Синајска гора се раније звала планина Сербал

Библијска Синајска гора је преко 1000 година је називана као планина Срба (Гебел Сербал). Србе је по предању населио цар Јустинијан који је и сам са Балкана, за ово постоје записи из 6. (Антонин мученик) и 11. века (Никита Хонијат). О овоме пишу енглески и аустро-угарски истраживачи, а данас се ове чињенице више не помињу. Ови подаци су потпуно непознати у нашој историографији, па хајде да видимо.

Скоро сам на youtube гледао неки документарац у коме два Американца тврде како је Синај уствари нека друга планина. Схватим да се ради о пропаганди некој и то ме присети да се Синај некада звао планина Сербал. Писао сам чланак о пореклу нашег православља које је са Синаја и Палестине, што је данашњи Израел. Досадно је вече било и мени падне на памет да нисам довољно проучио ту тезу да се библијски Синај некада звао ”Гебел Сербал” тј српска планина.

Синај је битан јер се ту Мојсију указао Господ и дао му Десет Божијих заповести. Од 3. века па све до 19. века Синајска гора је на мапама бележена као ”српска планина”. У први мах се чини да је теза о некаквој српској планини просто невероватна али о томе сведоче бројни енглески и аустро-угарски истраживачи 19. века.

Данас нико не помиње више планину Сербал, па овај текст пишем за будуће истраживаче јер није било баш лако пронаћи ове референце. Нова израелска пропаганда је јака и бришу се сви ови стари извори. Међутим, ако кренете мојим трагом све ћете поново пронаћи.

Где се налази та планина?

Gebel Serbal (Sinaj, Egipat): 28.64447, 33.65225 од ње се на 20км одприлике налази манастир Свете Катарине.

Пут ка Синају преко пустиње. Вади Феиран и Џебел Сербал – Извор: A. Shams, Sinai Peninsula Research, 2018.

Дајем вам ову слику из Америчке Конгресне Библиотеке.

Наслов фотографије:
Пут ка Синају преко пустиње. Вади Феиран и Џебел Сербал

Сажетак:
Фотографија снимљена из Вади Феирана (библијског Рефидима), између Деир ел Баната (на југу) и бедуинског гробља шеика Ахмеда и шеика Шебиба (на северу), где густ палмин гај прекрива тај део оазе Феиран. Поглед усмерен ка југу приказује врхове планине Џебел Сербал (највиши врх Ел Мадхава) у облику круне, на хоризонту у средини, са удаљености од 5,5 километара; у првом плану видљиви су врхови у облику зуба западног венца планине Џебел Ахмар, а између Џебел Сербала и Џебел Ахмара налази се долина Вади А’лијат.

Белешка

Планина Гебел Сербал уздиже се јужно од оазе Феиран. Оаза је такође била позната као Палмин гај Баала и у III веку нове ере сматрана је правом локацијом библијске Горе Синај. Брдо Деир ел Банат служило је као војна караула током касноримског и византијског периода (IV–VII век).

Оба ваадија (долине) била су путеви ка библијској Гори Синај и манастиру Свете Катарине за ходочаснике, путнике и научнике од IV века нове ере. Племена Савалха (Sawalha, XIV век), Краршa (Qrarsha, XVI век) и друга насељавала су оазу Феиран. Земљани пут води до манастира Свете Катарине преко Вади Феирана и Вади ел Шеика изграђен је двадесетих година XX века.

Најранији „заговорници“ Сербала били су рани хришћански монаси/анахорети у Феирану (III–IV век); Феиран је тада био епископско седиште и око Сербала су ницали манастири и келије, па је у тој раној традицији Сербал често сматран правим Синајем.

У XIX веку Сербал су изричито бранили неки европски аутори, нпр. Карл Рихард Лепсијус (Carl Richard Lepsius, постоје радови који разматрају његова „доказивања“ за Сербал), а помиње се и Лудвиг Шнелер (Ludwig Schneller).

Вади ел Шеик и Вади Феиран (Biblical Rephidim of Amalek) били су планински део пута Дарб ел Батраа на Синајском полуострву (Пут за Петру, односно традиционална рута Изласка). Планина Гебел Сербал уздиже се јужно изнад оазе Феиран. Та оаза је била позната и као **Палмин гај Ваала** и у III веку нове ере сматрана је правом локацијом библијске Горе Синај. Оба долине (вади) вековима су служила као пут ка библијској Гори Синај и манастиру Свете Катарине за ходочаснике, путнике и научнике, почев од IV века нове ере.

