corpus civis juris

Savino Zakonopravilo 3. – pravoslavno carstvo i lažno carstvo

Zakonopravilo se ne uklapa u postojeći istorijski narativ i zato su ga jugoslovenski istoričari krili ko zmija noge. Hajde da pogledamo istorijski kontekst i vidimo šta se dešavalo u vreme kada je Sveti Sava sastavljao Zakonopravilo (Nomokanon)?

U doba Svetog Save pravoslavlje se borilo za svoj opstanak. Rimokatolička alijansa poznata pod nazivom ”Sveto Rimsko carstvo” je 1204. na prevaru osvojila Carigrad i veći deo teritorija pravog Rimskog carstva (Vizantije – Romeje). Pravoslavlje je u tom trenutku bilo u ropcu i nikada ranije nije bilo tako blizu potpunog poraza.

Sveti Sava je mogao da priključi Srbiju pobedničkoj katoličkoj alijansi, ali ne – on radi upravo suprotno i diže barjak pravoslavlja u trenutku kada je ono okupirano. U tom trenutku Srbija je potpuno okružena. Katolički biskup sedi na carskom tronu u Carigradu, car Vizantije je u izbeglištvu u Nikeji, latinski pljačkaši pljačkaju manastire na Svetoj Gori, a Bugarska je obećala vernost papi.

Ova Savina odluka će zapečatiti sudbine Srba, Bugara, Grka, Rusa i definisati naše odnose sa Vatikanom i zapadnim silama mnogo vekova unapred.

Treba da budemo svesni da je Zakonopravilo pravni akt i pisani dokaz da su, u doba Svetog Save, Srbi bili deo Rimskog carstva. To je ono carstvo koje mi danas pogrešno nazivamo ”Vizantija”. Ako je nekome bila potreba potvrda sa pečatom za ovu tvrdnju – eto imamo je postojanjem Zakonopravila. Naše pravo nastalo je od rimskog građanskog prava, a crkva i država sa blagoslovom rimskog cara i carigradskog patrijarha.

Ne samo da smo bili deo toga carstva, već je država Nemanjića bila poslednja faza Romejskog carstva. Bili smo bedem romejske pravoslavne kulture i držali kontinuitet carstva dva veka nakon što su latini i osmanlije krenuli u istovremeno pljačkanje carstva. Mislim da sa pravom možemo reći da su Srbi odbranili pravoslavlje i sačuvali Svetu Goru, a možemo i dodati da nije bilo nas danas ni Bugari, a ni Grci verovatno ne bi bili pravoslavci.

Da bi vam malo približio dimenzije ove tvrdnje, reći ću samo da se Italija, u doba Svetog Save, već 7 vekova nalazi u vlasti franačkih država i nema nikakve veze sa Rimskim carstvom iako mi danas Italiju doživljavamo kao naslednika romejske kulture. Srbija tog vremena je bila glavna uzdanica romejskog cara i poslednja nada pravoslavne romejske kulture a mi Srbi nažalost toga danas potpuno nismo svesni.

Ovo je treći tekst o Zakonopravilu Svetog Save koji će još malo rasvetliti zašto ova knjiga nije prevedena do ove godine i nije bila dostupna.

Vizantija ili Rimsko carstvo?

Kada se u liturgiji i crkvenim knjigama pominje ”Carstvo božije” ono danas ima simbolično značenje, međutim u 11. veku je takvo carstvo zaista postojalo i bilo vrlo opipljivo na zemlji – to je bilo Rimsko carstvo – prva hrišćanska država. Međutim, ono što nas nisu učili u školi je da je Rimsko carstvo ustvari bilo pravoslavno.

Rimsko ili Romejsko carstvo što je isto, nažalost pogrešno se koristi izraz Vizantija jer su se istoričari tako dogovorili, iako ti ”vizantinci” sami sebe nikada nisu tako zvali niti su koristili taj termin. Oni su sebe zvali Romeji. Činili su ih narodi Grka, Srba, Bugara, Jermena, latina iz malih italijanskih država, hispanjolaca, Kopta, Palestinaca (koji su u to vreme bili pravoslavci), arapa i afrikanaca. Svi zajedno bili su objedinjeni u zajedničkoj pravoslavnoj kulturi.

O hrišćanskom pravoslavnom Romejskom carstvu možemo govoriti od 325. godine kada je car Konstantin Veliki (rođen u Nišu), pomerio sedište carstva iz Rima u Konstantinopolj i vratio prava hrišćanima koji su prethodno bili zabranjeni.

