Како је боја порфира, одлика царског достојанства, у модерном српском језику трансформисана у термин ”багра”.
Проучавање историје често нас води у слепе улице или се понекад оде толико далеко да нам је потребан компас да се опет нађемо. Ево једне приче о мом истраживању термина ”багра” односно боје порфира.
За ромејског цара Константина Порфирогенета су сви чули. Термин ”порфирогенет” уствари значи ”рођен у порфиру”. Порфир је љубичасто или љубичастно-црвена боја која је била резервисана само за царску породицу. Царски плашт је био порфирне боје.
Међутим, у Законоправилу Светог Саве из 12. века стоји забележено Константин Порфирогенет као Константин Багрородни. Моја прва мисао је била да је то изругљив термин и да га још у 12. веку памте као обичну багру.
Написао сам један текст у коме сам ставио то тумачење и ту сам погрешио па зато сада пишем овај кратки текст.
Наиме у старим речницима од Миклошића и Саве Петковића за старословенски језик заиста се појављује да је багра боја порфира.
Међутим ја сам одбијао да прихватим ово тумачење јер нема везе са значењем у садашњем нашем језику, поготову што је Порфирогенет код нас омражен због свог писања о Србима.
Ни један речник не објашњава одакле им то објашњење, па ја реших да сам то пробам да пронађем. И заиста у Законоправилу Светог Саве из 12. века пронађем реч ”багреница” која се односи на део одеће монаха, једна врста плашта.
Разрешење овог термина је просто и можемо га видети у пролеће када цвета багрем. Постоји багрем и беле боје али сматрам да је љубичаста боја вероватно на нашим просторима прво виђена на дрвету багрема које је широко распрострањено свуда.
Разрешење се налази у цвету багрема.
У старим српским изворима багреница се спомиње у опису обреда крунисања Стефана Првовенчаног у Жичи где се каже да је архиепископ Сава новог владара одмах после благослова препасао и украсио багреницом и бисером.
Наши владари у багреницама. Десно Стефан Немања у царском знамењу.
И заиста на фрескама наших владара можемо наћи боју пурпура – љубичасту, која је била царско знамење, тј. потврда да је породица Немањића повезана царском крви са породицом Палеолога. Што је означено титулом Стефанос.
Иако звучи симболично ово царско знамење је било веома битно јер је давало право Немањићима да буду на царском трону Ромејског царства. Као што знамо последњи цареви Римског царства јесу управо Немањићи: Душан, Урош, Синиша, као и Јован VII, Манојло II, Константин XI, Тома и други цареви из породице Палеолог су сви били мешане грчко-српске крви.
Дакле Стефан је титула и даје право на царски трон. Слично значење има и титула Урош која је давала право на трон Угарске о чему се мало зна у нашој историографији.
Али вратимо се боји Пурпура.
И на овој слици можемо видети ромејског цара Јуснинијана који је пореклом са наших простора како носи боју порфира, тј. љубичасто царско знамење.
Од цара до багре
Како је онда багра, тј. љубичаста боја од царског знамења добила данашње значење багра које означава полусвет и људско зло?
Временом су људи багра почели да користе у изврнутој конотацији. Као када некоме саркастично кажемо ”О да, краљу мој”, а мислимо супротно. Слично кажемо и данас за ”мафијашког шефа”. Шеф је реч која се односи на фирму и пословање али је употребљена саркастично.
Пада ми на памет да се код нас каже ”оплавићу те од батина”, као да ће неко биди плав од модрица. На стари начин то би се рекло обагрићу те, тј бићеш љубичасто плав – багра. Ето једне идеје како је и багра царска боја временом постала жгадија.
Zdravo Miloše, da li možeš da pojasniš odakle ti informacija da je bagerm na našim prostorima oduvek?
Zvanično on potiče iz Severne Amerike.
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B0%D0%B3%D1%80%D0%B5%D0%BC
Поштовање Никола и Драгане да одговорим на оба питања. Добро примећено мада не треба веровати свему што пише википедија многе ствари нису видљиве на прву лопту. Рецимо вики тврди да смо ракију добили тек од аустро-угара одакле смо набавили казане, међутим грчки научници доказују да су јака пића постојала и у време византије. Има још много сличних примера.
Елем, ви мислите на Багрем (Robinia pseudoacacia), међутим као што видите то је псеудо-акација, тј. лажна акација. Акације су присутне свуда одувек и имају преко 1000 врста. Неке од тих имају љубичасте цветове и расту код нас. Могле су бити увезене на Балкан у врем старог Рима или касније у време Византије или су можда постојале ту одувек. То нико не зна.
https://en.wikipedia.org/wiki/Acacia
Рецимо обична Мимоза спада у Акације. Акације се помињу у Старом завету и у https://en.wikipedia.org/wiki/Pedanius_Dioscorides
https://www.google.com/search?q=acacia&tbm=isch&hl=en&chips=q:acacia,g_1:flower:PTaA7IYMh-I%3D,g_1:purple:3TuFI6P61uo%3D&sa=X&ved=2ahUKEwiVvOLI2br_AhWFhaQKHY9IDOkQ4lYoAHoECAEQKg&biw=1245&bih=704#imgrc=9HUrG38bYGTBEM
Међутим познато је да су вртови у Византији били уређивани, читао сам и једну књигу која се бави уређењем манастирских вртова из периода Византије. Могуће је да је та љубичаста врста била везана за царске вртове или вртове племства и пресељена из других предела код нас. А можда је одувек и била код нас.