Манастир Свете Катарине

Манастир Свете Катарине се налази на 20-30 км од планине Сербал у зависности којим путем кренете. Манастир је подигнут 545. године нове ере по наредби византијског цара Јустинијана I (527–565). Планинске капеле и византијске монашке грађевине расуте су по целој долини — укључујући рушевине здања, испосничке келије, молитвене нише и камене натписе из периода IV–VII века нове ере.

Illustrations of Jerusalem and Mount Sinai; including the most interesting sites between Grand Cairo and Beirout. Arundale, F. (Francis), 1807-1853.

Цар Јустинијан је првобитно подигао манастир који је посвећен Богородици (Теотокосу), а име „манастир св. Катарине“ се усталило касније, када је култ св. Катарине постао снажан након проналаска њених моштију око 9. века. Крсташи су много допринели популарности новог имена Св. Катарине. Ове податке можете пронаћи у свим енциклопедијама.

На табли северног зида манастира Св. Катарина пише: ”Из темеља је подигнут овај свети манастир на гори Синај, где је Бог говорио Мојсију, од смиреног цара Ромеја Јустинијана, за вечан спомен њега и његове супруге Теодоре; довршен је после тридесете године његове владавине, и он у њему постави игумана по имену Дула, ово се десило 6021. године — од Адама, а од Христа 527.”

Једна стара мапа на којој је приказана планина Сербал. MACCOUN(1899) p051 WADI FEIRAN AND MT.SERBAL

Власи са Синаја

Добро установили смо да је Синајска гора у прошлости била Сербал али поставља се питање да ли то има историјске везе са Србима и Балканом или је само случајност? Ја сам прочитао више извора на ову тему који потврђују ову тезу, овде ћу вам навести рад британског научника са Оксфорда Џона Нандриса (John G. Nandris) Племе Џебалијех са Синајске Горе и земља влаха (The Jebaliyeh of Mount Sinai, and the Land of Vlah).

Натпис на северном зиду манастира Св. Катарина на арапском и грчком где се помињу Јустинијан и Теодора као оснивачи манастира. Сликао немачки историчар Лепсиус.

Племе Џебалијех је вековни чувар манастира и околних светиња. То племе се састоји од четири Рубу’а. Авлад Џинди, или „Синови војника“, представљају египатску грану традиције и често их зову „Египћани“. Вајеибат, Авлад Селим и Хамеида потичу из земље „Влаха“. Они имају заједничког претка, Бахида.

Постоје и друге гране племена, као што је Тебна клан, око оазе Вади Феиран. Име Безија, који раде у манастирској башти у Туру, подсећа на Бесе, народ који је дошао на Синај из Тракије (Балкан).
У целини, племе Џебалијех било је класификовано као „кметови“ манастира.

Ако је Јустинијан послао становништво из југоисточне Европе у пустињу Синаја, то је морало бити с неком надом да су они способни да обављају улоге које су им додељене. Те улоге су у почетку биле више војне и логистичке него домаћинске — обухватале су заштиту манастира као војника и снабдевање, вероватно као и данас, помоћу камила. Група сеоских земљорадника из умерене европске климе свакако би се потпуно снашла изгубљено у таквом окружењу.

Цар Јустинијан је, као и многи његови византијски поданици био изворни говорник латинског језика са југа Дунава који је до краја живота говорио прилично несавршен грчки. Њему се приписује блиско познавање народа из којих је и сам потекао. Усмена традиција наглашава чињеницу да су преци Џебалијех били „римски Византинци“.

Међу народима југоисточне Европе, чији се корени, може се рећи, протежу више од два миленијума уназад — до романизованих трачких популација — постоји једна група чији би начин живота добро одговарао за обављање неопходних дужности на Синају. Овде се не наводи као директни предак Џебалијех, већ као преживели представник управо те врсте латинизоване трачке групе из које су они вероватно потекли — сроднички, а не дословно потомачки однос.

Та група су Аромани, или Власи, латински говорећи народ који је распрострањен у свим земљама јужно од Дунава, међу становништвом Грчке, Бугарске, Тракије, као и у Југославији и Далмацији, све до запада до Истре. Историја овог посебног и мало схваћеног елемента је сложена. Последњи детаљнији рад о њима на енглеском језику је онај од Вејса и Томпсона (1914).

