je izazvao prefekt Ilirika Leontije, koji je podigao dve crkve posvećene ovom mučeniku, jednu u Sirmijumu a drugu u Solunu. Bez obzira na zvanično crkveno mišljenje, utvrđeno je da je Leontije prvo podigao crkvu u Sirmijumu a potom u Solunu, gde je preneo okrvavljenu mučenikovu košulju kao relikviju.

Kasniji grčki crkveni spisi su Dimitrija proglašavali i rimskim oficirom, pa čak i tribunom, ali su to bili samo pogrešni pokušaji tumačenja dva glavna ranohrišćanska crkvena izvora o ovom slučaju koji su poznatiji pod nazivima PASSIO PRIMA i PASSIO ALTERA.

Oba spisa navode prefekta Leontija kao osnivača kulta Svetog Dimitrija, ali je poznato da je, zbog čestih varvarskih nasrtaja, prefektura Ilirika preneta iz Sirmijuma u Solun. To nam dokazuje da nije moguće tvrditi da je Leontijev put bio obrnut, kao što se danas tumači.

Glavni dokaz za nepostojanje solunskog Svetog Dimitrija i mučenikovo svrstavanje u red sirmijumskih svetitelja su dva pisma, careva Justinijana I i Mavrikija, upućena solunskim građanima. Carevi su zahtevali da im se ustupe mošti Svetog Dimitrija radi prenosa u Konstantinopolj, a Solunjani su im uzvratili da oni ne znaju ni za kakve druge mučeničke mošti u svom gradu, osim za mošti Svete Matrone.

Za kult Svetog Dimitrija su odgovorili da ga poštuju, ali da im je legenda prenesena iz Panonije. To nam potvrđuje i 11. novela cara Justinijana iz 535.godine, koja navodi da je prefektura Ilirika preneta iz Sirmijuma u Solun u Atilino vreme (Attilanis temporibus), i da solunski episkop ne duguje svoj sjaj vlastitom autoritetu, već činjenici da je pre premeštanja živeo u Sirmijumu.

Pošto crkva u Solunu nije ni posedovala mošti Svetog Dimitrija, ne možemo govoriti o Dimitriju kao solunskom svetitelju. Najvažnija stvar u svemu tome je arheološko iskopavanje u Sremskoj Mitrovici osamdesetih godina 20. veka, koje je za rezultat imalo otkrivanje ranohrišćanske crkve, datovane u početak V veka, koja je danas izložena u podrumu jedne bankarske ekspoziture u Sremskoj Mitrovici.

To otkriće je potpuno demistifikovalo priču o Svetom Dimitriju, i pošto je solunska bazilika posvećena ovom mučeniku izgrađena ceo jedan vek kasnije, glavni je dokaz, uz pomenute spise, koji ide u prilog Svetom Dimitriju kao sirmijumskom mučeniku.

Ova priča o primatu Sirmijuma nad Solunom ne bi trebalo nikoga da zbunjuje i čudi, posebno ako se ima u vidu značaj antičkog Sirmijuma u rimskom i hrišćanskom svetu. Pre osnivanja Konstantinopolja, Sirmijum je zauzimao ravnopravno mesto sa Rimom, kako u administraciji tako i u hrišćanskoj hijerarhiji. Vredi spomenuti i da je na Nikejskom saboru rimski episkop tada imao samo titulu grada Rima, dok je sirmijumski episkop bio potpisan kao Dominus Metropolitanus.”

Na ovo bih dodao i pitanje čije je ime Dimitrije? Svima je jasno da je to najčešće ime u oblasti Makedonije, dakle slovenskog porekla. Moguće je da je samo ime kovanica di-mitros ili od-Mitra, što je opet slično imenima koje su Sloveni davali (”sin Mitrov”).

Takođe treba reći da se u spisu Pasio sancti Demetrii navodi kako je Nestor, prijatelj svetog Dimitrija, pobedio gladijatora Laja, omiljenog borca cara Maksimijana – Herkula, baš na mestu hipodroma, mada se u Žitiju Dimitrijevom kao mesto borbe pominje solunski otvoreni teatar.

a5

Hipodrom u Sirmijumu

Inače hipodrom u Sirmijumu je bio drugi objekat po veličini u Rimskom carstvu. Bio je dugačak oko 500m i širok 100m, sa kapacitetom od 100.000 numerisanih mesta.

Od 100. godine može se reći da je Sirmijum bio glavni grad Rimskog carstva sve do osnivanja Carigrada. U njemu je rođeno desetak careva.

U to vreme rimski episkop je bio običan episkop, dok je na Nikejskom saboru sirmijumski episkop potpisan kao DOMNUS METROPOLITANUS. Mi danas nismo svesni važnosti koju je Sirmijum imao u ono vreme ali čuveni arheolog Geza Alfoldi navodi da je Konstantin prvo hteo da obnovi Sirmijum i od njega napravi glavni grad ali je zbog izloženosti napadima i močvarnog zemljišta odustao.

Šta se kasnije dogodilo?

Navalom Huna i kasnije Avara dolazi do krize carstva jer su najbogatiji gradovi carstva (na teritoriji današnje Srbije) bili u opasnosti. Huni, Avari i Ugari su generalna imena za većinski slovensku vojsku sa mongolskom konjicom. Zbog toga je Konstantin Veliki pomerio središte carstva u Carigrad na mnogo bolje branjenu poziciju koja je zauzimala i strateški bitnu poziciju za kontrolu trgovine Puta svile ka Rimskom carstvu.

