Ових дана сам мало истраживао око иконе Богородице Тројеручице, једне од највећих српских светиња која се чува у манастиру Хиландар, па бих да поделим неке занимљивости и контраверзе са вама.
Да бисте боље разумели текст требало би прво да прочитате званичну историју ове иконе. Нажалост рекао бих да званична прича, која је свима угодна, представља компромис који пуно говори али прескочи главне ствари које нису по вољи грчкој цркви и нису имале подршку југословенских историчара. Идемо једну по једну ствар.
Неуобичајан положај Богородице и Христа
Икона Тројеручице јако подсећа на грчку икону Одигитирије (Учитељице – путоводитељица) али на тој икони је Христ обично са десне стране, а не са леве као код Тројеручице.
Тројеручица без окова лево, икона Одигитирије десно.
На први поглед се чини да нема везе да ли је Богородица са леве или десне стране. Мађутим, сетих се да је Свети Сава у својој посници у Кареји поставио Богородицу у иконостасу цркве управо са десне стране као на Тројеручици. Ово сам запамтио јер је Сава тражио сагласност за ово од Цариградског патријарха који је овај потез благословио. Дакле, није свеједно са које стране је Богородица. У случају икона Тројеручице и Млекопитатељице она је са леве стране Христа што је неуобичајно за грчке иконе али исправно по учењу Светог Саве и синајских отаца.
Икона Тројеручица без златног окова
Већини људи је познат изглед иконе Богородице Тројеручице али ретко ко је видео ову икону без златног оклопа.
Икона Тројеручице са и без окова.
Срећом налетео сам на рад Ане Радовић у Хиландарском зборнику бр. 14 па сам могао детаљно да погледам фотографију.
Када се загледате у икону без златног окова (кликни на слику за увећање) онда угледате ту одређене позиције на којима се види да су постојали неки украси којих више нема на икони. Прашина је остала око тих места и ми можемо само претпостављати да су то били неки медаљони или драго камење.
За боље уочавање на фотографији су означене 13 позиција на којима су се налазили разни предмети.
Потпуно уништена икона – скинути ореоли који су вероватно били од злата, недостаје рука која је вероватно била од сребра или злата и видљиве су позиције где су стајали брошеви од драгуља и крстићи.
Лоптица у руци – Оно што сам прво уочио је положај круга у руци Богородице који ми се јако допао јер изгледа као да се мајка игра са дететом пружајући му лоптицу. Ова представа је добијена постављањем неког броша у руку Богородице. Свиђа ми се ова идеја али не знамо шта је било у њеној руци.
12 кандила и 12 украса – такође се може видети да се на икони налази 12 позиција украса (плус рука). Човек не може а да се не запита шта је било на тим позицијама, какви брошеви или драгуљи. С обзиром да је ово била најважнија икона српског царства можемо претпоставити да су ови брошеви и украси били дарови наших краљева икони. Могли су ту да буду дарови краља Милутина, цара Душана, Лазара и других. Ако је то тако, где ли су данас ови драгуљи? Да ли су нестали за време бугарске владавине и турске окупације? Да ли су намерно склоњени или украдени у време када су манастир Хиландар покушавали да прогласе бугарским?
Ова теорија о даровима је ојачана информацијом коју сам добио у манастиру Хилендар који каже да се икона држи у просторији у којој гори 12 кандила. Вероватно је да су наши владари даровали манастир и икону па је у знак захвалности остало да заувек гори кандило у манастиру за тог владара и сећање на посету, даровање иконе и манастира.
Мистерија треће руке – на икони без окова чувена трећа рука се налази са друге стране од данашње иконе и у другачијем положају јер је рука отворена. Поставља се питање зашто је рука премештена и промењена? Да ли постоји разлика у симболици? На данашњој икони трећа рука придржава Христа, међутим на старом приказу трећа рука као да придржава Богородицу.
Да ли ова промена у симболици има везе са прелазом Савног правоверја у модерно православље? Ко придржава Богородицу? Свети дух или отац Дамаскин? Шта је симболика треће руке? Могао бих доста да теоретишем на ову тему али не желим да оптерећујем читаоца и зато идемо даље али вратићемо се на ову тему.
Мистерија златног окова
Када видимо да је икона некада раније била без окова, нормално је да се запитамо ко је поставио златни оков на икону и зашто? Дуго нисам могао да пронађем одговор на ово питање и као да се намерно заобилази ова тема. Срећом наиђох на блог човека који се овим питањем мало позабавио што нам даје добар правац за даље истраживање. Одговор се налази на самој икони.
Осим жига племенитог метала стоји и година настанка окова 1862. Поред утиснуте године стоји и име мајстора, односно радионице која је израдила оков: “Ф. Верховцев“. Испод стоји молитвени запис дародавца овог окова: За здравље Параскеве, Михаила, (Ј)Елене, Јо(в)ана и њихових чада. Надежде, Николаја и чада. Марије, Олге, Наталије и њихових сродника.
Увидом у датум видимо да се ради о времену када је манастир био у рукама Бугара и тек ће након 1897. полако прећи поново у руке Срба.