Власи су били сезонски покретни сточари, са летњим селима у високим планинама као што је Пинд, а зими у низијама као што је Тесалија — која је у средњем веку била позната као Мегали Влахија („Велика Влахија“). Традиционално су били препознати као издржљиви плаћени војници и трговци. Транспорт робе караванима мазги спроводили су широм Балкана. Залихе хране тада, као и данас, долазиле ван полуострва.

Још једна слика планине Сербал из једне немачке књиге. Dorot Jewish Division, The New York Public Library. “Mt. Serbál – From Wády Feirán.” The New York Public Library Digital Collections. 1881 – 1884. Lepsius, Richard.

Основни извор информација је Евтихије Александријски / Саʿид ибн Батрик (877–940)
Мелкитски православни патријарх Александрије (Eutychius of Alexandria, 933–940), лекар и хроничар. Аутор арапске „Хронике“ (Китаб ат-тарих ал-маџмуʿ), која приповеда историју „од постања до његовог времена“. Познат по коришћењу разноврсних извора (грчких, сиријских, арапских) и настојању да помири хришћанску и исламску историографску традицију. Не мешати са Евтихом (монахом V века) осуђеним на Халкидонском сабору. Он пише следеће ствари.

Евтихије каже да када је царски легат стигао на гору Синај са стотинак људи који су повели своје жене и децу и наредио да се доведе још стотинак људи из Египта. Изградио је многе насеобине изван манастира, према истоку, утврдио их унаоколо и тамо окупио слуге како би штитили и чували манастир. То место је и данас познато као Деир ел Абид, или Манастир робова.

Професор Џон Нандрис

Џон Нандрис каже да локација Деир ел Абида није јасно уочљива на терену, али је вероватно била изван видика и звука манастира, нешто југоисточно, преко превоја испод планине Џебел Мунеџах, изнад Вади Себаје. Место „Хразим“ (слика 15), које се у усменој традицији племена помиње као секундарно насеље раних кметова, вероватно се налазило иза Ароновог брда, с друге стране Вади ел Деира, али северозападно од манастира. Абу Сеилах, о којем ће касније бити речи, иако даљи, такође би могао бити могући кандидат.

Овде ћу је убацити свој коментар. Наиме назив ”манастир робова” звучи прилично чудно, па сам се упитао да ли је можда дошло до грешке где је латински израз за Србе помешан са изразом за робове јер су у латинском јако слични термини (serbus-servus). Пробах да нађем шта тачно пише али имамо само латински препис а оригинални рукопис је на арапском.Евтекије је писао арапским језиком и заиста на арапском пише ”слуге”, међутим он ствари није писао по сећању већ је вероватно преписивао из неких старих докумената који су можда били на латинским у доба јустинијана па је могуће да је тада дошло до грешке када је сербус постао сервус. Немамо доказа за ово.
Такође кроз спис одјекују и друга имена која би могла бити са наших простора. На пример, племе Савалха (Sawalha, XIV век) подсећа на Саву нашег свеца, Краршa (Qrarsha, XVI век) би могло бити искривљено од Рашани. Познато је да је Свети Сава посетио манастир и ојачавао његове бедеме, да тамо постоји 60-70 српских рукописа и записано је у манастиру да је крајем 14. века, у време цара Душана, игуман манастира био Србин, Јоаникије. За сада све ово су само моје спекулације.

Идемо даље, ова насеобина са две стотине људи и њихових породица није изграђена поред манастира како би монаси могли да служе у миру али у довољној близини да би штитили и помагали манастир снабдевајући га кукурузом и другим стварима из Египта.

The plain El Markeiyeh. At the mouth of Wâdy Taiyebeh, looking south and south-east towards the mountains of the Serbál group. The plain takes its name from the long white range of chalk hills called El Markhâ.
Fenn, Harry (1838-1911)

Евтихије даље каже: ”И момци-слуге манастира их слушају; а међу њима има и Лахмијенаца. А монаси су разорили домове слугу пошто су ови прихватили Мухамедову веру, да их нико не би насељавао; због чега и данас пусте стоје.” Затим каже да је после неког времена њихов број порастао јер су се деца рађала и да су за време калифа Мервана (Khalif Abd-el Malek ibn Merwan) сви прешли у муслимане, а онда су између себе заратили и да су многи побијени, неки отишли, а неки остали чији су данас потомци племе Џебалијех.