Grad Konstantinopolj se nije tako zvao, a nije se zvao ni Vizantion kako ponekad možemo pročitati. Ime grada je oduvek bilo Novi Rim, a kod Slovena je poznat pod nazivom Konstantingrad ili Carigrad jer je tu bilo sedište rimskog cara. To je današnji Istambul.

Konstantin je preselio svu administraciju, svo plemstvo i institucije u Novi Rim (Carigrad) i tamo je organizovano carstvo po novim hrišćanskim načelima. Nakon tog preseljenja glavnog grada Rimsko carstvo će postojati više od 1000 godina do svog pada 1453. godine.

Car Konstantin se smatra za sveca i uvek me je interesovalo šta je on to konkretno učinio za hrišćanstvo da bude proglašen za sveca. Odgovor na ovo pitanje mi je bežao sve dok nisam odslušao predavanje profesora Žarka Vidovića koji to lepo objašnjava. Konstantin nije dozvolio da ga plemstvo i sveštenstvo postave za ”vrhovnog sveštenika” ili ”sina božijeg” kako je to ranije bio slučaj u Rimskom crstvu.

Pre njega svi rimski carevi su obavljali funkciju vrhovnih sveštenika, međutim car Konstantin je Boga postavio iznad sebe, odvojio crkvu od države i dao joj nezavisnost u radu. Država se nije mešala u poslove crkve već su se uzajamno pomagale. Rimsko carstvo od od Konstantina počiva na simfoniji crkve i države.

Posle Konstantina najvažniji rimski car je Justinijan. On je rođen u Tauresijumu, gradiću kod Leskovca u današnjoj Srbiji i najveći je kodifikator rimskog prava. On je ponovo oživeo rimsko pravo ali u svetlosti jevanđeljskih poruka iz Novog zaveta, donošenjem zakona koji su pre svega štitili zajednicu (crkvu), porodicu, žene, robove i siromašne.

car Justinijan rekonstrukcija izgleda

Rekonstrukcija izgleda cara Justinijana.

Na početku Justinijanove vladavine Rimsko carstvo je bilo u padu, zakoni se nisu poštovali jer su ih kršili moćni, a korumpiran senat kao institucija nije više imao autoritet. Zato je Justinijan zaobišao rimski senat i zakoni su proglašeni na vaseljenskom crkvenom saboru jer su samo crkveni oci imali dovoljno autoriteta za stanovnike Romejskog carstva.

Od tada čuveni zakoni rimskog građanskog prava će nadalje biti redovno donošeni na crkvenim saborima, a ne u senatu. To je upravo ono što pet vekova kasnije pronalazimo u Zakonopravilu Svetog Save – Justinijanov zakonik, odluke svih Vaseljenskih sabora Rimskog carstva i pravila organizacije crkve. Na isti način će i u Srbiji odluke biti donošene na crkvenim saborima.

Od vremena Justinijana u Rimskom carstvu car nije sudio po svojoj volji već je svaki stanovnik bio ravnopravan i pravno zaštićen na način kako će to tek hiljadu i dvesta godina kasnije biti u zemljama zapadne Evrope. Svi građani Rimskog carstva su pred Bogom i zakonima jednaki, uključujući i cara.

Interesantno i potpuno zanemareno u udžbenicima istorije je da je Justinijan postavio manastire kao glavne čuvare rimskog građanskog prava. Dakle, crkva nije bila samo religijski objekat kako se danas govori, već naprotiv od cara Justinijana, pa i u vreme Svetog Save crkva je bila i pravna institucija koja je čuvala prava svih građana, borila se protiv korupcije i zloupotreba kroz svoju sudski, zakonodavni i obrazovni rad.

Car Justinijan je sagradio veliku crkvu Svete mudrosti (Aja Sofija) u kojoj se po prvi put na čelu carstva prikazuje Bogorodica, simbolišući da je na čelu države pravo (logos), tj. sveta mudrost koju predstavlja Bogorodica i mali Isus, a ne car.

Od 4. veka Rimsko carstvo je bilo pravoslavno i funkcionisalo je na principu simfonije crkve i države (simbolično to je predstavljeno amblemom dvoglavog orla).

razdvajanje sudske i zakonodavne vlasti

Freske u Aja Sofiji jasno simbolišu razdvajanje sudske i izvršne vlasti. Sa leve strane Justinijan koji daruje Aja Sofiju, sa desne strane Konstantin koji daruje Carigrad i na čelu države Bogorodica koja simboliše svetu mudrost i mali Hrist kao obećanje carstva Božijeg.

Sveti Sava gradi novu državu tako što gradi pravni sistem po ugledu na Justinijanove odredbe gradeći manastire i episkopije kako bi branili rimsko građansko pravo i pravoslavni identitet (veru).

