О писму Светог Саве папи Хонорију

Један пријатељ ми је скренуо пажњу да је чуо да постоји писмо Светог Саве папи Хонорију и доста времена сам провео тражећи то писмо.

Данима сам безуспешно покушавао да нешто пронађем, а онда су се звезде поравнале у једном дану. Ради се о наводном писму Светог Саве папи Хонорију које помиње у Доментијановом препису житија Светог Саве, а које се помиње у делу текста који се односи на крунисање Стефана Првовенчаног.

Наводно је Сава послао епископа Методија у Рим са писмом у коме је тражио од папе да пошаље круну Стефану. Међутим из мог досадашњег проучавања изводим закључак да се ради о фалсификату. Прича је занимљива јер се јасно види како се манипулише историјским чињеницама у Србији и збуњује народ.

Прави извор ове приче се налази у збирци Стара српска књижевност у 24 књиге, у четвртој књизи Доментијан – Живот Светог Саве и живот Светога Симеона, на страни 154. Издање Просвета, Београд 1988. године.

Реших да проверим истинитост овог писма. На срећу Теодосијев препис сам имао у кући. Прочитао сам га и у њему нема помињања папског писма. Затим сам пробао да нађем оригинал Доментијановог преписа и нашао сам га у електронском облику (.пдф), то је препис на старосрпски од Ђуре Даничића из 1860. Међутим, рашчитавањем тог дела схватим да ни ту нема помињања папског писма. Баш чудно.

То фамозно писмо, које је Свети Сава наводно послао, се једино помиње у тој четвртој књизи Доментијан – живот Светог Саве и Светог Симеона у издању Просвете (Београд) из 1998. године.

Ово ми је било јако чудно па сам се онда упустио у дубље истраживање извора и дошао до многих нелогичности.

Иначе, све ове књиге дајем вам у дигиталном облику на крају текста.

Чудна прича о два писца

Доментијан је хилендарски монах ученик Светог Саве који је први записао житије Светог Саве. На овом делу је радио у скиту Спасових вода. Међутим, оригинални спис је нестао. Вероватно је оштећен од старости. Постоје само два наводна преписа – пећки и бечки који су из XVI века. Спорни текст који сматрам фалсификатом о писму папи се налази само у бечком препису Доментијана, а у другом препису се не налази.

Теодосије је био хилендарски монах који је учинио препис Доментијановог дела. Остало је забележено да је на овоме делу радио у Хрусији – ”морскоме манастиру”, данас пирг св. Василија.

Морски манастир Хрусија где је Теодосије радио.

Сачувано је преко тридесет Теодосијевих преписа у разним вековима од којих је настарији из 13. века. У тим преписима не постоје нека велика одступања и сви су исти и нема помињања папског писма.

Намерно је направљена збрка између Доментијана и Теодосија. Као препис Доментијана је садржински старији од преписа Теодосија. Међутим, Доментијан није сачуван у оригиналу и та два преписа (Пећки и Бечки) која називају Доментијановим су уствари из XVI века. Дакле и то су преписи али их не зову по преписивачима као Теодосијев, већ тврде да је Доментијанов и тако збуњују народ. Испада да је Доментијанов препис оригинал, а Теодосијев препричавање – међутим за то нема доказа.

Истина је да је Теодосије био хилендарски монах који је преписао Доментијаново дело. Најстарији препис је свега 50 година након Доментијана. Постојало је још преписа, рецимо Теодор монах Хилендара је преписивао Доментијана такође.

И два постојећа преписа Доментијана су обични преписи из XVI века које су урадили неки писари. Према томе прича о томе ко је старији Доментијан или Теодосије је излишна. Најстарији поуздани препис Доментијановог дела је Теодосијев.

Ђура Даничић се збунио?

Када сам видео књигу Ђуре Даничића из 1860. године где он даје препис Доментијана на старосрпски језик у коме се не помиње ”папска круна” мислио сам да је питање решено. Било је јасно да је тај текст накнадно убачен.

Међутим, у фуснотама Просветиног издања пише како се Ђура Даничић уствари збунио па му није било јасно да је то уствари Теодосијев препис па га је 1860. објавио као препис Доментијана. Заиста?

Тај Даничићев препис у .пдф фајлу имате на крају текста.

Нестао Теодоров препис из Хилендара?