Нандрис каже да овај, наизглед сувишан, део информације који је додао Евтихије никада није био како треба објашњен. У Пококовом преводу из 1654–56. године, арапски текст овог одељка — у коме је „Lachmienses“ латински превод речи „Lachmiin“ — гласи овако:]

(следи арапски текст)

Робинсон (1841, напомена XVIII) тврди, вероватно с правом, да је цео овај одељак Евтихијевог текста који се односи на манастир био превиђен пре његовог времена. То је важно за процену усмене традиције. Сажета напомена о „Lachmienses“ сада налази своје право објашњење у контексту проблема Џебалијеха и земље „Влаха“.

Оно што Евтихије заправо каже јесте да су „у његово време“, око 900. године, постојали „Lachmienses“ који су служили манастир. Изгледа да се овај термин односи на влахе са горе Синај.

Још једна слика планине Сербал из књиге: Studies in Bible lands.Gage, William Leonard, 1832-1889.

Арапске слуге манастира су снажни и издржљиви људи и представљају велики контраст својим женственим господарима… сви они припадају племену Џибалијех, које је препознато као кметови манастира. За ово племе се каже да је европског порекла и да потиче од колоније влашких и египатских робова које је Јустинијан довео да штите монахе. Они сами имају предање да потичу из земље која се звала Клах, а њихове црте лица, које се разликују од уобичајеног бедуинског типа, изгледа да потврђују ту претпоставку.

Џибалијех такође имају додатно право на наш интерес као представници старијих становника Синаја. Преостала бедуинска племена су очувала чистоћу порекла и родословни понос, што је тако упадљива особина пустињских народа; по именима, обичајима и изгледу, они су данас оно што су им преци били у Хеџазу или Јемену. Јасно је да не могу имати никакву примесу арамејске крви; и ако је ишта од старих локалних традиција преживело на полуострву, онда то дугујемо управо Џибалијехима.“

Употреба израза „Влашки“ (Wallachian), која означава јужни део данашње Румуније, била је сасвим уобичајена, пошто је Палмер писао недуго после уједињења кнежевина које су 1862. године створиле ту земљу. Та реч потиче из истог корена као и „Влах“. Међутим, Морлаци, Моровлахи, Мавровлахи (грч.) или Мавровласи (срп.) били су Власи далматинске обале, који су постојали најмање од XII века, пре доласка Турака у Европу.

Током етноархеолошких истраживања у подручју Велебита на далматинској обали, близу Задра, Нандрис је утврдио да савремени хрватски пастири и даље користе латинске бројеве за бројање оваца. Он то види као пренос традиције — заједно са целом технологијом стана (торова) — од Морлака који су насељавали то подручје пре њих.

Средњовековни записи из Дубровника користе реч власи за неславене, а српске повеље праве разлику између Влаха и Словена. Никета Хонијат (482, 3), пишући између 1180. и 1210. године, изричито каже да су варвари из области Хема (Балкана), који су раније били звани Мезијци, сада названи Власима (Vlahoi).

Варијанте речи Влах налазе се и у именима као што је Свети Влах — црква у Дубровнику из 1352. године, чији је светац истоветан са Светим Власијем (St Blasius, St Blaize, San Biagio).

Икона из манастира св. Катарине, св. Срђ и Влах. Обратите пажљу на детаљ на уздама. Срб и Влах? Данас познато као Сергеј и Влахо.

Проблем Влаха у суштини сеже до питања шта се догодило са древним тракијским народима Балканског полуострва — не само у оквиру данашње Грчке, већ на целом простору јужно од Дунава и северно од њега, у данашњој Румунији. Формирање народног латинског језика, које је данас представљено ароманским и румунским језиком, међусобно разумљивим, одигравало се на целом полуострву.

Долазак различитих варварских народа имао је мали утицај све до доласка Словена, чије је насељавање било довољно обимно да подели латински говореће тракијске народе на Аромане (јужно од Дунава) и Румуне (северно).

„Власи“ су, истовремено, парадигма једног од најстаријих облика насељавања југоисточне Европе (изражених у категоријама стине и катуна) и једног од најмодернијих феномена: борбе слободно изабране, културно повезане заједнице против наметнутог политичког угњетавања и егзистенцијалног прогањања.

Данас знамо да је у време Евтихија заиста постојао не само народ, већ и географска област названа „Влах“. Јерменски географ Мојсеј Хоренаци, пишући у IX веку нове ере о Сарматији и Тракији, помиње „непознату земљу коју зову Балак“.