U Zakonopravilu su zakoni Romejskog carstva prevedeni na naš jezik. Nakon misije Ćirila i Metodija koji su preveli Jevanđelje na staro-slovenski, zalaganje Svetog Save i njegovih saradnika na prevođenju rimskih zakona i pravljenje sistema manastira je najveći civilizacijski pomak u istoriji Slovena. Treba razumeti da je prevođenje rimskih zakona i stvaranje sistema episkopija bio neophodan korak za dobijanje autokefalnosti.

Treba istaći da Justinijanovi zakoni čine jedan od najbitnijih delova Zakonopravila Svetog Save. Mi danas nismo svesni da Miroslavljevo jevanđelje i Zakonopravilo Svetog Save čine komplet. Jevanđelje je od Boga, a Zakonopravilo su zakoni potekli iz jevanđeljskih učenja. Jugoslovenski istoričari govore kako je Srbija bila vazalna država, međutim istina je da smo mi jednostavno bili deo pravoslavnog carstva. U Zakonopravilu se ni na koji način ne govori o nekakvom ”srpskom” kraljevstvu ili carstvu, već naprotiv mi smo prosto bili deo pravoslavnog Rimskog carstva.

Osnovna ideja postojanja crkve jeste da bude čuvar prava i dostojanstva građana bez obzira na promene u vlasti ili promene granica. U tome se ogledala nezavisnot crkve koja je branila pravo i onda kada je to bilo u protivnosti sa političkim odlukama ili kada je teritorija kasnije bila okupirana pod Osmanlijama ili Latinima. Crkva je pre svega bila građanska institucija, a ne ”religijska” kako je to danas slučaj.

Od Justinijana pa do Svetog Save crkva je, pored sudske i zakonodavne, imala i prosvetiteljsku delatnost jer je smisao manastira bila obuka budućih sveštenika, episkopa, prepisivanje knjiga, izgradnja crkava i manastira i saradnja sa vlastelom u smislu očuvanja zakona i pravoslavlja. Za obične ljude (vernike) crkva je bila ta koja je štitila pravo zajednice (sela) i pojedinca, zaštitu imovine, podizanje porodice u skladu, zaštitu slabijih (žena i zavisnih članova i činjenje dobrih dela u skladu sa ”božijim zakonima”. Takođe crkva je bila mesto obrazovanja pojedinca u smislu razumevanja i poštovanja ispravnih vrednosti ali i duhovno-telesnom terapijom molitvom i postom, doprinoseći time bogaćenju (spoznanju božije mudrosti) te osobe.

Da rezimiramo, u Justinijanovom pravu glavni čuvari rimskog građanskog prava su episkopije i manastiri. Svi građani su jednaki pred Bogom, uključujući i cara. Manastiri su zakonodavno, sudsko, verski i akademski centri carstva. Crkve su mesto okupljanja lokalne zajednice u kojima se zakoni propovedaju i pruža duhovno telesna terapija svakom pojedincu putem posta, molitve i podučavanja (preumljenja).

Ovaj pravno-prosvetiteljski-terapijski okvir će činiti osnov onog šti mi danas zovemo rimskom civilizacijom tj. pravoslavnim identitetom. Reč ”vera” u doba Svetog Save više odgovara današnjoj reči za ”identitet naroda”, jer su to vrednosti do kojih držimo i naše kolektivno pamćenje (istorija).

bfeba6c9529e83d06156f7864b7fa0bb

U doba Svetog Save Srbija je bila deo Rimskog carstva koje je svedeno na svoj centralni deo koji je obuhvatao Grčke, Bugarske, Srpske teritorije na Balkanu i u Aziji.

Istorija nije egzaktna nauka i mi danas učimo jednu dogovorenu istoriju koja Rimsko carstvo često naziva i ”grčko carstvo” ignorišući pritom činjenice da su Srbi, Bugari, Rusi, Jermeni i drugi takođe davali careve tog Rimskog carstva.

Ni sveto, ni rimsko, ni carstvo

Termin Vizantija su izmislili jezuiti mnogo kasnije u 17. veku. Jezuiti su poseban red rimokatoličke crkve i udarna oštrica Svetog Rimskog Carstva. To Sveto Rimsko carstvo je tvrdilo da je naslednik ”pravog” Rimskog carstva na zapadu, a ustvari je nastalo u 12. veku u doba Fridriha I Barbarose.