Читајући путопис Виктора Григоровича из 1877. године који је путовао по Светој Гори, видео сам да је он пописао да у Хилендару постоји препис Доментијановог житија писан руком Теодора монаха из 1336. године из доба цара Душана. Било би инстересантно видети да ли у том препису Доментијана постоји помен о папи.

Накнадно сам сазнао да је овај препис ”изгубљен” и да у Русији постоји само пар фотографија тог преписа.

Чудно је како је тај препис нестао. Да није нестао имали би Теодоров препис који је вероватно исти као и Теодосијев па би теза о Доментијановом оригиналу лако пала у воду.

Католички извори не потврђују

Онда ми је пало на памет да проверим шта ватикански извори кажу о овом догађају тј. о папи Хонорију и круни Стефана. Интересантно у Католичкој енциклопедији везано за поменутог папу Хонорија нигде се не помиње признање круне Стефану Првовенчаном.

Изгледа да је убацивање текста о папском писму рад домаћих аутора. Мотивација за ово може се наћи у настајању нове државе Југославије, мешаног католичко – православног становништва да се пронађе заједнички предак па је тако наводно Стефан Првовенчани добио круну и од папе и Св. Саве.

Мирковић је злоупотребљен?

Лазар Мирковић 1885 – 1968

Ево још једне чудне ствари. Лазар Мирковић, чувени професор Богословије, је први превео Доментијанов препис на модерни језик и то у издању Српске Kњижевне Задруге (СКЗ) 1938. године. И замислите 1938. године није поменуо ”папску круну” у преводу.

Међутим тај исти Лазар Мирковић се наводи као преводилац и у фамозном Просветином издању из 1988. године и ту је поменуо ”папску круну”?! Изгледа да су се збунили и Даничић и Мирковић?!

Истина се губи у фуснотама јер у једној професорка Радмила Маринковић која је приредила књигу објашњава како је део о ”папској круни” Мирковић изоставио иако је био у бечком препису.

Просвета 1988. година, Доментијаново житије Светог Саве и Симеона, погледати фусноту 13. за поглавље XIX, ту је објашњење где нестаде ”папска круна”.

Цела та измишљотина о папском писму које нигде не можете наћи у тексту, професорка Маринковић оправдава једном бедном фуснотом! У њој просто каже ”Цео овај пасус је омашком изостао у издању СКЗ 1938., а налази се и у Бечком препису.”.

У белешкама професорка Маринковић наводи да је Лазар Мирковић из издања 1938. избацио тај пасус па га је она исправила.

Спорни пасус који је Мирковић избацио из свог превода 1934. године.

Лазар користио бечки препис Ђуре Даничића из 1865. и заиста у Мирковићевом преводу фали горе наведена реченица.

Проверио сам Даничићев рад и заиста 1860. године помена папске круне нема али у издању 1865. тај део постоји, а постоји и горе поменута реченица коју је Мирковић избацио из свог издања.

Дакле Мирковић је оставио део о тражењу благослова од папе али је избацио ову реченицу. Зашто? Једна је ствар тражити благослов од папе за круну од Бога добијену, а сасвим друга тражити круну од самог папе како се овде тврди. Да ли је Мирковић то урадио намерно осећајући да се ради о фалсификату – не знамо.

Никако не треба олако оптужити Мирковића за промену свога текста. 1938. он је живео у краљевој Југославији, а 1988. када је објављено Просветино издање још увек је била комунистичка Југославија.

Најинтересантније од свега је да је човек умро 1968. године. Да, драги моји Лазар Мирковић је умро 20 година пре објављивања Просветиног издања. Он није могао да утиче како ће његове белешке бити презентоване али је његов рад преправљен и искоришћен да се Просветином издању да легитимитет.

Поставља се питање како је спорни пасус уврштен у књигу 20. година касније? Рекао бих да је човек и искоришћен да се кривица тј. ”откриће” свали на њега.

Закулисна дела куће Просвета и академика

Да се ова идеја угради у историографију помогла је Београдска издавачка кућа Просвета која је наводно Доментијаново дело публиковала широким масама.

Након што је то учињено бројни академици су се утркивали ко ће пре да докаже да је тако било. Затим су се новине и медији такође позивали на ову књигу и тако добисмо крунисање у серији Немањић у цркви Петра и Павла. А све је лаж.