Карта Египта и горњег Нила од Лепсиуса 1852. године (линк до целе мапе је на крају текста).

Мој коментар, пада ми на памет могућ след речи Влах – Валах – Балак – Балкан иако је познато да се тумачи да је то турцизам. Видећемо надаље у тексту како Нандрис помиње многе територије које се у средњем веку српским називају, мада их Грци често називају и трачким, а латини влашким. Нандрис све базира на тези да су се Словени доселили у 7. веку што није тачно али је битно да знамо да би смо разумели његов угао гледања. Нама је познато да су латини у Европи управо Србе називали Власима, а манастир св. Катарине је био под латинским утицајем тада.

Постоје и други рани извори који помињу саме Влахе. Око 980. године, византијски цар Василије II дао је аутономију која је трајала скоро четири века Власима у Грчкој, под вођством њиховог челника Николице — умањенице од имена Никола, које се и данас користи у румунском.

Реч „челник“ и данас се користи међу Ароманима у Грчкој као назив за снажну патријархалну фигуру — власника великих стада оваца и поглавара сточарских заједница. У грчком језику Саракацана, чија је материјална култура и начин живота суштински исти као код Аромана, ова реч се јавља као „Целингас“ (Tselingas).

Челник Николица живео је у северној Грчкој, отприлике у области Епира, коју су у средњем веку насељавали Власи и која је била позната као „Мала Влахија“ (Mikro Vlahia). У Тесалији је присуство Аромана било толико снажно да је цео регион вековима био познат као „Велика Влахија“ (Megali Vlahia).

Даље везе са југоисточном Европом: Беси

Везе манастира Свете Катарине на Синају са југоисточном Европом потичу из најранијих времена, и то не само у вези са племеном Џебалијех. Манастир је током векова стекао широка територијална имања у Египту, на Кипру, Криту, у Цариграду, Тбилисију, Кијеву, па чак и у Индији.

Главне везе манастира биле су са Грчком, Србијом, а нарочито са Румунијом. Војводе Молдавије и Влашке имале су посебно значајне односе са манастиром.

Још једна група из југоисточне Европе повезала се у раном периоду са православним монаштвом. То су били Беси, као и Аромани, латинизовани трачки планински народи. Њихово присуство на Синају потврђено је већ неколико деценија након оснивања манастира.

Око 570. године нове ере, отприлике пет година после смрти Јустинијана, Антонин Мученик (Antoninus of Piacenza) бележи пут који је начинио од Палестине до Сирије кроз пустињу, враћајући се у Египат преко Феирана (Pharom). Он је први путник који помиње манастир и наводи да су крајем VI века монаси били говорници више језика: „латинског и грчког, сиријског, египатског и бесског.“

Латински се помиње пре грчког, што није изненађујуће, јер је византијско окружење у којем је манастир настао било латинско и остало такво до времена цара Ираклија, који је и сам говорио латински.

Сведочанство Антонина Мученика потврђује да су монаси били и говорници латинског језика. Латински се могао научити, али је мало вероватно да су ти Беси које он помиње били ишта друго до још једно име за домородачке Трачане, који су говорили народни латински сродан румунском и латинском говору ароманских народа данашње Грчке.

Беси и Гети били су главни староседеоци Тракије у римском периоду. Примили су хришћанство и до тог времена већ су имали своје манастире, из којих су слањи монаси у Палестину.

Овде ћу опет убацити мој коментар. Познато је да је Никита Ремезијански проповедао хришћанство Бесима на њиховом језику. Никита Ремезијански је сахрањен у Бачкој Паланци, а у Македонији постоји манастир Никите Ремезијанског на северу Македоније уз данашњу границу Србије. У том манастиру стоје фреске св. Никите, св. Симеона и св. Саве, манастир обнавља краљ Милутин и био је посед манастира Хрусија са Свете Горе. Постоји доста теза да су Беси и Гети два српска племена.

Босанци

Још једно погрешно схватање треба отклонити — оно да су Џебалијех „потекли из Босне“ или да су били „нека врста Словена“. То је последица мешања идеје о њиховом југоисточноевропском пореклу са чињеницом да су најамници из Босне забележени у Египту, на пример у тврђави Каср Ибрахим у Нубији.