Оно што је из Законоправила јасно је да термин ”багрен” постоји у 12. веку у Србији. Нисам биолог али могуће је да у Србији постоји Акација са љубичастим цвећем или ако је нема можда је била врста цвећа која се посебно неговала у царским вртевима и манастирима. Оно што је сигурно је да су Акације постојале још у доба Римског царства у Грчкој и приморским градовима (Далмација). Мада не мора уопште бити из рода Акација, има још цвећа из јужних предела Европе која су могла постојати код нас. Народ је касније и ту Псеудоакацију која је дошла у 17. веку назвивао Багрем због боје.
Jacaranda mimosifolia рецимо https://en.wikipedia.org/wiki/Jacaranda
Acacia baileyana https://en.wikipedia.org/wiki/Acacia_baileyana која има љубичасто лишће
https://www.dreamstime.com/beautiful-hanging-purple-flowers-decorative-fragrant-acacia-tree-violet-image179804767 има љубичастих акација
Може бити и јоргован. Пар пута ми се десило да када причам са људима са села мешају јоргован и багрем. Наравно ово ништа не значи али никад се не зна. Чули смо за долину Јоргована коју је наш краљ садио за краљицу. Овај јоргован Syringa josikaea је са наших простора а зове се и Мађарски љиљан. А знамо да су љиљани опет хералдички везани за нас. Овај јоргован називају и љиљан. :) И то етимолошки је чак старије име иако ми данас љиљаном називамо кринове.
Syringa josikaea, the Hungarian lilac,[2] is a species of lilac, native to central and eastern Europe, in the Carpathian Mountains in Romania and western Ukraine.[3][4]
The English common name “lilac” is from the French lilac[7][8][9] via the Arabic: لِيلَك, romanized: līlak from Persian: ليلنج, romanized: lilanj meaning the indigo plant[10] or نیلک nilak meaning “bluish”;[8] both lilanj and nilak come from Persian نیل nīl “indigo” or نیلي nili “dark blue”
Другим речима ко зна који је то цвет био…остала је реч. Ето теме за изстраживање за неког биолога. :)
Miloše hvala vam puno na razjašnjenju!
Ako već niste bilo bi dobro da stavite ovo objašnjenje u tekst jer ljudi ne čitaju tako često po mom mišljenju komentare.
Takodje kad smo već na biljnim temama ako možete da nadjete nešto o paprici jer sam čuo da je ona postojala i pre otkrića Amerike na ovim prostorima što bi i ime sugerisalo.
Hvala još jednom!
Поштовани, зар није багрем америчка биљка, пренешена у Европу у 17. веку.
Zdravo Miloše ! Samo napred sa blogom i istraživanjima. Ovde bih imao par sugestija, ali napominjem da nisam biolog već ETF tako da proverite.
Na slici biljaka desno je bez sumnje “Plava kiša” (Wisteria sinensis), penjačica leguminoza koja kao i beli bagrem (Robinia pseudoacacia) dodaje azot u zemljište i jeste zanimljiva biljka. Ima odličan sajt gde se mogu pretraživati biljke i naći svašta od podataka mada ne vidim da se spominje korišćenje boje. Ali PFAF obično piše o jestivosti i lekovitosti, pa ne znači da nije upotrebljiva i za to. Evo o plavoj kiši – https://pfaf.org/user/Plant.aspx?LatinName=Wisteria+sinensis . Poreklom je Azija i Kina, ali to čitajte i Evropa.
Ovo levo jeste po cvetu verovatno bagrem ili kako si rekao porodica akacija koje ima po celom svetu. Po osećaju, rekao bih da je bagrem sa crvenim cvetom neki noviji hibrid koji ne može porasti veliki kao beli i nije toliko otporan (invazivan). Mada možda grešim. Inače biljke koje su tzv. fiksatori azota same u zemljište dodaju azot iz vazduha tako da mogu uspešno rasti i na siromašnim zemljištima gde većina drugih biljaka teško uspeva.
Pomislio sam da bi biljka koja se navodi mogla biti tzv. “bagremac” (Amorpha fruticosa). Bagremca ima baš mnogo okolo ali ga ljudi ne razlikuju od bagrema jer vrlo slično izgleda. Bagremac je žbun, ali i beli bagrem često raste kao žbun. Cvet bagremca je indigo i sasvim drugačiji nego kod belog bagrema, mada listovi i biljka izgleda slično i većina ljudi ne pravi razliku. Na engleskom ga čak zovu “False indigo bush”. Evo o bagremcu – https://pfaf.org/user/Plant.aspx?LatinName=Amorpha+fruticosa . Ali poreklo mu je severna Amerika, teško da je donešem i raširio se već u srednjem veku u Evropi. Mada ništa nije isključeno.. biljke su čudo..