Mnogi su zbunjeni kada ovo čitaju, jer smo u školama učili o Svetom Rimskom Carstvu kao nasledniku Rima na zapadu i Vizantiji na istoku. Zato tvrdnja da je Vizantija ustvari pravo Rimsko carstvo traži dodatno objašnjenje.

Treba da razumemo da od 4. veka nije bilo nikakvog ”zapadnog Rimskog carstva” zapadni Rim je pao u vreme cara Nepota i od tada više ne postoji. Latinski vekovima niko nije govorio. To je istorijski poznata činjenica. Sledećih sedam vekova na zapadu vlada ono što je poznato pod imenom ”mračni srednji vek”. Tek u 11. veku će se franačko-germanske državice, Venecija i papa udružiti u nečasnom činu da vode krstaške ratove

Postavlja se pitanje kako je došlo do formiranja katoličke crkve, a odgovor na ovo pitanje je najbolje dao istoričar i sveštenik Frenk Romanides u svojoj čuvenoj knjizi ”Franci, Romeji, feudalizam i doktrina” koju možete pročitati na ovom linku.

U početku, tokom petog veka, germano-franačke horde su otimale vizantijske provincije na zapadu: teritorije Španije, Galije (Francuske), Germanije i severne provincije Italije. Kako bi koju teritoriju otimali tako bi postavljali svog episkopa koji je preko crkve držao bivše podanike Rimskog carstva, pravoslavce, pod kontrolom. Zato je došlo do promena dogmi crkve kako bi ona garantovala vlast feudalnog gospodara određene kneževine.

Dok je na istoku vladalo građansko pravo koje je čuvala crkva i u kome je građanin bio siguran od progona i samovolje vladara, na zapadu je crkva korišćena za suzbijanje mišljenja, kontrolu građana i organizovanje osvajačkih pohoda.

Ustanovljena je prava vojna hijararhija unutar te nove crkve i izmišljen je čitav sistem kazni i oproštaja koji se završavaju u raju ili paklu. Na taj način nastala je ”rimokatolička crkva” kao neka vrsta militarizovane verzije hrišćanstva u ime države. Sve izmišljeno je u potpunoj suprotnosti sa izvornim pravoslavljem.

Sveto Rimsko carstvo u vreme Svetog Save

Sveto Rimsko carstvo u vreme Svetog Save

Pod okriljem te otcepljene katoličke crkve sa germano-francima nastaje savez Venecije, Đenove, Mađarska, Španija, Engleska…  Svi zajedno prave serije pljačkaških i osvajačkih krstaških ratova, i sprovode inkviziciju za rešavanje problema unutrašnje politike.

Rimski episkop – papa je bio samo jedan od ravnopravnih episkopa unutar Rimskog carstva sa sedištem u Carigradu. Vremenom on se postavio na čelo tog saveza malih germanskih država čiji su vitezovi bili dobro organizovane pljačkaške grupe.

I tu dolazimo do još jedne podmetačine u istoriji a to je priča o ”razmimoilaženju” katoličke i pravoslavne crkve 1054. godine. Nije bilo nikakvog razmimoilaženja te godine jer su rimske pape redovno učestvovale na Vaseljenskim saborima i bili deo pravoslavne crkve i posle tog datuma o čemu postoje istorijski dokazi.

Papa i mnogi feudalni gospodari sa zapada su izražavali poštovanje i vernost Romejskom caru sve do 1204. godine.

Do pravog razlaza dolazi upravo 1204. godine kada će plaćenici sa zapada na prevaru osvojiti Carigrad i opljačkati pravoslavno carstvo. Došli su da pruže pomoć caru u borbi protiv muslimana i onda na prevaru upali u grad. Nastalo je Latinsko carstvo koje je omogućilo 60 godina pljačke romejskog carstva. 

Jezuitskim istoričarima je bilo potrebno da verujemo u 1054. godinu kako bi zaključili da su se dve crkve podelile i onda je kasnije došlo do sukoba. Međutim, istina je da nije postojala nikakva rimokatolička crkva već da se Vatikan stvarno otcepio 1204. jer tada je napadnuto carstvo, opljačkano i tek tada se formira rimokatolička crkva koja menja dogme i time odvaja od pravoslavlja.

Sva sreća pa su Romeji u svojim pravnim aktima sve zabeležili. Upravo zbog toga u Zakonopravilu skoro petinu knjige zauzimaju odredbe koje pokazuju pravni sled, tj. izlaganje koje odluke kog Sabora su kada usvojene i kako glase. S obzirom da sada postoji prevod Zakonopravila mi smo u stanju da svojim očima vidimo da su se rimokatolici odvojili od pravoslavlja, a nije bilo nekakvog razlaza. Da stvar bude još jasnija u Zakonopravilu je veliki deo knjige posvećen rimokatolicima koje nazivaju jereticima sa kojima nema nikakvog razgovora niti mešanja.

