Наш чувени историчар Радован Дамјановић је објавио роман из 14. века преведен на модерни србски. Роман говори о италијанском најамнику који ради у служби краља Милутина. Кога интересује ево линка за поручивање.
Заинтересовао сам се око историјске позадине овог романа.
Срећни Сицилијанац – роман
Bosone da Gubbio, савременик и пријатељ Дантеа Алигјерија, написао је 1311. витешки роман L’Avventuroso Ciciliano („Срећни Сицилијанац“), објављен тек 1832. у Фиренци (уредио G. F. Nott).
Радња овог историјско-романтичног дела прати пет сицилијанских барона који након Сицилијанске вечерње (1282) напуштају острво у потрази за авантурама.
Један од јунака, Ulivo de Fontana, одлази на двор „краља Рашке“ (тј. Србије). У роману се изричито помиње да је Ulivo ступио у службу српског краља („istette al servigio del Re di Rascia“) и тамо извео „племенита и знаменита чуда од оружја“ – изузетна витешка дела.
Овај „краљ Рашке“ несумњиво представља краља Уроша II Милутина (Стефан Урош II), владајућег српског краља тога доба. Bosoneов роман меша фикцију са стварним личностима и догађајима – Ulivове подвиге у Србији приказује као део ширих историјских збивања после 1282. године. Тако Avventuroso Ciciliano пружа драгоцен увид како су у Италији знали за стране витезове у служби српских Немањића.
Ulivo de Fontana је књижевни лик, али очито инспирисан реалним пустоловима из Италије који су тражили славу на дворовима Источне Европе. Један такав био је Francesco de Salomone из Тревиза, за кога постоје историјски записи да је служио српском краљу Урошу Милутину – управо он се доводи у везу са надимком “Avventuroso Ciciliano” (авантуристички Сицилијанац) и ликом Uliva у роману.
На интернет архиви можете пронаћи цео роман на италијанском.
Меморабилија Тревиза из 1616.
Тревизо, родни град Francesca de Salomonea, сачувао је успомену на овог витеза.
Bartholomaeus (Bartolomeo) Burchelatus, лекар и хроничар из Тревиза, у свом делу Commentariorum memorabilium multiplicis historiae Tarvisinae (Trevizo, 1616; латински језик) бележи епитаф на надгробној плочи (ценотафу) Francesca de Salomonea у требижанској катедрали.
Burchelatus наводи да је на том споменику уклесано како је краљ Урош (Милутин) лично прогласио Francesca витезом. Дословно, натпис садржи латински текст:
“MCCCIIII. die XXV. Martii Franciscus de Salomone fuit per excelsum principem et D. D. Orosium regem Rasiae militari cingulo decoratus”.
У преводу: „1304. године, дана 25. марта, Франческо де Соломоне је од узвишеног кнеза и господина Уроша, краља Рашке, био овенчан витешким појасом (проглашен витезом).“
Овај податак Burchelatus износи на стр. 232–233 своје хронике, што потврђује аутентичност епитафа у требижанском Дуому и историјску основу приче.
Из натписа сазнајемо да је Francescu de Salomoneu на Благовести 1304. краљ Милутин свечано доделио витешку титулу. Тимe је италијански пустолов стекао славу коју је понео назад у домовину – његова спомен-плоча у Тревизу сведочи о служби код српског краља.
Burchelatus не наводи детаље о смрти; међутим, чињеница да се ради о ценотафу у катедрали сугерише да је Francesco de Salomone умро изван домовине, а да је у Тревизу подигнут споменик њему у част.
Ово казивање 17-вековног хроничара пружа драгоцени доказ да витешка авантура описана у Bosoneовом роману има реалну позадину – тревижанин Francesco de Salomone заиста је био витез краља Уроша Милутина, а његов гробни натпис и данас чува успомену на тај подвиг.
Не бих дошао до ових извора да није било рада Александра Узелца Страни плаћеници у Немањићкој држави, објављеног у Београдском историјском гласнику, 2015. вол 6.
Рад се детаљно бави многим јединицама плаћеника које су се користиле у војисци Немањића. Помињу се детаљно Кумани, Татари, Туркмени, Алани, Печенези, Италијани, Каталонци, Немци. Видимо дакле да су професионални војници долазили са свих страна од црноморских степа до крајњег запада Европе.
Број ових плаћеника је варирао између 1.000 и 5.000 људи. Рецимо у бици код Велбужда каже се да је Душан довео 1.000 Каталонаца, краљ Милутин шаље на Галипоље помоћ византијском цару 2.000 кумана коњаника.
Узелац у своме раду каже за роман да причa садржи многе фантастичне детаље и њени ликови су можда намерно измишљени: владар Рашке зове се Аркајас, његов унук Антоније, а краљ Мале Јерменије, где је Ulivo такође провео извесно време у пратњи франачких и немачких плаћеника које му је уступио српски краљ, Анчариги. Међутим, неки њени аспекти су несумњиво историјски, као што је српско-угарски сукоб, који игра истакнуту улогу у Ulivоvim авантурама.
Побуна на Сицилији након вечерње молитве
Након што је папа 1266. поверио Сицилију Карлу I Анжујском (брат француског краља Луја IX), његова владавина постала је омражена због тешких пореза и арогантне француске управе.
На Велики понедељак, 30. марта 1282., у Палерму, током вечерње молитве (отуда назив „Вечерње“), избио је спонтани бунт: локално становништво напало је француске војнике и у року од неколико дана убијено је или протерано више хиљада Анжујаца.
Устанак се брзо проширио целом Сицилијом. Карло Анжујски изгубио је Сицилију.
Сицилијанци су понудили круну Петру III Арагонском, па је избио дуги „Рат за сицилијанско наслеђе“ (између Анжујаца, које је подржавао папа, и Арагонаца). Сицилија је од тада ушла у орбиту Арагонске круне, а касније шпанске.
Ова побуна је полазна тачка у роману Avventuroso Ciciliano – управо након тог устанка, „пет сицилијанских барона“ крећу у свет да траже славу и авантуре, међу њима и лик повезан са Francescom de Salomone.
Послушајмо шта Радован каже о овом роману.
https://www.youtube.com/watch?si=HA-xVzYfOwA_Ukgz&v=s0hIQ6KQ2s0&feature=youtu.be
Литература:
Busone da Gubbio, Fortunatus Siculus ossia L’Avventuroso Ciciliano, romanzo storico scritto nel 1311 (ed. G. F. Nott, Firenze 1832) – posebno druga knjiga romana
Bartholomaeus Burchelatus, Commentariorum memorabilium multiplicis historiae Tarvisinae (Tarvisii [Treviso]: Apud Angelum Righetinum, 1616), lib. IV – transkripcija epitafa Francesca de Salomonea
Рад Александра Узелца Страни плаћеници у Немањићкој држави, објављеног у Београдском историјском гласнику, 2015. вол 6.
Најновији коментари