Џебалијех су, међутим, од хришћана постали муслимани већ у VII веку, док Словени нису били покрштени све до времена Ћирила и Методија у IX веку — у Моравској 863., у Бугарској 885., а у Русији тек 988. године.

Присуство босанаца у Египту датира између 1560. и 1811. године, и нема никакве везе са случајем Џебалијеха. Постоји, ипак, методолошка веза у томе што недавна археолошка истраживања у Каср Ибрахиму до сада нису пронашла материјалне доказе који би потврдили историјски навод.

Случај Џебалијеха је, међутим, много чвршће поткрепљен, управо зато што се заснива на многобројним различитим изворима доказа.

Закључак

Као што видите Нандрис је изнео интересантне податке, његови закључци су лоши јер он полази од претпоставке да су се словени доселили у 7. веку и слабо помиње Србе. Међутим, нама је јасно да су Трачани, Илири, Беси, Гети српска племена јер нам та имена приписују околни народи и у средњем веку.

Он је дао доказе за присуство Влаха и Беса, а одбацио Босанце као небитне али ја не сматрам да су најамници из Босне небитни и тај део треба испитати. Не помиње Нандрис ни Светог Саву, ни српског игумана у манастиру у доба цара Душана, ни утицај Синаита и њихов бег у Србију у средњем веку. Као да намерно избегава да помене Србе. Ипак, можемо рећи да је српско присуство код манастира дуго од доба цара Јустинијана па све до 16. века и за то имамо чврсте доказе.

Међутим овде треба обратити пажњу и на чињеницу да све док стоји теза од досељавању Срба на Балкан нећемо одбранити своју историју и порекло. Када ту накарадну тезу уклонимо, биће потпуно јасно да смо ми данас потомци Беса, Гета, Трачана, Илира и других. Било је досељавање словена на Балкан и то се односи на Аваре, Угаре, Бугаре, Готе и Хуне јер су та племена помешани словени и Русије са татарима. Те две ствари треба разлучити тј. први слој словена и други слој оних који су дошли.

Такође треба имати у виду да је за све словене на Балкану у прошлости у једном тренутку коришћен израз Власи од стране наших суседа. Тај израз је у каснијим вековима примењиван и на старе становнике и за нови слој словена досељеника по целој Европи и то можемо видети у табели.

Ево табеле пружања словенских племена и помињања Влаха по Нандрису:

Назив	Тумачење
Volcae	келтско племе
Lah	Словенац / Словени (етноним)
Lasi	облик у лужичком и пољском (варијанта назива „Влах/Италијан“)
Wloch	облик у лужичком и пољском; „Италијан“ / од корена Влах
Woloch	англосаксонски назив за Велшане (Кимри)
Welsh	енглески назив за народ у Валесу (Кимри)
Walsch	средњовековни немачки назив за Италијане
Wealh / Walh. [pl. Walhaz]	германски термин за Келте или Римљане („туђине/латине“)
Walho-land	германски назив за Француску
Walloons	франкофона популација у данашњој Белгији (Ниска земља)
Wallis	кантон Валаис у Швајцарској (италијански говорници у долини Роне)
Churwelschen	становници Гризона који говоре романшки
Wallachia	јужна Румунија (истор. Влашка)
Olah	мађарски назив за Румуне
Olasz	мађарски назив за Италијане
Valaques	француски назив за Румуне
Ulah	турски назив за Румуне
Ak Iflak	турски назив за Молдавију („Бела Влахија“)
Kara Iflak	турски назив за Влашку („Црна Влахија“)
Megali Vlahia	назив за Тесалију у средњем веку (подручје са много Аромуна)
Mikra Vlahia	назив за Акарнанију и Етолију (због аромуно-валашког становништва)
Ano Vlahia	назив за Епир и северни Пинд
Morlachs / Morovlahi / Мавровласи / Mavrovlahi	Власи далматинске обале (забележени најмање од XII века)

Сматрам да је у темељу речи ”влах” уствари ”вук” или ”влк”. Словени су имали кожухе овчије и вучије на себи од старине. Ромејски извори кажу да су ”завијали су као вуци када певају”, а мене то неподношљиво подсећа на крајишке песме. Отуда је можда и извор речи Балкан, Валах-ан. Вук је познат као српска тотемска животиња и знамо ко су били Вуковићи, Вукотићи. Цар Ликиније са наших простора од Ликос на грчком што значи Вук.