Moguće je da su pod navalom Huna neki imućniji stanovnici Sirmijuma otišli južnije u Solun. Nije sigurno da li je sa njima stigla samo legenda i ikona ili i mošti samog sveca ali ono što je sigurno je da postaje zaštitnik tog grada.

d0b4d0b8d0bcd0b8d182d180d0b8d198d0b5Tamo nastaje delo Čuda Dimitrija Solunskog između 610. i 620. godine. To delo je napisao Jovan episkop solunski. Malo kasnije nastala je još jedna verzija ovog dela oko 680. godine od nepoznatog autora. U oba dela se opisuje kako su mošti Svetog Dimitrija zaštitile grad od kuge i opsade Slovena i Avara. Tek tada je Dimitrije postao ”solunski” i to treba da se zna. Ova druga knjiga Čuda Svetog Dimitrija može biti dobar istorijski izvor jer pominje mnoga slovenska plemena i naziva ih ”naši susedi”.

Istoričar Dimitri Obolenski kaže da ni u jednom drugom delu nećemo naći tako precizne informacije iz prve ruke o vojnoj organizaciji i topografiji Soluna, zatim o metodima rata i tehnikama opsade grada, kao i taktikama severnih varvara koji su u šestom i sedmom veku zaposeli topli Egej i zauzeli glavne gradove što im nikada ranije nije polazilo za rukom.

Tako je Sveti Dimitrije postao simbol Grcima u borbi protiv Slovena. U to vreme to su bili Strumičani, a kasnije Bugari.

Ubija bugarskog cara Kalojana

U našoj crkvi se na par mesta pojavljuje ikona Sveti Dimitrije ubija bugarskog cara Kalojana.

phoca thumb l paraklis sv dimitrija 02

Sveti Dimitrije ubija cara Kalojana, ikona manastira Dečani.

Istorijska pozadina ove freske je da je 1204. godine kada su Latini-katolici osvojili Carigrad i kada je ukupno pravoslavlje bilo na ivici uništenja, bugarski car Kalojan se zakleo na vernost papi zarad priznanja carske krune.

Bugarskog cara prozvaše Kalo-Jovan ili ”dobri Jovan” jer je kasnije opet promenio stranu ali je ovaj put krenuo protiv katolika shvativši da ga je papa prevario. Tada je pomogao našem Stefanu Prvovenčanom u borbi protiv Ugara i brata Vukana koji su stali na stranu katolika. Nažalost, na kraju je opet promenio stranu i krenuo u opsadu Soluna i tada biva ubijen od strane svog oficira.

Ovo se smatra čudom jer se u sudbonosnom momentu dešava njegov pad i to se pripisuje čudima Svetog Dimitrija koji je štitio grad.

U vreme cara Kalojana se pojavljuju Bogumili katolički misionari koje će Stefan Nemanja proterati iz Srbije i za to će dobiti jaku podršku Romejskog cara. Tada je Grčka bila okupirana, a car u izbeglištvu u Nikeji. Sveti Sava i Srbi će biti ti koji će spasiti pravoslavlje.

Kosovska Mitrovica

Kosovska Mitrovica takođe nosi ime po ovom svecu ne zna se tačno od kada ali se pretpostavlja da od 14. veka grad nosi to ime po crkvi Svetog Dimitrija koju je podigao kralj Milutin kod Zvečana. Ispod zvečanskog utvrđenja nalazila se crkva Sv. Dimitrija, koju je 1315. srpski kralj Milutin darovao svojoj zadužbini – manastiru Banjskoj. Po toj crkvi naselje je dobilo ime Mitrovica.

Za kraj:

Napisah ovaj tekst kako bi skrenuo pažnju našim ljudima da ne veruju grčkom žitiju jer je prilagođeno tako da odgovara njihovoj istoriji. Grci su izmenili mnoga žitija svetaca po istom šablonu – sveci su mučeni i postradali za veru, a godine i mesta su izmenjene.

To nije ništa novo, čak je i Sveti Sava u Zakonopravilu napisao :

Pravilo 63. Mučenja svetitelja koji su sastavili Jelini, u crkvu da se ne unose.
Savino tumačenje: Ne treba u crkvama čitati, već naprotiv, ognjem spaliti što su Jelini na porugu mučenika Hristovih lažno napisali njihova mučenja. Ako se ko nađe da to prihvata i čita – proklet da bude. 

Sve ukupno gledajući rekao bih da mi imamo pravo na Dimitrija koliko i Grci.

2 Comments

  1. SerbiaBio

    Драги Милоше,
    похвала и хвала за диван текст, аналитичан, истинит, а опет тако топао и потребан. Славимо светог Димитрија, син нам носи његово племенито име, толико његових чуда везујемо за наш род српски.
    Свако добро од Господа драги Милоше!
    Жељка
    ПС Пратимо те редовно, молим те пиши ћирилицом!

    • Хвала!

      Цео сајт је на ћирилици, подешавање вашег претраживача је латиница па вам то изађе прво или сте дошли преко линка који је неко поделио на латиници. У горњем десном углу је иконица за промену латиница – ћирилица.

      :)

Leave a Reply