Koje su posledice ako nije bilo razlaza dve crkve te 1054. godine? Kako onda izgleda mapa Balkana i maštovita objašnjenja popa Dukljanina? Gde je linija teritorija? Ispada da je cela Dalmacija i Bosna bile deo pravoslavnog carstva što i danas možemo videti jer se u centru svakog mesta nalazi pravoslavna crkva. Kome je onda papa priznao krunu? Sva ta priznanja, prepisi i mape nastale su malo kasnije da opravdaju ekspanziju nove rimokatolične crkve. Najpoznatiji slučaj falsifikovanja istorije na našem prostoru je ”Konstantinova darovnica” za koju je Lorenco Vala još u 15. veku dokazao da je fabrikovana.

Zbog postizanja kulturne dominacije Jezuiti su činili sve da pokažu da su oni naslednici ”Rimskog carstva sa zapada” izmisliće naziv Vizantija koji je i danas u upotrebi. Vekovima će mnoge stare knjige i povelje biti ”prepisivane” u rimokatoličkim manastirima gde su ih korigovali dokazujući da su oni Rim a da je na istoku ustvari nekakva ”Vizantija” u kojoj žive ”šizmatici”. Srećom za nas u 12. veku kada je pisano Zakonopravilo Svetog Save stvari su bile mnogo jasnije i zato njegovim proučavanjem možemo doći do prave istine.

Moram reći da su rimokatolici u svojoj zamisli prilično uspeli, iako su stvari koje ovde navodim prilično poznate u akademskim krugovima, običan narod je i dalje hipnotisan filmovima, istorijskim dokumentarcima, a u našem školskom programu je i dalje zastupljena ta frizirana istorija Rima na zapadu i Vizantije na istoku. Razlog za ovo je što je ovakav pogled na istoriju odgovarao Austro-ugarskom carstvu, a nakon toga komunistima, a i danas odgovara onima koji zagovaraju zapadne vrednosti i liberalni kapitalizam.

Krajnji cilj je da poverujete da je Evropa nastala na temeljima zapadnog Rimskog carstva iz pokreta renesanse, a istina je da je renesansu pokrenulo preseljenje kapitala, zanatlija i plemstva iz opljačkanog Carigrada i da Evropska civilizacija počiva na pljački i jednom nečasnom delu.

ErOovpNWMAs6Ev1

Rekonstrukcija crkve Svetog Marka u Veneciji pre i posle pljačke Carigrada

Za kraj reći ću samo ono što je Volter još u 18. veku rekao o tom Svetom Rimskom Carstvu: ”ono svakako nije bilo sveto, nije bilo ni rimsko, a nije bilo ni carstvo…”.

Ako niste čitali ostale delove teksta:

Savino Zakonopravilo 1 – duhovna elita

Savino Zakonopravilo 2 – mač istine

Savino Zakonopravilo 4. – Latinsko carstvo i pravoslavlje na rubu propasti

Ishrana u doba Svetog Save i šta znači ”ne jesti krv”?”

Konačno dostupan potpuni prevod Zakonopravila Svetog Save

Zakonopravilo Svetog Save i intrige oko najvažnije knjige na srpskom jeziku

Pojavilo se skenirano Zakonopravilo u .pdf formatu

Zakonopravilo knjigu možete kupiti ovde 6000 din + dostava. Ljubazni i brzo odgovaraju!

10 Comments

  1. Марија

    Предлог да се испод фотографије из Аја Софије назив фреска замени са – мозаик.
    Иначе, одличан текст.

Trackbacks for this post

  1. Savino Zakonopravilo 2 - mač istine - životne priče i monasi šaolina
  2. Savino Zakonopravilo 4. - Latinsko carstvo i pravoslavlje na rubu propasti - životne priče i monasi šaolina
  3. Савино Законоправило 4. - Латинско царство и православље на рубу пропасти - животне приче и монаси шаолина
  4. Коначно доступан потпуни превод Законоправила Светог Саве - животне приче и монаси шаолина
  5. Savino Zakonopravilo 4. - Latinsko carstvo i pravoslavlje na rubu propasti - životne priče i monasi šaolina
  6. Исхрана у доба Светог Саве и шта значи ”не јести крв”? - животне приче и монаси шаолина
  7. Савино Законоправило 1. - духовна елита - животне приче и монаси шаолина
  8. Савино Законоправило 2 - мач истине - животне приче и монаси шаолина

Leave a Reply