Прича о сребрном ковчегу Стефана Немање

Када сам био у Хиландару, на литургијама сам стајао поред кивота Стефана Немање. Обично је велика гужва, сви се труде да виде свештенике и икону тројеручице. Пошто не волим да се гурам, приметих да је у том ћошку увек празно јер се ту налази велики стуб од кога се не види служба. Нико неће да стоји ту и да гледа у стуб. Ипак ја сам стајао ту у помрачини, слушао службу и повремено држао руку на ковчегу Стефана Немање. Нисам ни слутио да ћу годину дана касније добити призив и послушање везано за дела проте Воје Билбије који је тај ковчег направио. 

Кивот Светог Симеона у ниши поред стуба где сам стајао.

Испричаћу укратко како се то десило. Наиме, оног дана када је отац Доментијан најавио своје повлачење у тиховање и када смо се последњи пут видели, отишли смо у госте код проте Воје и ту смо се упознали.

Отац Воја Билбија је прича за себе: каратиста, сликар, скулптор, јувелир, пева и свира, хиландарски монах, исповедник осуђеника у Хашком трибуналу и свештеник са епархијом у Холандији.

Интересантна животна прича и велико духовно искуство али мени лично је био интересантан због каратеа. Пре много година сам чуо причу о Војиславу Билбији неустрашивом каратисти који је због неког инцидента избачен доживотно из спорта и због тога отишао у манастир.

Како се ја каратеом бавим од малих ногу а проучавам и православље, онда ми је та Војина прича како је он од зена прешао на православље била јако интересантна. Иако на први поглед једно са другим нема везе, за мене је то био један од битнијих степеника који су ми помогли на путу капирања православља. И карате и православље граде дух, тело и карактер човека. 

На кафи са сенсеи Владимиром Јоргом.

Одузело би ми превише времена да вам причам о оцу Воји па предлажем да погледате натенане овај видео и његово гостовање. Отац Воја у емисији помиње Владимира Јоргу оснивача каратеа у Србији који је мени као момку био један од узора и учитеља. 

Отац Доментијан је за мене био тачка споја са екипом од неколико његових духовних синова и проте Воје на заједничком пројекту.   

Ништа ми више није изгледало случајно: карате, Јорга, Хиландар, моја рука на кивоту, отац Доментијан и сада изложба проте Воје. Све указује на то да смо ми као екипа давно предвиђени да се окупимо око идеје да се направи изложба и јавност упозна са делима проте Воје.

Наравно, не треба ни напомињати да се све ово дешава само од себе, волонтерски без иједног динара, само кроз послушање и заједнички доживљај значаја онога што радимо. 

Кивот Светог Симеона Мироточивог

Vojislav Bilbija u svom ataljeu

Прота Воја је један део свог живота провео у манастиру Хиландар и за то време је мноштво ствари сачинио за задужбину Светог Саве и Стефана Немање. Између осталог уклесао је лик Светог Симеона у камен и урадио кивот (ковчег) за његове мошти, као и кивот Свете Анастасије мајке Светог Саве, копче на појасевима хиландарских монаха су његова креација, иконе, кандила – списак је подугачак. Елем, ја бих да вам испричам причу о томе како је настао кивот Стефана Немање који се налази у Хиландару.

Стефан Немања је зачетник династије Немањића. Изборио се да ојача српску државу објединивши више српских кнежевина и да помогне обнову Ромејског царства бранећи га од напада Угара и Бугара, формирао српску цркву и одбранио је од напада римокатолика и богумила (унијатских мисионара из Бугарске). У старости замонашио се, добио име Симеон и касније отишао код свог сина Светог Саве у манастир Хиландар.

Стефан Немања и његови синови Свети Сава и Стефан Првовенчани су били кључни за оснивање средњевековне српске државе и формирање српског идентитета. Немања који је идеју о српској државности започео, Стефан Првовенчани који је државу од римокатолика бранио и Сава који је законодавство поставио и изборио се за аутокефалност без чега не би били своји и словесни.

Када је преминуо Стефан Немања 1199., црква га је прогласила за Свеца и његове мошти су биле у Хиландару све до 1208. када их Свети Сава пребацује у манастир Студеницу који је сам Немања и подигао. Свети Сава је његове мошти пребацио да би ојачао институцију цркве у Србији, помирио браћу и склонио мошти од латинских пљачкаша Свете Горе. На месту где су биле мошти Светог Симеона израсла је са друге стране зида цркве винова лоза која већ осам векова расте.

У доба Обреновића манастир је био у дуговима и мало је фалило да пређе у руке бугарских монаха. Они су многе српске књиге, тапије и благо из ризнице продавали. Из тог доба био је ту један стари кивот Светог Симеона који су бугарски монаси направили, који је био оронуо и кога је требало заменити.

Исус Христ детаљ са кивота Светог Симеона

Тог задатка се прихватио отац Војислав Билбија. Он је студирао за зубара, па је отуда дошла идеја да зубарском бушилицом обрађује материјал. Стрпљиво и кроз молитву он је правио мале слике на кивоту које су описивале живот Стефана Немање. Ковчег је направљен од сребра и злата и тежи око 170 кг. У њега је уграђено скоро годину дана јувелирског рада и представља велику светињу манастира Хиландара.

Одакле сребро?

Џон Тачер финансијски, а Војислав Билбија трудом својим даровали манастир.

Сребро за израду кивота Светог Симеона је поклонио Џон Тачер (John Seymour Thacher) који је био велики познавалац византијске уметности и управник Dumbarton Oaks галерије. У позним годинама, господин Тачер је желео да дарује манастир нечим што ће остати за вечност. Одушевљен иконом коју је урадио прота Воја он је пожелео да га упозна.

У договору су се погодили тако да то буде заједнички поклон. Прота је радио без хонорара од срца, а г-дин Тачер је са великим поверењем отворио неограничен рачун за набавку потребног материјала.

Рад на ковчегу је почео 1972. године у Холандији и завршен је за девет месеци стрпљивим јувелирским радом.

Ковчег је у полутајности унет у манастир. Није се могло преко Југославије због комуниста, а са друге стране грчки конзул је био нервозан и питао се: ”Шта сада Срби изводе? Шта ће им толико сребро и злато? То нису радили ни за време краљева. То је нешто сумњивно, неки тројански коњ.”.

Изглед ковчега

Када је договаран изглед кивота и прављена скица под благословом игумана манастира оца Митрофана, потребно је било представити деизис (”обожење”) и наравно лик Светог Симеона који лежи. Изабран је облик нише (ковчега) за брашно, симбол из домаћинства који је рађао храну, живот, хљеб насушни.

Изнад су урезане речи из житија Светог Симеона које је писао сам Свети Сава:

Господом сачувасмо живот свој и земљу нашу нерасипану од непријатеља.

Спасавамо се уздајући се, не на лук или мишицу,
већ вером у Оца, Сина и Светога духа утврђени и силом крста укрепљени побеђивасмо непријатеље наше.

Дајем заповед, ако који иступи из онога што сам узаконио гнев Божији нека приждре њега и потомство његово.

Порука је више него јасна. Србија је добијена од Бога и нико нема право да изда оно што је Немања саставио јер на њега иде клетва. Зато ми је мало жао што је споменик Стефана Немања израђен тако да у руци држи мач, а не крст. На жалост не разумеју људи његове речи ”спасавамо се уздајући се, не на лук (и стреле) или мишиће, већ крепљени крстом побеђујемо непријатеље”.

У Светом манастиру Хиландару, у недељу 27. марта 2022, одржана је промоција књиге „Хиландарац ван Хиландара – Стопама Светог Симеона“ и ја вам сада први пут на интернету у овом тексту представљам сличице са кивота које човек чак и када би отишао у Хиландар никада не може видети овако детаљно у помрачини за време литургије.

Главни део кивота почиње са три сцене. Прва слика представља венчање Стефана Немање и принцезе Ане. У средини је Син божији – Христос. Последња сцена представља Светог Саву на коленима поред ковчега Стефана Немање. Порука је јасна Сава остаје веран оцу своме и наставља његовим стопама. Након очеве смрти Сава ће се изборити за аутокефалност цркве и државе, подићи Жичу и донети највиши правни акт будуће Србије – Законоправило.

Сцена обожења српског народа на кивоту Светог Симеона у манастиру Хиландар. Кликните на слику за више детаља.

Шта видимо овде? Небеске силе се налазе горе, са Христом у средини и анђелима у облацима (a). У центру се налазе супротстављене војске два табора (b). Овде се очигледно ради о духовној борби у којој учествују сви – народ, монаси и војска. Онај са леве стране је Сотона (c), а скроз са десне стране су арханђели који притичу у помоћ народу (d), а испод њих кости предака (e). На средини можемо видети крилатог лава који представља симбол Венеције (f) и рекао бих да нам тиме аутор ставља до знања да су лево римокатоличке снаге. Мало испред крилатог лава је крилати демон који напада обичан народ који диже руке у знак одбране. Одмах иза њих је Богородица (g) или било која мајка са дететом што свеукупно одаје утисак да обичан народ страда заједно са женама и децом, као и да страдају породични закони које је још Јустинијан поставио, а налазе се у Законоправилу Светог Саве. Између војске и Сотоне, на супротној позицији од Богородице, седи неко на трону са пипцима и можемо претпоставити о коме се ради – чак иако се не види јасно рекао бих да је то папа у Ватикану (h). Свеукупна борба се дешава преко гомиле људских глава који представљају људске животе изгубљене у овој духовној борби. Све у свему српски армагедон. Композиција носи назив ”крстоносна борба српског народа”.

Да погледамо овај српски армагедон мало ближе. Јел видите ове војске у редовима? Јесу ли то редови или генерације?

Посебно су ми интересантне две мале композиције на доњем рубу кивота. На једној крсташка војска натера католичке бискупе и богумиле да се поклоне Сину божијем (правој вери). А на другој краљ, племство, свештенство и војска сви се клањају Сину божијем. Другим речима истеривање ”богумила”.

Ово нећете прочитати у уметничким каталозима, а тешко је наћи и у историјским уџбеницима новијег доба. Наравно то је само моје тумачење и ништа ми не верујте већ све својим очима судите.

Овде се види колико дубоко је прота Воја осмислио ову композицију и његово познавање историје тога доба. Притисак римокатолика на Балкан, на челу са Папом и Венецијом, је све већи и само пар година после смрти Стефана Немање (1199. године) они ће освојити Цариград, целу Грчку, острва и већи део Ромејског царства. Чак ће и бугарска црква обећати верност Папи. Да Стефан Немања није за живота реформисао цркву и очистио Србију од богумила, питање је да ли би Србија издржала римокатоличку офанзиву и остала православна. Да није било Светог Саве питање је да ли би се уопште одржало Ромејско царство. Српски идентитет се формирао у тој борби против папске јереси за праву веру наших отаца.

Сцене из живота Стефана Немање

Поред главне сцене, кивот је прекривен минијатурама – малим сличицама које причају животну причу првог Немањића. Међутим, у помрачини цркве те сличице је готово немогуће видети. Правећи брошуре и фотографије дела прота Воје могли смо по први пут у пуној величини да видимо причу коју кивот прича и то је оно што желим да вам изложим у овом тексту. Ево неких од њих.

Сцена – Свети Ђорђе помагач

Сцена у којој Свети Ђорђе помаже Стефану Немањи да се извуче из тамнице у коју су га браћа бацила. Вероватно се ради о 1166. години.

Немања је био противник политике коју су водила његова браћа, па се побунио. Како не би изгубили повластице његова браћа су га бацили у тамницу.

Немања се молио Светом Ђорђу да га ослободи и обећао је да ако овај то уради, да ће му изградити манастир. Своје обећање је испунио и изградио манастир Ђурђеви ступови (1171. године). И дан данас у Хиландару постоји пирг Светог Ђорђа (кула).

Сцена кад је као таоц одведен у Цариград

59 година имаде Немања када га цар византијски Манојло, послије пораза, у Цариграду у окове стави из којих се убрзо Стефан Немања чудом ослободи (1172.)

Након сукоба са Византијом, Немања се поклања цару Манојлу I Комнину и тада је церемонијално проведен гологлав, бос и са конопцем око врата. Немања паде пред цара на колена и даде му свој мач да са њим ради што му је воља.

Упадљиво висок и крупан Немања је освојио симпатије цара. Цар Манојло мудро прихвати обнову вазалства са Србијом, ослободи Немању и врати му поседе. Немања је постао царев савезник у борби за одбрану правоверја. Ослобађао је територије од Угара и Бугара, протерао јеретике богумиле и бранио православне законе.

Приказ борбе против богумила

”Као некада пророк Илија, који је устао на бестидне јевреје, и он изобличи безбоштво њихово, и једне попали, друге разним казнама казни, треће прогна из државе своје а домове њихове, и све имање сакупив, разда прокаженим и убогим. Учитељу и начелнику њихову језик уреза у грлу његову, што не исповеда Христа, сина божјег.”

Немања схвата да ће за прављење јаке државе бити потребно да се успостави и српска црква независна од Цариграда. Он почиње да подиже манастире и сазива црквени сабор 1176. године како би консолидовао цркву и истерао богумиле, јеретике који су признавали католичку цркву.

Богумили из доба Стефана Немање су били нека врста унијата који су ширили папски утицај у Србији и Бугарској. Немања је формирао нову српску цркву али је морао прво да се избори са утицајима папских емисара и богумила са једне стране и охридске архиепископије која је била представник ромејског утицаја на Балкану.

Наврши 70 година кад Студеницу градити отпоче (1183.)

Сцена са Светим Симеоном, Светим Савом и Стефаном Првовјенчаним је трострука композиција, уједно владарска, ктиторска, али и породична, као и духовна. У односу оца са своја два сина од којих је један први српски архиепископ, а други први српски краљ, сажима се комплетна духовна и државотворна хоризонтала Немањића.

Победа над противницима уз помоћ Светог Ђорђа

Водећи чврсту политику на страни Византије, борећи се против западних сила, Немања успева државу да постави на чврст темељ нове српске цркве и државе.

У житију Светог Симеона он јасно каже да победа не би била могућа без Божије помоћи. Немањина животна прича од тамнице, до таоца у Цариграду, па до уједињеног српског краљевства је заиста нешто што би данас окарактерисали упорношћу или срећом. Међутим, људи оног времена су имали више стила и веровали су у Бога а не у срећу, случајност или своју свемогућност како ми то данас чинимо.

Сцена монашења

Напуни 82. годину када остави престо и са супругом својом Аном монашки постриг примио, свет и свјетско напусти, у манастиру свом Студеници се настани као монах прости Симеон а супруга му Ана у манастиру пресвете Богородице у Топлици код Раса се настани као монахиња проста Анастасија (1195.)

Велика је ствар оставити царство и отићи у манастир. Наши краљеви за собом нису оставили дворце и палате као племство на западу. Не, они би се замонашили и трећину свога иметка поклонили манастиру, остатак би поделили деци или наследницима. Из манастира који су представљали окосницу правног система средњевековне Србије они су пружали духовну подршку народу и властели. Манастири су били чувари достојанства народа, породице и човека (појединца), игумани и епископи су углавном чинило племство Немањића али и других породица.

На кивоту постоји још слика али због дужине овог текста није пригодно све поређати овде. Детаље можете видети у брошури „Хиландарац ван Хиландара – Стопама Светог Симеона“ у којој ће бити представљени сви детаљи.

Пројекат Бог и човек

Приказ српских војника на кивоту Светог Симеона. Три епохе – средњи век, време устаника против Турака и војници из Првог светског рата.

Хиландар је за мене био тачка споја између екипе од неколико духовних синова оца Доментијана и проте Воје на заједничком пројекту. Поменућу овде пар имена јер је њихов труд огроман – Александар Стјепановић, Срђан Иванковић, Марко Билбија. Нека остане забележено. Момци су из Републике Српске али напомињем да су они само срце екипе коју чини још много људи који сви раде на заједничком послушању.

Сви заједно смо се окупили око идеје да представимо радове проте Воје публици. План је за почетак направити изложбе у Бања Луци, Требињу, Новом Саду и Београду. Ако буде интересовања можда и на још неком месту.

У ту сврху прави се неколико публикација и веб сајт bogicovek.com  У току је израда сајта али се већ сада можете пријавити на емаил листу да вас обавестимо када буде заказан датум изложбе.

Брошуру ”Хиландарац ван Хиландара” са детаљним сликама ковчега Симеона Мироточивог можете скинути овде.

У Београду постоји Музеј савремене уметности. У њему су још од времена Тита многи излагали међутим човек се запита где се налази музеј класичне српске уметности? Јел таква уметност уопште постоји? Наравно да постоји, то је уметност са почетка српске државе у средњем веку, другим речима ту уметност ћемо наћи у оквирима цркве. Прве слике у Србији су иконе и фреске, прве песме молитве, прве скулптуре иконостаси и елементи од камена у црквама, додајте на то мозаике, сасуде, архитектуру, књиге…

Због тога се уметност проте Воје може сматрати изданком класичне српске уметности. Повратак изворима.

Отац Воја често каже да не ради ”ни за новац, ни за славу. Већ за Славу Божију.” То је управо потпуна контра од западне комерцијалне уметности. Дела проте Воје извиру из нашег предања и на најбољи начин приказују да је српство уствари култура и да је наша историја бесмртна унутар цркве.

Лепо је бити Србин али тешко

Још ћу писати о радовима проте Воје јер иза сваког рада постоји интересантна прича. Те приче треба испричати али оне нису апстрактне, радикалне или провокативне, чему тежи уметност запада, већ су те приче просто изникле из наше историје, завета и заборављене философије.

За крај кратка порука од проте Воје.

П.С. И на крају, како се можете укључити ви у овај пројекат? Па поделите другима, шерујте, дарујте друге и пронесите реч о овој изложби.