Радмила Маринковић

Мислим да би требали да поменемо аутора овог дела, професорку Радмилу Маринковић (1922-2017) која је уредила ту фамозну књигу о Доментијану. Она је иначе у свом раду заступала тезу о ”дуплом крштењу” и ”дуплој круни”.

Она је нашла тај део о папи у бечком рукопису и исправила превод Лазара Мирковића после његове смрти. Убацила је у текст оно иза чега Лазар Мирковић није хтео да стане.

Поставља се и питање како је могла да придода толику важност једном рукопису из XVI века када постоји три века старији Теодосијев препис?

Можда сам се ја збунио и то не би било чудно, јер се очигледно збунио и Ђура Даничић, а и Лазар Мирковић. Ипак, критичко око Радмиле Маринковић је требало да сагледа објективност бечког преписа, а не да спроводи политичку агенду користећи најмање 20 година стар текст Лазара Мирковића као изговор и исправља његов текст.

У белешкама се каже да Лазар Мирковић преводиоц текст направио комбиновањем (?!) два преписа бечког и пећког. Он је наводно у тексту организовао поглавља која оригинално не постоје. С обзиром да је човек умро 1968. тј. 20 година раније мислим да треба поставити питање ко је шта заиста организовао у поглавља.

Зашто би неко намерно мењао текст?

Многи мисле да су језуити и масони противници Југославије, међутим истина је потпуно другачија. Језуити и масони су били непријатељи Србије и сваког покушаја да се направи савез православних држава и због тога је страдало неколико наших краљева. Југославија као земља мешаног католичког и православног народа управо је разултат напора језуита. Можемо и рећи да је Југославија тамница српског народа.

Југословенски историчари су намерно убацили једно поглавље како би испало да је Стефан Немања као заједнички предак био мало католик, мало православац. То би помогло Србима да се не ограђују од католика Хрвата и Срба, већ да их доживљавају као браћу и буду мекши према утицају католичке цркве.

Колико су овакви фалсификати ефикасни видимо рецимо по томе што су и чувени владика Николај и отац Јустин помињали двоструку круну Стефана Првовенчаног. Једноставно су поверовали историчарима. Према томе мењање историје, мења наша схватања па се онда мења и политика државе.

Наставак ове политике можемо данас видети кроз екуменизам којим наша црква братски грли наше традиционалне противнике. Какве су ти мисли, такав ти је живот!

Фалсификат

Више пута у историји је доказано како су језуити мењали одређена дела у препису а да би дали легитимитет тим фалсификатима они би сачињавали папске повеље и писма, касније би та писма била пронађена у архиву у Ватикану, Венецији или Бечу. Даћу као пример чувени фалсификат ”Константинове даровнице” о коме можете прочитати на интернету.

На сличан начин је измењен Доментијанов препис, мада ја нисам успео да их пронађем у оригиналу већ се о томе чита у радовима разних академика. Елем, постаје јасно да је у 20. веку убачен пасус текста о папском писму у Доментијанов препис у Бечу.

Шта заиста пише у Теодосијевом житију?

Прегледао сам Доментијаново житије (Даничић 1860.) и оно се слаже са Теодосијевим житијем и у њему нема помена о ”папској круни и венцу”. Већина људи нема времена да чита, па дајем овде скраћено оно што је битно.

Прво је Сава сазвао племство и свештенство на Сабор у Жичи, дакле нема помена о крунисању у Расу у цркви Петра и Павла како је то приказано у популарној серији Немањићи. Отац Сава је затим објаснио како је потребно да црква прогласи владара, на исти начин као што је и њега прогласила главом цркве.

”Него као што сам ја ради вас влашћу свештенства и као глава цркве у Бога постављен, потребно је да се и онај који вама влада у Богу миром украси круном царства, а ово је и у вашу част и похвалу, славу и величанство. А када ово буде, говорићемо вам и друго, о Божјој доброј вери и о спасењу вашем.”

Овде ћу напоменути дубоко неразумевање аутокефалије српске цркве код наших академика који говоре како је то ”црквено право да се бира архиепископ”. Међутим, то није само право да се бира главар цркве, већ право да се бира и краљ. Цео наш средњи век наши владари нису ”самопроглашени” како се то мисли већ их је увек црква постављала на чело државе. Тако је било све до Александра Карађорђевића који је самопроглашен.

Многи академици САНУ намерно праве разлику између државе и цркве говорећи да је аутокефалија уствари црквена функција. Међутим у оно време црква јесте државна управа па према томе аутокефалија није никакво ”црквено право” већ државно у пуном смислу те речи.

Ово неразумевање аутокефалије је дало простора језуитским фалсификатима и објашњењима како је ”папа морао да потврди круну Стефанову” што је тешка лаж и глупост. Аутокефалија значи као што и име каже ”сами бирају своје поглаваре”. То је права независност.

Сабор у Жичи је трајао три дана. Првог дана је Стефан крунисан:

”И у време када треба да се освећује, узе к себи у свети олтар, у светињу над светињама, венце именитога брата великог жупана Стефана, молитвама и мољењем Богу благословивши га, багреницом и бисером опасавши га и украсивши, и венцем царства часну главу његову венчавши и миром га помазавши, прогласи гa за Богом самодржавна краља српког. А благородни и цео народ поклонише се и молише му дуг век од Бога, говорећи:

– Нека буде! Нека буде!

Када су изишли из цркве, седоше сви за трпезу. Пошто су нови архиепископ и нови краљ приредили веома велики пир, благородни, епископи и цео народ бејаху увесељени, а ништи по заповести светога још и довољно обдарени, и тако сви одлажаху на починак.”

Скрећем пажњу овде на ”багреницу”, што је царско обележје односно доказ да је Стефан овенчан са ромејском царском породицом Пелеолог. Знамо да ће та лоза Немањић-Палеолог владати до пада Римског царства које лажно зову Византија.

”Ништи” – су сиромаси, сироти, који су даровани за ту прилику.

Првовенчани дакле произилази из три предуслова. Прво да је венчан и постао зет царске ромејске породице (зато има право да носи багрени огртач), друго да српска држава има право аутокефалије и треће да је на сабору он заиста крунисан (”овенчан”). Колико је тај Сабор био важан можемо видети из следећег пасуса Теодосијевог житија.

”Благочастиви краљ Стефан радоваше се неисказаном радошћу, хоћу рећи – не венцу царства, ни многоценој багреници, јер је знао да и то са многим красотама света пропада и пролази, него што је толико мноштво било сабрано са свију страна и што су видели цркву његову како је веома красна. Због тога се нарочито радоваше. Јер он беше ктитор те божаствене велике цркве, и беше је украсио многим својим безбројним даровима, иконама светим, свећњацима и завесама, и свима светим сасудима, и свима часним изванредним стварима, тако да је сваки који ју је видео мислио да је небо на земљи, и говорио: „Господе, вазљубих красоту дома твојега“, освети оне који те љубе и оне који овај дом украшавају благолепијем. Ти их прослави твојом божаственом силом.”

Сабор у Жичи је трајао три дана.

Другог дана Свети Сава поучава младог краља и обраћа се српском племству на леп начин и каже како зна да је правоверје код њих посадио његов отац Симеон (Стефан Немања), а да он сада само залива учењем, а Бог ће да подиже.

”Хоћу, дакле, да исповедањем вере сви покажемо како верујемо. Знам да се сматрате вернима, и да сте пре нас од светога и преподобнога оца нашег Симеона правоверјем засађени, али је Бог благоволео да и ми залијемо оно што је отац наш засадио, да кажем: „Павле засади, а Аполос зали, али Бог пoдиже“. а то ни отац мој, који вас је засадио вером, ни ја који заливам учењем, нисмо ништа већ Бог који вас подиже. Отац мој који је засадио и ја који заливам једно смо…”

Затим креће да прича о јересима и јеретицима и упозорава их да пазе јер ће јединство које су успоставили он и Симеон бити нападано разним тумачењима како би се међу њих посејао хаос.

”И о јересима слово да вам говорим наумих, јер многе све од почетка до сада ђаво намисли да посеје, да многи кукољ зловерја преко безаконих јеретика који му служе у васељени расплоди. О овим јересима Павле велики васељенски учитељ Духом Светим предсказа: „Ја знам да ће после одласка мојега ући међу вас вуци љути, који не штеде стада, и од, вас сами устаће људи који говоре развраћено.“

Вуцима љутим и људима који говоре развраћено назва јеретике, који од праве вере, у јерес одводе. И ко мисли и узда се у себе да ћe бити веран ако њих послуша. Они су део порочни, мрачнина светлости, истином неупућени, који говоре да је слатко горко и горко слатко. Тешко њима, јер не повероваше истини!”

Затим се обраћа онима који су били јеретици, овде је јасно да се пре свега ради о премству које је под утицајем латина са запада и бугарских богумила на истоку.

”И сада, дакле, сви који сте данас сабрани, ако је ко од вас обузет нечистим учењем јереси, нека исповедањем открије болест, а ми ћемо у Бога вером православља брзо тога исцелити. Јер није могуће не одлучивши се од зла научити се доброме, нити ономе који држи јерес да чисто исповеда божаство Свете Тројице, као што није лако на восак ставити друга писмена ако се прва не избришу. Због тога молим свакога од вас да не затаји у себи богомрску јерес којом ако је ко међу вама до сада у незнању био обузет, апостолски ћу казати: „Бог презревши године вашег незнања, ево сада вам запрећује преко мене, да се вером и покајањем обратите к њему јер је поставио дан у који ће васељени судити правдом.“

А затим иде благо упозорење свима и апелује на јединство српског племства под једном црквом.

„Пред њиме је све наго и познато и ништа наше неће се сакрити. Јер жива је реч Божја и делује више од мача оштра са обе стране и расудитељ је мислима и помислима срца. И пошто Господ суди тајне човечје страшно је упасти у руке Бога живога.”

И сви чувши ову страшну поуку упућену књима, говораху:
− Верујемо као што заповедаш и исповедамо као што нас ти владико, научиш!

Дакле овде видимо јасан став св. Саве око јереси и упозорење свима. Постаје јасније читајући Теодосија да теза о папској круни никако не може стајати поред оваквих речи о јединству цркве.

Затим је кренула служба и Сава их упути да понављају символ вере три пута за њим.

”Пошто је ово тако било, убрзо уђе свети са свима епископима и свештеницима у светињу над светињама да сврши свету и божаствену службу. Пocлe читања светог јеванђеља, сапре столник апостолске столице, свети све сазва и јасно да сви чују поче прво сам говорити образац свете вере, то јест „Верујем у једнога Бога“, став по став, а самодржац Стефан благородни и сви остали такође су говорили и божаство Свете Тројице исповедали, а неки су и jepec којом обузети беху обличавали. Сви су трикратно исповедали образац божаственевере, као што их је свети научио.”

Овде је важно скренути пажњу на то да је символ вере поновљен три пута јер у Законоправилу Светог Саве се каже да људи на крштењу изговарају ”Символ вере” једном али да јеретици (муслимани, латини) то морају три пута да понове.

Такође помиње се ”божаство Свете Тројице”, то је оно ”Верујем у духа Светога, Господа животворнога, који од Оца исходи”, међутим римокатолици овде убацују ”који од Оца исходи и Сина” и то је чувен догматски сукоб латина са православнима познат под именом филиокве. Зато се у тексту каже ”а неки су и јерес којом беху обузети обличавали” тј. исправљали.

Да не преносим овде цео текст навешћу само најбитније ствари. Рецимо да се клањају Богородици што је битно да би се разликовали од латина.

”Клањамо се и целивамо икону пречисте његове Матере, и исповедамо ову као приснодеву и праву Богородицу.”

У Теодосијевом житију се Богородица помиње на исправан начин.

Наиме латини за Богородицу кажу да је ”Света Марија”.

Законоправило Светог Саве, Миодраг Петровић – глава 51. о Францима и осталим Латинима.

Видимо у тексту посебну пажњу на хлеб и вино које се користи током обреда јер се јевреји и латини не држе тога.

”Клањамо се божаственим и светим тајнама Христа Бога нашег и причешћујући се њима са вером примамо и не помишљамо да је то прост хлеб или вино него само то тело Христа Боганашега и сама та света и животворна крв његова изливена за живот света.”

”И следујући у свему апостолским предањима и саветима светих отаца, тако верујемо и тако исповедамо, а све јеретике и сву њихову злу јерес проклињемо! Све дакле ово и више од овога исповедаху са многим сузама, научени од светога.”

”А свети, као други у Богу Претеча и Крститељ, стојаше посред народа и свима вапијаше:– Покајте се!”

Другог дана Жичког сабора, након литургије, би организована трпеза.

”И пошто је ово тако било и пoшто је била свршена божаствена литургија у радости и весељу великом седоше за трпезу јер и дан се већ преклонио. И тако одоше на починак. А сутрадан опет у трећи дан, свети позва све у Архиепископију и изговори им много од божаствених му дарова и довољно их научи шта треба после веровања и после крштења чинити.

Мир и благослов свима даде и тако отпусти благочастивога краља Стефана и све благородне својим кућама.”

Оне који су у јереси били да их лично испита и подучи.

”А оне који су исповедали јерес задржа са собом код цркве и насамо их тачно испита. Некрштенима са претходним проклињањем јереси коју имађаху заповеди да држе дане оглашене у чувању чистоте и тако заповедаше им да се крсте.

А крштене у латинској јереси, такође са претходним проклетством њихове зле јереси, пошто су исповедили образац вере и пошто је прочитана молитва над светим миром, тим светим миром заповеди помазати их по свима чулима и да буду верни са нама. Свети је заповедио и свима епископима да тако чине над таквима који долазе к њему.”

Овде дакле имамо детаљно описано прекрштавање оних који су сматрани јеретицима.

Прво помиње ”некрштене” који су проклели јерес. Читајући Законоправило Светог Саве овде можемо закључити да се ради о богумилима јер они нису признавали обред крштења па су зато као јеретици били некрштени. У Законоправилу постоји фуснота која каже ”Месалијани који су учитељи богумила које зову и бабунима”.

Законоправило 2. део, Миодраг Петровић, страна 315.

Именом је овде поменута ”латинска јерес” па је помињање неке ”папске круне” потпуно смешно. Интересантно овог текста у Просветином издању нема. Дакле, не само да су убацили један пасус текста, већ су овај пасус који се односи на проклињање латинске јереси избацили из преписа!

Даље затим Свети Сава посла многа свештена лица да спроводе закон по земљи. Пре свега да оне парове који су живели без благослова да их венчавају.

Претпостављам да се овде ради пре свега о утицају богумила јер нису веровали у црквено венчање па је оно било без благослова.

”А посла и многе егзархе да траже који су као и поганици узели жене без благослова и молитве, и заповеди да их венчавају. А ако су у ста-рости и ако такви и децу имају, нека узму овупод скуте матере и нека се са њима венчају. А и сам свети пролажаше и обилажаше целуземљу својега народа вером православља утврђујући и учећи и предајући им врлине и добре обичаје водећи све исповедањем ка покајању. У манастирима сабираше зборове инока и предаваше им да држе уставе законске и службецрквене. ”

Међутим може се радити и о мешаним браковима јер је до 19. века у Србији било забрањено ући у брак са особом друге вере. Особа друге вере је морала прво да се прекрсти у православље па тек онда је био могућ брак. Због тога се дешавало да људи живе у ванбрачној заједници.

Затим Сава налаже да се племство (”благородни”) преобраћује у државну веру – правоверје. Ако ли пређу добијају почасти и дарове ако одбију бивају протерани из земље.

”А благородне који су били у јереси ма које налажаше много је молио и учио да се врате саборној апостолској цркви обећавајући им почасти и дарове велике и који би га послушао био је приман од њега с љубављу великом и примао био од самодршца краља, брата његова, многе дарове. А ко се не повинујући се утврђиваше у богомрским јересима овога проклевши а великим бешчашћем из целе своје земље изгоњаху расудивши да није достојно да буду купине заједно са виновом лозом.”

Савина беседа јасно истиче да неће бити саживота са било каквим јеретицима у његовој држави. Према томе не може бити помисли да би он писао некакво писмо папи и тражио круну за брата.

Да се овде пре свега ради о припадницима римокатоличке цркве која је баш у време Светог Саве освојила Цариград видимо из следећег пасуса.

”Ђаво, који од почетка мрзи добро успео је да подстакне завист према њима. Подиже на њих завист краља угарскога због краљевства пошто пре међу њима није било краља, а сада се поставише и слични њему прогласише. Многим претњама у својој гордости хвалећи се Угрин посла своје великаше благо частивоме Стефану краљу одбацујући мир и љубав а објављујући мржњу и рат.”

Управо у то време римски папа Хонорије III је писао угарском краљу Андрији II наговарао га да испуни обећање свога оца и покрене у крсташки рат против православаца. Краљ Андрија II је један од вођа Петог крсташког похода на Јерусалим и Антиохију. Папа Хонорије III му је за узврат обећавао царску круну и да ће преузети престо Латинског царства у Цариграду.

Из овога изводим закључак да је ђаво кога Свети Сава помиње нико други до сам римски папа.

Међутим Сава одлази код Угарског краља и покушава да га уразуми речима али овај бесно одбија сарадњу. Ова епизода се завршава чудом и на крају Свети Сава крсти угарског краља и враћа га у православље.

”Када је угарски краљ велико мноштво Угра и Кумана сабрао у намери да пође на српску земљу помишљајући да ову себи покори Свети се против њега за борбу спремаше праведним оружјем, то јест божаственим речима, да сруши његово гордо мишљење. Својим богоречитим језиком изговори му много о правди и истини и љубави и рече „што теби не годи, то ни другима не твори“

Као што видимо Жички сабор је трајао три дана. Првог дана је било крунисање, другог дана је Сава поучио новог краља и племство, а трећи дан је посветио исправљању јеретика међу племством.

Закључак

Дакле када се узме у обзир да је Теодосијево житије најстарији препис Доментијановог списа и да се у 30 преписа не помиње никаква папска круна, онда постаје јасно да се ради о каснијем убацивању текста. Још када на то додамо да католичка енциклопедија то не помиње, да се Ђуро Даничић се наводно збунио кад је објавио бечки препис, да је Мирковићев рад мењан и друге сличне смицалице јасно је да се овде не ради о објективној процени извора.

Пресудан чинилац у процени истине игра Законоправило Светог Саве, забрањена књига која је скривана од српског народа све до пре две године. У њој се налазе закони српске државе оног времена а у њој су десетине и десетине одредби које забрањују сваки брак, црквену службу, судско сведочење било ког јеретика, као и њихове обичаје.

И на крају треба узети у обзир сам текст Савиних речи јер је инсистирао да српско племство исповеди праву веру и да понове символ вере три пута без филиокве, а затим је још цео један дан Жичког сабора посветио обраћању онима који су били јеретици.

Напад југословенских историчара и аустроугарских језуита је почео у 20. веку прво простим избацивањем осуде јеретика и убацивањем помињања ”писма папе” у ”доментијанов препис”, а затим тумачењима и Житија Стефана Првовенчаног. За ту сврху у Венецијански архив убачено је пар писама дужда Дандола да би теза о папској круни добила легитимитет.

Према томе не може бити помена о некаквом ”писму папи Хонорију”, нити о ”папској круни” када се у житију директно помињу латини као јерес, а папа се назива ђаволом. Није било писма Светог Саве папи Хонорију, рекао бих да је то језуитско-југословенски фалсификат убачен у једном препису Доментијановог житија које је дошло из Беча.

Тај фалсификат је био згодан јер се правила нова држава мешаног католичког и православног становништва – Југославија, па је било згодно да Стефан Немања прими круну и од папе и од св. Саве. И то све да се баш деси у цркви Петра и Павла јер Ватикан се позива на апостола Петра као свој извор, а Павле је опет најважнији учитељ у православљу (Посланица Павла), па је тако црква Петра и Павла била баш згодна за нову историју.

Много се полемике водило око ”папске круне” и на крају се ”демократски” лаж ипак усвојена и дошло се до приче о ”две круне”. Једно у Расу у цркви Петра и Павла где је прво папа дао круну, а затим у Жичи пар година касније. Наравно у житијима и српским црквеним документима из средњег века нема помена о томе. И Теодосије и Доментијан јасно кажу да је крунисање било у Жичи.

Потребно је поново размотрити улогу Руварца, преиспитати валидност Архиђакона Томе као извора, Фрање Рачког, као и све преписивачке радове САНУ везане за односе Србије и Ватикана у средњем веку. Писмо Стефана Првовенчаног, као и причу о Ани Дандоло сматрам фалсификатом али то је већ тема за неки други текст.

Имајте на уму да ако не читате своје књиге језуити и екуменисти то чине. Они пишу уџбенике, дају стипендије академицима, издају књиге и дају тумачења. Ми смо последња одбрана.

Линкови – документи:

• Доментијаново житије Светог Саве препис Ђуре Даничића из 1860. године .pdf
• Такође ту је линк ка Теодосијевом житију Светог Саве на модерном језику (једино које постоји).
• Доментијан – Живот Светог Саве и живот Светога Симеона .pdf (само 4. књига, стр 154.)

Ништа не верујте све сами проверите.

Други текстови на ову тему:

Ко је подметнуо ”папску круну” у српску историју?

Шест рукописа Доментијановог житија

Анатомија фалсификата