Карл Ричард Лепсиус

Румунија је до 18 века користила исти језик као и Срби у цркви, после су то језуити образовањем променили. Црњански је писао о древним Србима на британском тлу, професорка Ранка Кујић је писала ”Црвено и бело: српско-келтске паралеле” па ме не чуди ни за Келте, ни за Велшане. Многе ствари ће се открити када се схвати да је међу Викинзима и Варјазима било северњака (Данци, Шведи, Норвежани) али да су већину чинили некрштени словени и да су сви заједно имали сличне богове и урезивали руне. Ово је већ друга тема па нећу даље о томе.

Да сумирамо: погледао сам и радове Карла Ричарда Лепсиуса, немачког лингвисте, који је обилазио Синајску гору. Он је тврдио да је права Синајска гора од давнина позната као планина Сербал. Он нигде не помиње Србе и Балкан али даје запис о једном старом грчко – арапском натпису на коме се помиње цар Јустинијан и царица Теодора. Енглески научник Џон Нандрис 1978. године обавља истраживања за Британску Академију и повезује Сербал, Јустинијана и Балкан. Наши историчари на жалост ово нигде не помињу нити сам чуо да је неко истраживао на ову тему.

Професор Ричард Нандрис у разговору о историји са принцом Чарлсом

Неко ће рећи да фантазирам али ја ћу вам дати слику корица једне раскошне књиге из манастира св. Катарине на којој можете видети сцене како Бог даје таблице Мојсију. Књига је из 1587. године и јасно ћете разазнати натпи изнад распећа и натписи на старословенском. Дакле, ако наша и наука није свесна планине Сербал имамо доказ да је наша црква и те како била свесна приче о планини Сербал и где се налази права Синајска гора. Међутим, временом то сећање је некако избрисано и о овоме нико не говори.

Било како било, они су нас звали Власи, а ми себе Срби и чували смо Синајску Гору једно време.

Књига из 1528. из манастира св. Катарине – јасно пише ”Распеће Христово” нашим словима.

Јеванђеље из 1587. године, богато украшене корице на којима Мојсије даје воду својим животињама и прима таблице са заповестима. Натпис старословенским вјазом.

**** Овај текст је састављен као моја белешка да се сачувају извори, мапе и слике.

Извори:

Џон Нандрис, Оксфорд 2008. – The Jebeliyeh of Mount Sinai and the Land of Vlach
https://www.loc.gov/search/?q=gebel+serbal&sp=1
https://www.loc.gov/item/04013452/
https://www.loc.gov/item/04013431/
Library of Congress: фото-запис „To Sinai via the desert. Wady Feiran and Jebel Serbal“ (опис локације, топоними, историјске белешке). The Library of Congress
Library of Congress: „Mount Serbál, from the Wádee Feyrán / Frith“ (историјска фотографија, 19. век). The Library of Congress
NYPL Digital Collections: „Mt. Serbál – From Wády Feirán“. digitalcollections.nypl.org
John G. Nandris, „The Jebeliyeh of Mount Sinai, and the Land of Vlah“, Archaeology & Anthropology of Eurasia / на JSTOR-у (рад који систематски разматра предање о југоисточноевропском пореклу Џебалија).

Евтихије Александријски (10. век) – примарни извор

Eutychius (Saʿīd ibn Baṭrīq), Annales (арапски текст, CSCO 50–51; дигитално на Internet Archive). archive.org
Секундарни улаз/преглед са навођењем издања и превода (корисно за апарат): Wikipedia
Рад у току са енглеским преводима изабраних делова (Roger Pearse blog – за проверу пасуса о Синају). roger-pearse.com

Ходочасник из Пјаћенце (6. век) – о језицима на Синају

Itinerarium тзв. Анонимног ходочасника из Пјаћенце (енгл. превод са белешкама; место где се помиње „Latin and Greek, Syriac and Coptic and Bessan“). andrewjacobs.org+1

Контекстуална литература / географија & терен

PICRYL (прегледна белешка): пут преко Вади Феиран и Вади ел Шеик ка манастиру Св. Катарине, историјат друмова (1920-те). picryl.com
https://digi.ub.uni-heidelberg.de/diglit/lepsius1852
https://archive.org/details/fromegyptethiopi00leps/page/n5/mode/2up
https://www.gutenberg.org/ebooks/70375
https://www.deutsche-digitale-bibliothek.de/item/ENALVWOEVBZJ6DKB4DECZ7UPLQ7CXOZ3

Мапа: