Шта глава 51. у Законоправилу каже о католицима?

Пишем овај текст због једног мог пријатеља који тврди да Свети Сава није осудио католике у Законоправилу, тј. он то није успео да пронађе. Огромна је то књига и заиста је тешко пронаћи. Мислим да би један текст о овој теми био на корист свима, поготову у светлу екумениста који бесрамно заузеше трон Светог Саве.

У првој књизи Законоправила професора Миодрага Петровића заиста није лако пронаћи осуду латинске јереси јер је она називана различитим именима. Међутим у другој књизи Законоравила постоји глава 51. која детаљно излаже аргументе против латинске јереси коју ми данас колоквијално називамо римским католицима.

Сматрам да је глава 51. један од главних разлога зашто је професор фиктивним судским споровима спречен да објави управо ту другу књигу Законоправила. Од стварања Југославије историчари се из петних жила труде да докажу како су католици и православци уствари браћа и да волимо једног Бога. У званичној науци већ читав век се врше фалсификати како би се то доказало. Поменућу само фалсификате о папској круни Стефана Првовенчаног, папско писмо Светом Сави у Доментијановом житију, причу о Ани Дандоло и тако даље.

У том светлу треба гледати настојање да Законоправило не угледа светлост дана никада. И заиста превод на модерни српски језик имамо доступан широким масама тек нешто преко годину дана. До тада је најважнија књига српске историје и државности држана у тамници.

Међутим, неко би рекао да све то што пише у Законоправилу о папи, Латинима тј. католицима није тако страшно и да су то само верске разлике. Е, ту треба бити опрезан и разумети да су латини у време Светог Саве освојили Цариград и да је то био тек почетак пада тих јеретика који ће следећих векова све до данашњих дана починити бројна освајања, фалсификате и асимилације становника, крвопролића, крсташке ратове, инквизицију и геноциде по целом свету.

Када се говори о католицима то је оно што пре свега треба да имамо у виду – судимо по делима, а не по речима. Поготову ми Срби треба да памтимо од Јасеновца и НДХ, преко разних покушаја унијаћења, покрштавања, уцена, конкордата и ратова у којима ће људи који говоре истим језиком бити на различитим странама фронта. О разликама између православаца и католика сам већ писао.

Законоправило је једна велика књига на 800 страна из 12. века. Није је лако читати, нити разумети све без доброг предзнања. Није лако наћи где се шта налази па ћу овде дати мали преглед.

Кроз целу књигу се провлаче канони Васељенских сабора и Светих отаца, што ћу дати овде у тексту у једној скраћеној форми. Међутим у канонима се помињу јеретици а не Латини именом. Ово је из разлога што постоји више врста јеретика па их ни Васељенски сабори нису наводили понаособ већ се то односи на све отпаднике – јеретике.

Међутим, постоји поглавље 51. у књизи које се конкретно бави католицима, тј. Францима и осталим Латинима како се у тексту каже и ту су они јасно названи јеретицима (страна 38. друга књига Законоправила, превод Миодрага Петровића). Ту није крај критике латина већ постоји још неколико текстова који се њима баве. Навео бих овде Главу 49. Никите монаха и презвитера Студитског манастира пореклом Ститата о Латинима о опресницима (страна 19.), Главу 50. О браковима (страна 29.)

За детаљан преглед потребно је претражити текст Законоправила о свим римским папама који се помињу. Неки од њих су јеретици, а они пре 11. века углавном нису јеретици већ су били у складу са православном (правоверном) црквом. Такође треба претражити помињање народа који се сматрају Латинима  (Италијани, Лонгобарди, Франци који се и Германима називају, Амалфићани, Венецијанци).

Моји коментари биће обележени *** црвеном бојом.

Законоправило Светог Саве глава 51 – О Францима и осталим Латинима

Папа римски и они који су хришћани западне стране изван Јонске луке: Италијани, Лонгобарди, Франци који се и Германима називају, Амалфићани, Венецијанци и остали, изузев калабријског рода и аламанског народа од ових, једини се, дакле, ничим не разликују од старих Јелина, и безбоштвом и бестидношћу; (други пак) Калабријии су хришћани. издавна правовсрни и у обичајима наше Апостолске цркве васпитани; сви они претходни су са папом пре много времена ван Саборне цркве страни и јеванђелским, и апостолским, и отачким предањима, због варварских обичаја којих се држе, од којих су најгори и највећи ови:

1. Светом обрасцу (Символу) вере, сложеном од јеванђелских речи, а који тако јасно говори о Светом Духу: „И у Духа Светога Господа, и животворног који од Оца исходи’, ти (тј. Латини), зло и погрешно додадоше: „И од Сина“. Мислим да због скучености језика њиховог, дакле, сматрају да је исто – исхођење Духа Светог од Оца и послање к нама преко Сина. Варварски и незналачки смислише да се послање ни по чему не разликује од исхођења.

2. Уместо хлеба. опреснаке приносе (на служби Божјој) и клевећу апостола Петра и свете оце да од њих имају такво предање.  *** опресници тј. хлеб без квасца се сматра јеверејским обичајем о чему се говори детаљно у глави 49. 

3. Њихови се епископи у време рата и сами наоружавају и, улазећи пре других у рат, бију се.   *** овде се пре свега мисли на крсташке походе у којима су многи католички свештеници активно учествовали

4. Посте суботом. И ако се празник Христовог рођења, или Богојављења догоди у суботу, ти не разрешавају од суботњег поста ради празника.   *** ово се такође сматра јеврејски обичајем о чему се говори у глави 49.

5. У Велики пост почињу да посте од среде прве недеље.

6. Сиропусне недеље не остављају месо, нити знају шта је Сирна недеља.

7. Не посте цео Велики пост, него у Свети и Велики четвртак они, дакле, једу јаја, и сир, и млеко. А својој деци у све недеље Светога поста праштају да једу млеко, и сир, и јаја.

8. Ликове светих не сликају у њиховим црквама, изузев Распећа једино, али и то Распеће не сликају распоређивањем шара, већ само цело творе извајано, односно издубљено у једном дрвету или у камену.    *** у католичким црквама нема фресака, већ они праве кипове од дрвета или камена. Оне католичке цркве које имају фреске су уствари од старине биле православне па су их преузели католици касније. 

9. Улазећи у божаствене цркве, и ничице на земљу падајући, (и) приклањајући лице к земљи шапућу, а потом, назначивши прстом крст на земљи, и целивавши, устају, те у томе свршавају молитву.

10. Мајку Господа нашега Исуса Христа не зову Богородицом. него само ..Света Марија”.   *** још од доба иконоборства Латини не поштују Богомајку већ је називају световним именом Марија. 

11. У свети жртвеник њихов улази свак ко xohe, и у време службе њихове, било којег рода да је, и узраста, или реда, тако да и жене кад xohe седе на епископском престолу у олтару. Толико знају да разликују између светих и нечистих!    *** код православаца у олтар може да уђе само свештеник и краљ. Обични људи не могу улазити у олтар. Код католика су великодостојницима и богатим људима у цркви чинили уступке. 

12. Једу дављенину, и звероједину, и мртвачину, и крв. и медведину, и видре, и корњаче, и од тих још нечистије и скаредније.   *** уопштено католици се нису придржавали поста и налазили су разне изговоре да би јели месо. Тако су видре, корњаче и жабе проглашаване рибама јер су из воде и слично.

13. Њихови презвитери и епископи не праве свештеничке ризе од вуне, него се изатканим црвеним свиленим нитима облаче, правећи их украшене, многоразлично. Носе и прстење и руке облаче у рукавице. На десној рукавици пише: ”Рука као из облака”, а на левој је написано ”Јагње Божје”.   *** за разлику од скромности коју проповеда православље, католички свештеници и епископи су украшавали своје одоре што се сматрало падом у гордост.

14. Исти ти свештеници њихови крштавају само водом, стављајући со у уста ономе који се крштава; и пљују у леву руку, а са десном руком, промешавши слине, помазују онога који се крштава. А крштене кад достигну меру узраста и упадну у грехе уљем их помазуу на отпуштење грехова, те се сматрају да двапут крштавају.   *** разлике у обреду и схватању. Човеку су само једном опроштени греси а то је на крштењу, међутим католици су узели себи за право да опраштају грехе и то чак и за прилоге цркви. То ће касније бити званично унето у католичке каноне под називом индулгенција. 

15. Исти ти свештеници њихови и нека друга очишћења творе; и сваког дана се кропе на прогнање оних којих се боје робујући јудејским обичајима.   *** католици су у служби и молитвама проклињали своје непријатеље. У православљу је то потпуно недостојно, већ се ми молимо да Бог тим људима врати разум, покајање или милост.

16. Са пет прстију некако бочно благосиљају, а затим палцем лице прекрштавају.

17. Од среде прве недеље Поста и све до Пасхе, уопште не поју алилуја.

18. Рукоположени ћакони, и презвитери, и епископи своје жене отпуштају, те презвитерима који су под њима, у свим областима, (епископи) проповедише, дакле, да своје жене отпусте. А они, не само да проповеди ових не примише, него, пошто су им прве жене умрле, јавно узимају и друге, а неки и треће, и без бојазни врше службу.   *** у православљу се не може постати свештеник ако човек није ожењен, а католици су направили потпуну контру и забранили својим свештеницима да имају жене. Овај неприродан канон довео је до многих примера блудничења, педерастије, педофилије све до данашњих дана.

19. Кад епископи њихови умру, целих осам дана их остављају непогребене, и сви који су у тој области, дошавши, према ономе како обичај имају, облаче се и поју над њим, те тада врше погреб. Руке му не полажу крстообразно на прса, као ми, него их опружају наниже уз бедра, а очи, и уши, и ноздрве, и уста затварају воском. Исто το чине и мирским мртвацима.

20. Презвитери њихови трипут, и четири пута, служе у једној цркви, или тамо где се догоди, не разликујући свете од нечистих.

21. Свако од њих, давши своју кћер за жену сину нечијем, отуда заузврат узима кћер свога свата за сина свога, или за брата, или за другог сродника.   *** брак из интереса је коришћен за повезивање породица. У православљу је брак искључиво због љубави и то се испитује. 

22. Ако ко из монашког живота постане епископ, дозвољено је и месо без бојазни да једе. И монаси пак њихови, ако им се некад и мала нека болест догоди, једу месо, а у народу сви који су здрави једу свињско сало.   *** православни монаси не једу месо, сем ако су болесни па је потребна снага. Православна црква је саветовала и обичном народу да се свињска маст конзумира само ако је неко болестан.

23. Велики пост не посте равно њихове области и суседни народи: Ледска земља (Пољска), дакле девет недеља, а остали – једни посте осам недеља, други пак дуже, а трећи мање. Италијани, односно Римљани, само шест недеља посте.

24. Крст Господњи у све друге дане, дакле, имајући у цркви, и поштују, гледају у њега, и клањајући се љубе га, а у Свети и велики пост, нити му се поклањају, нити гледају у њега, него обавивши га плаштаницом, чувају у неком тамном месту, а са њим и алилугију. У Велику суботу, пак, откривши га, из тајног места, као да је из гроба устао, показују из олтара народу, и сви наједном са великим криком узглашавају алилуја, као ми у Велику недељу Пасхе – „Христос васкресе”!

25. Док њихови јереји служе по реду, народ који се ту састао, већина од њих, по њиховом обичају, седе без страха и међусобно разговарају и у време узглашавања Светог јеванђеља, или Светих тајни.

26. Причешће Свете заједнице не обављају као ми, него, како кажу, онога који хоће да се причести, служећи презвитер само целива, те целив прима уместо причешћа.   *** у православљу причешће није било могуће без редовне молитве, поста, уздржавања од односа. То се проверавало и људи се не би усудили да се причесте ако су шта погрешили. Међутим, католици причешћују све људе који су дошли на службу без икаквог испитивања. Видимо да постоје покушаји од екумениста да се оваква пракса уведе и у наше цркве – нажалост.

27. Рукоположења свештеника и епископа њихови архијереји не врше у свако време, него четири пута у години, у одређене дане, јер је година на четири времена раздељена: на пролеће, на лето, на јесен и на зиму. Први месеци прате кретања појаве (Сунца са истока), односно март, јун, септембар и децембар, у којима почиње промена четирима временима. И прве недеље марта месеца, или јуна, или септембра, или децембра, у прву среду, њихови архијерсји рукополажу свештенике и епископе које xohe.

Канони Светих Васељенских Сабора о јереси

Ево укратко канона који се помињу кроз обе књиге Законоправила а који говоре како се верници и свештеници требају постављати према јеретицима. 

7 . правило Св. Апостола

Ако који епископ или презвитер или ђакон буде светковао свети дан Пасхе (Васкраса) пре пролећне равнодневнице заједно са Јудејима нека се свргне.

10. правило Св. Апостола

Који се заједно са одлученим, ма било и у кући, буде молио, нека се одлучи.

*** одлучити – одвојити га од верника, не може присуствовати служби али може се покајати и вратити. Ако би устрајао и не би се покајао то би у средњем веку често имало за последицу протеривање из села.

11. правило Св. Апостола

Клирик, који се буде молио заједно са свргнутим клириком, нека се свргне и он.

*** свргнути клирика – не може више бити свештеник

45. правило Св. Апостола

Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне.

46 . правило Св. Апостола

Заповиједамо да се свргне епископ, или презвитер, који призна крштење или жртву јеретика. Јер: како се слаже Христос с велијаром? или какав удио има вјерни са невјерником?

48. правило Св. Апостола

Епископ, или презвитер, или ђакон, који прими од кога друго рукоположење, нека се свргне и он и онај, који га је рукоположио, осим ако се не докаже да од јеретика има рукоположење. Јер, који су од таквих крштени или рукоположени, не могу бити ни вјерни ни клирици.

64 . правило Св. Апостола

Ако који клирик или световњак пође у синагогу Јудејску или јеретику да се моли, нека буде свргнут и одлучен.

*** клирик је свештеника или монах, а световњак је онај који долази из света тј. обичан човек

70. правило Св. Апостола

Ако који епископ или презвитер или ђакон или други из именика клирика буде постио заједно са јудејима, или светковао са њима њихове празнике, или примао од њих њихове празничне дарове као пресне хлебове или шта слично нека буде свргнут, а ако то учини световњак нека се одлучи.

71 . правило Св. Апостола

Ако који хришћанин принесе уља у светилиште незнабожачко, или у јудејску синагогу, или пали свеће, када су празници јеретички, нека се одлучи.

1. канон Антиохијског Помесног Сабора

Сви они, који се усуде да повреде наредбу Светог и Великог Сабора, који се сакупио у Никеји у присуству благочестивог и Богу омиљенога Цара Константина, у погледу празника спаситељне Пасхе, имају бити одлучени и искључени из Цркве, ако по својој расположености к препирању остану упорни противу добре установе…

2. правило четвртог помесног Антиохијског сабора

Сви они, који долазе у Цркву и слушају Свето Писмо, али који неће да учествују заједно са народом у молитви, или се одвраћају од светог Причешћа и евхаристије по неком противљењу, такви имају бити искључени из Цркве док се не исповеде и не принесу плодове покајања, и тада, када узмоле моћи ће добити опроштај. Нити треба имати општења са онима , који су одлучени, нити одлазити у куће и молити се са онима , који се са Црквом не моле, нити примати у једну Цркву оне, који се туђе од зборова, што у другој цркви бивају. Нађе ли се пак који епископ или презвитер или ђакон, или други из клира, да општи са онима који су одлучени, нека буде одлучен и он, као човек, који ред Црквени помућује.

9. правило Картагенског сабора

Ако који епископ или презвитер прими у општење оне, који су заслужно због својих преступа били искључени из Цркве, мора и он потпасти онаквој истој осуди…

Канонски одговор св. Тимотеја Александријског бр.9

На питање да ли може један клирик да се моли у присуству аријанаца или других јеретика, или му то ништа не шкоди, кад се он моли или чини принос.

Одговор:

На божанственоме приносу ђакон прије времена целивања казује: „Који сте ван општења, одлазите“, не смеју дакле присуствовати, осим ако обећају да ће се покајати и да ће оставити јерес.

33. правило Лаодикијског Сабора

С јеретицима или расколницима не сме се заједно молити.

9. правило Лаодикијског Сабора

Не може се допустити, да они, који припадају Цркви полазе ради молитве или службе у гробља или у такозване мученичке храмове јеретика, а који то чине, ако су верни, имају бити ван општења за неко време. Покају ли се и исповеде да су згрешили, нека се опет приме.

32. правило Лаодикијског Сабора

Не треба примати јеретичких благослова, јер су они више злословља него ли благослови.

34. правило Лаодикијског Сабора

Ниједан хришћанин не сме остављати мученике Христове и обраћати се лажним мученицима, тј. јеретичкима, или који су прије јеретици били, јер су ови далеки од Бога. Нека су дакле анатема, који се к њима обраћају.

37. правило Лаодикијског Сабора

Празничне дарове, које шаљу Јудеји или јеретици, не треба примати, нити заједно с њима празновати.

38. правило Лаодикијског Сабора

Не сме се празновати заједно са незнабошцима, нити општити у њиховом безбожју.

6. правило Лаодикијског Сабора

Не може се допуштати јеретицима, који остају упорни у јереси да улазе у дом Божји.

7. правило Лаодикијског Сабора

Који се обраћају из јереси….не смеју се примати док не предаду анатеми сваку јерес, а особито ону, у којој су прије били, и тек онда они које они називају вернима пошто изуче символ вере и буду помазани светим миром, нека се приме у општење светих тајни.

10. правило Лаодикијског Сабора

Који Цркви припадају, не смеју равнодушно женити своју децу са јеретицима.

31. правило Лаодикијског Сабора

Ни са каквим јеретиком не сме се брак склапати или за такве давати синове или кћери, него напротив треба њих узимати, ако обећају, да ће (православни) хришћани постати.

*** интересантно у Србији и на српским територијама ово правило је важило све до кризе око конкордата и Крваве литије. Након настанка Југославије држава законом дозвољава мешање људи различитих вера. 

72 . правило Трулског Шестог Васељенског Сабора

Нека не буде допуштено човеку православноме да се сједини са женом јеретичком, нити жени православној да се венча са човеком јеретиком, а ако се открије да је ко тако што учинио, брак нека се сматра не важаним и незаконита свеза нека се развргне, јер не треба да се меша оно, што се не може мешати, нити састављати са овцом вука, ни са Христовим уделом наследство јеретика; а ко преступи ово, што смо ми установили нека се одлучи…. *** развргнути – исто што и свргнути, остаје без службе.

5. правило Св . Василија Великог

Јеретике, који се при крају живота кају, треба примати, али примати их , разуме се, не без разбора, него испитавши, да ли показују право покајање, и да ли могу представити плодове, који сведоче о њиховом старању да се спасу.

1. правило Картагенског Сабора

Они који су крштени од јеретика треба да се поново крсте да би били примљени у Цркву.

15. канон

А они, који се одељују од општења са својим епископом због какве јереси, која је од светих сабора, или Отаца осуђена, то јест кад он јавно проповеда јерес и отворено о њој у цркви учи, такви не само што неће подлећи казни по правилима за то, што су прије саборнога разбора оделили се од таквога епископа, него ће напротив бити заслужни части која православнима пристоји. Јер они нису осудили епископе, него назовиепископе и назовиучитеље, нити су расколом порушили јединство Цркве, него напротив похитали су да ослободе Цркву од раскола и раздељења.

*** Црквени канон који дозвољава верницима да се противе епископима који уводе реформе и противе се канонима. Посебно битно у данашње време када је наша црква под нападом екумениста. 

46. правло св. Никифора Исповедника

У цркве које су основали јеретици, напомињемо да се може ући само по нужди, и то као у просту кућу, и само када се положи крст на средину може се ту и певати; али у олтар се не сме улазити, нити кадити нити се молити, нити палити кандило или свећу.

Јеретици су сви, који уче противно православној вери, било да су они одавна или од скора одлучени од Цркве, било да следе старој или некој новој јереси.

*** данас многи наши свештеници екуменисти служе, певају, пале свеће са католицима, јеврејима и муслиманима. Потпуно супротно канонима цркве.

(Зонара, Тумачење 2. Вас. 6, Ат.синт.2,182)

Учење јеретичко противно православној вери не мора се у осталом тицати основе православног веровања, па да се дотични сматра јеретиком, него је доста да он греши и у само неком догмату и већ је јеретик. Под именом јеретик подразумевају се и они који призивају и исповедају нашу тајну али који греше тек у неким питањима учења православног и у томе другачије мисли од православних.

(Зонара,Тумачење 14. правила, IV Васељенског сабора)

Као што видимо Свети оци су били врло прецизни и нема недоумица у погледу односа са католицима, јеврејима, муслиманима.

Дакле не треба мешати бабе и жабе. Не може се говорити о православцима и католицима као о два плућна крила једне Божије цркве иако се то све чешће чује у јавности. Ако узмете чисту воду са извора и у њу додате само мало блата и помешате, онда више немате чисту воду. Не може се мешати истина и лаж.

Е сада то не значи да не треба да постоје лепи комшијски односи, нити да треба бити неваспитан према другој страни. Баш напротив, суживот људи мора да постоји. Ми треба своју веру да чувамо и да својим лепим понашањем покажемо другима како је наша вера лепа.