Једно наше јеванђеље у ватиканској библиотеци

Трагом једне слике на Фејсбуку пронађем једно наше јеванђеље о коме скоро ништа нема на интернету и које је сврстано у ”словенске” или бугарске књиге.

Налетим на ФБ на ове слике.

Најстарије наше књиге на ћирилици су познате а од глагољских има само пар од тога је једна књига Григорија дијака из манастира на Синају. Међутим нисам чуо за ово јеванђеље на глагољици из 10. века па се мало потрудих да пронађем о чему се ради.

Невоља је што се на слици не види назив јеванђеља већ само део ”…еманово” али уз мало муке пронађох да се ради о Асемановом јеванђељу.

На интернету о овој књизи нема ничега на српском језику а да је Гугл индексирао. Огроман проблем је био пронаћи ко је Асеман. Међутим, писањем разних варијанти транскрипције успем да пронађем о коме се ради.

Assemani, Giuseppe Simone, 1687-1768

Дакле потписиван на разне начине као Јозеф, Јосиф, Јусуф. Ради се о католичком бискупу који је рођен у Либану. Он је образован на католичком факултету и био је стручњак за сиријски, коптски и арапски језик па је због тога био кључни човек који је помогао да Ватикан дође у посед преко 2.000 књига са Синаја, из Јерусалима, Сирије, Либана, Дамаска и околине. Од свих тих књига најзначајнија је Kodeks Asemanius тј. Асеманово јеванђеље које је он донео из Јерусалима 1736. године.

Колекција ових вредних књига је инспирисала тадашњег папу да оснује Ватиканску библиотеку а Јусуф Асемани је постао први ватикански библиотекар 1738. године. Тако је ова књига уско везана за настанак Ватиканске библиотеке.

Асеманово јеванђеље

Вратимо се књизи. Она је заведена у ватиканској библиотеци као:

• “Rome, Biblioteca apostolica vaticana, Cod. Vat. slav. 3”. “Codex Assemanianus” (Ass) – Aprakos lectionary beginning with Easter (Gospel of John) and a menologion (ff.112v-153v) in uncial Glagolitic script from Macedonia written by the end of the first Bulgarian Empire (11th century).

Ово јеванђеље је писано глагољицом у 10. веку, у области Охрида у доба одмах после Ћирила и Методија, тј. доба краја Првог Бугарског царства. Е сада, Охрид и Охридска архиепископија у то време представља тачку одакле се развила ћирилица којом ће писати Немањићи и други српски и словенски владари читав средњи век.

Историчар Виктор Савић у своме раду за Асеманијево јеванђеље каже следеће:

”… с обзиром на његове правописно-језичке карактеристике, али и садржај месецослова, очито је да му настанак треба везати за традиције Охридске архиепископије и словенских духовних средишта у склопу претходне црквене организације, која сеже до епископије Климента Величкога, источног обреда. Обично се испушта из вида или занемарује да је књига припадала некој српској монашкој колонији – или Светим арханђелима или лаври Светога Саве Освећенога и да су на њој ћирилски записи из друге половине XIV – почетка XV века српски.”

Пишем овај текст са идејом да скренем пажњу на ово јеванђеље јер о њему практично ништа не постоји на домаћем интернету. Та књига је тренутно у Ватикану али је разврстана као пореклом из Охридске архиепископије, тј. као македонска или словенска.

Пре настанка аутокефалне српске епископије Светога Саве нашим просторима је руководила Охридска архиепископија. Једно време Охрид је био део Бугарског царства у коме су учествовали и Срби под Самуилом, а пре и после тога периода био је у рукама Ромејске цркве. Од доба Светог Саве охридска архиепископија убрзо постаје де факто део нове српске аутокефалне архиепископије.

У сваком случају Охрид је једно од изворишта наше, бугарске па и опште словенске писмености. Нажалост ми данас говоримо о српској, бугарској, македонској нацији али у прошлости у доба Светог Саве и раније то је био један исти свет који је говорио једним језиком. Отуда је закључак да ова књига свакако спада у најбитније књиге наше културе и српске историје.

Оно што је интересантно је да је ово јеванђеље врло вероватно у Јерусалим однео сам Свети Сава на једном од своја два путовања.

Састоји се из 158 листова и у првом делу (1-112 лист) садржи изворно (апракос) јеванђеље како се чита током године. С обзиром да је рукопис настао између 920-960 године он представља јеванђеље које је најближе преводу јеванђеља самог Ћирила и Методија.

Други део књиге је месецослов (менологион) (112-153 лист). Интересантно, ту месеци од септембра до априла носе стара словенска имена: рујан, листогон, груден, студен, просинац, сечен, сухи, брезен. Док месеци од маја до августа носе данас уобичајна латинска имена.

Календар помаже да се боље одреди датирање рукописа. Текст (151. страна) помиње дане смрти Ћирила и Методија као и Климента Охридског (27. јули 916.), а то су прва помињања ових светаца у словенској литератури. Ипак не помиње се датум Ивана Рилског који је умро 946. а канонизован 980. године. Отуда се претпоставља да рукопис није писан после 980. године.

Иако се често сматра да смо у средњем веку били заостали ништа не може бити даље од истине. У доба Светог Саве српска архиепископија предузима операцију спасавања манастира и светиња у Јерусалиму и на Синају. Наши монаси ће ојачати састав тих манастира и откупљивати светиње од крсташких пљачкаша. Касније ти наши монаси ”синаити” ће долазити на Свету Гору и враћати се у Србију где ће оснивати нове манастире.

С обзиром да је СПЦ била наследник Охридске архиепископије и да је након тог времена управљала и Бугарском, целим Балканом па и шире на ову књигу треба гледати као на наше наслеђе.

За крај ево скенираних листова Асемановог јеванђеља.