Дакле оков је настао 35 година раније и то вероватно у Русији. Потрудио сам се да пронађем ко би могао бити ”Ф. Верховцев” и уз мало среће пронашао сам на интернету јувелира који је урадио оков. Ради се о чувеном Фјодору Андрејевич Верховцеву (1804-1867), мајстору јувелиру власнику фабрике сребрнине из Петрограда.
Моја мала интернет археологија је уродила плодом јер се знакови поклапају као и године. Познато је да је Фјодор радио на многим чувеним руским светињама укључујући и чувену Богородицу Казанску. Интересантно на википедији на страници овог уметника нема референце о раду на Тројеручици. Засигурно је таква референца битна али ово намерно не помињање рада на нашој икони указује да можда није било пожељно то помињати.
Поставља се питање ко су људи чија су имена поменута на икони. На први поглед се види да се ради о руским именима али нисам успео да пронађем о коме се ради. Могуће је да је рад урађен под покровитељством тадашњег руског цара Александра II Николајевича или неког другог члана царске породице као рецимо Николаја Николајевича старијег. Руски званичници тога времена су били веома активни на Балкану у подршци Бугарској, Србији и Грчкој да се ослободе турске власти. У то време у Србији је био на власти кнез Михајло Обреновић.
Слика – Улазак Николаја Николајевича у Трново јуна 30. 1877. Сликар Н.Д. Димитријев-Оренбургски.
Када је 1859. године руски државни саветник Севастјанов посетио Свету Гору, узео је димензије иконе и у Русији поручио златни оков, који је 1862. године постављен на икону.
(П. И. Севастјанов је у циљу снимања хиландарских рукописа и аката боравио на Светој Гори у више наврата: 1851, 1857/58. и 1859/60. године у организацији Руске императорске академије, Д. Медаковић, В. Ђурић, Д. Богдановић, Хиландар, Београд 1978, 199; Сава Хиландарац, Историја манастира Хиландара, 104).
Дакле из више публикација закључујемо да је у рестаурацију иконе укључена руска држава. Зашто су то урадили? Да ли су хтели да спрече скандал због оштећења и крађе драгуља са иконе па су је брже боље рестаурирали? За сада немам одговоре али познато је да се баш у то време водила борба да се Хиландар врати Србији, да су тада у манастиру већина били Бугари и да је Русија штитила и помагала формирање нове бугарске државе и цркве како би изашла на Цариград (Истамбул) и узела улаз у Црно Море.
Пада ми памет још једна идеја. Кнез Милош је 1821. откупио манастир од Турака који су га користили као граничну поставу. Можда је оштећење иконе настало тада? Кнез Михајло је дао 100.000 гроша манастиру 1863. године. Интересантно оков је сачињен годину дана раније 1862. године. Када је краљ Александар Обреновић посетио манастир 1896. икона је већ 30 година била обновљена.
Свети Сава и Тројеручица
Идемо мало даље у прошлост да видимо порекло иконе Тројеручице. Свети Сава је икону Богородице Тројеручице донео из манастира Светог Саве Освећеног (Мар Саба) у Палестини, надомак Јерусалима, током своје посете Светој Земљи око 1229. године.
По предању, Свети Сава Освећени је још у 6. веку прорекао: „Доћи ће један монах из српског рода по имену Сава, њему предајте ову икону.“ Када је Свети Сава Српски дошао, братија је препознала испуњење тог пророчанства и дала му икону са благословом да је понесе у своју земљу.
Сам свети Сава Освећени (432.-539. година), претходник наше св. Саве, је живео у време цара Јустинијана који га је изузетно поштовао јер је он био покретач манастирског покрета – тј. идеје да се православље чува далеко од градова у забаченим пределима далеко од домашаја владара, корупције и блуда. Тамо су манастири окружени правоверним народом и истина се чува. Тако је св. Сава Освећени оснивач првих великих монашких заједница у пустињи Палестине.
Јован Дамаскин који је чувао икону у 8. веку био је оклеветан, а калиф му је одсекао десну руку због поштовања Богородице. Он се помолио пред иконом Богородице и – рука му је чудесно исцељена. У знак захвалности, додао је на икону трећу руку – вероватно је доцртао на икони или је направљену од сребра попут наше иконе. Ту долазимо до вероватног значења ”треће руке”, отац Дамаскин је жртвовао своју руку за Богородицу и доцртао ју је на икони како придржава Богородицу. Од тада икона носи име Тројеручица.
Пет векова касније Свети Сава је у манастиру Мар Саба добио на поклон: 1. икону Тројеручице, 2. икону Млекопитатељице и 3. штап св. Саве Освећеног. Ове светиње су однете у Свету Гору.
Манастир Мар Саба где је Свети Сава добио Тројеручицу на поклон.
Зашто је св. Сава добио ове светиње на поклон? Морамо да се вратимо у историјски контекст и да видимо шта се десило од оца Дамаскина до нашег Светог Саве?Манастир Мар Саба је вековима био на рубу уништења због замаха Ислама који настаје управо после 7.-8. века и управо због питања Богородице и права жена.
У време св. Саве, Папски крсташи су манастир опљачкали и однели мошти св. Саве Освећеног и већину драгоцености. Затим су муслимани, арапски бедуини, истерали монахе из манастира и они су обитавали у манастиру у Јерусалиму јер нису могли да се врате у манастир. У то време долази св. Сава са својом пратњом и враћа контролу над манастиром, монаси се враћају у манастир и он добија на поклон највредније манастирске светиње. Дакле, св. Сава је икону Тројеручица добио на поклон због спасавања манастира Мар Саба.
Мошти св. Саве Освећеног враћају католици у Мар Саба манастир 1965. године. Крсташи су их однели у првом крсташком походу у Венецију.
Следеће помињање иконе у историјским изворима је пар деценија касније и предање каже да када се краљ Стефан Првовенчани посвађао са својим братом великим кнезом Вуканом због власти, Сава је по позиву Стефана дошао из Свете Горе у Србију како би помирио завађену браћу. Са собом је донео мошти Светог Симеона, које је у Студеници положио у ћивот, и икону Пресвете Богородице Тројеручице, коју је предао краљу уз завет да је чува у краљевском дому и у време рата носи испред војске ради победе.
Постоје индиције да је ова икона је била у првим борбеним редовима у пар сукоба у доба Немањића и да је својом чудотворном моћи помагала је српским ратницима да савладају знатно јачег непријатеља. Једном приликом, за владавине краља Владислава, икона је приказана као чудотворна када ју је зрно пробило, а из ране је потекла крв. Зато ју је краљ оставио у Скопљу да штити град.
Тројеручицин храм у Скопљу
Данас је популарно тумачење да је Свети Сава икону донео у Хиландар и да ју је одатле у Србију однео цар Душан, па је она враћена у 17. веку на магарцу. Међутим, постоји и другачије тумачење да је икону Свети Сава донео у Студеницу онда када је мошти свога оца вратио у Србију (1207. година) и да је све време била у Србији да би у манастир била однета тек око 1380. године.
Ја сам више наклоњен овој другој претпоставци из простог разлога што се икона први пут помиње у манастирским списима око 1550. године и то у писму монаха руском цару у коме помињу да чувају ову икону.
Дакле, вероватније је да се икона налазила у манастиру Студеници све док је краљ Милутин није пребацио у нову престоницу српског краљевства у Скопље у цркву Успења Пресветле Богородице после 1282. године. (извор С. Радојчић, Старине црквеног музеја у Скопљу, стр 11. и 12.)
Ту цркву нећете више наћи у Скопљу јер је касније уништена а материјал искоришћен за градњу џамије. У историјским изворима први помен Тројеручице јавља се у повељи коју је 1300. године краљ Милутин издао манастиру Светог Ђорђа Горга у Скопљу, где се у опису граница манастирских поседа у граду и његовој околини, наводе и имања тамошње цркве посвећене Тројеручици.
Реч је о катедралном храму Свете Богородице у Скопљу, који се наводи међу задужбинама краља Милутина. Краљев животописац помиње је одмах иза старих епископских седишта у Призрену и Липљану – Богородице Љевишке и Грачанице:
„И у држави свога отачаства многе божанствене манастире од самог основа подиже и обнављаше стара рукоположења родитеља и прародитеља својих. И сазда цркву звану епископија призренска и такође цркву која је епископија грачаничка и цркву звану Тројеручица у славном граду Скопљу…“
О овоме је писао Радослав Грујић (Скопска митрополија, Скопље 1935.). Морам да приметим да се седиште српске цркве у Скопљу потпуно поклапа са седиштем Јустинијане приме за коју се каже да се налазила надомак Скопља.
- године је српски двору у Скопљу посетио цариградски дипломата Теодор Метохит. Њега је послао ромејски цар у мисију да уда принцезу Симониду за српског краља. У пролеће 1299. настаје његово познато „Посланичко слово“, у коме помиње да је четвртог дана по доласку у Скопље, на неки празник, присуствовао богослужењу у Богородичиној цркви, коју описује као „најлепшу у граду“.
Теодор Метохит
Изглед ове Тројеручицине цркве у Скопљу није познат, а претпостављала да се налазила у Доњем граду, на потезу између доње Сераве и природног узвишења на којем је и данас Скопско Кале.
Историчари су мишљења да се та значајна црква у Скопљу назива се Тројеручицином највероватније по веома поштованој Богородичиној икони која је ту чувана као драгуљ српске земље, који је пратио освајања краља Милутина.
Тројеручица на крунисању цара Душана
Богородичина црква у Скопљу се други пут помиње 1347. године, у повељи коју је цар Душан издао поводом царског крунисања. Том приликом је црква Тројеручице, до тада седиште епископије, уздигнута у ранг првопрестоне митрополије – дакле главног града.
Цар Стефан Душан Немањић је крунисан на Васкрс, 16. априла 1346. године, и то у Скопљу. Дакле, можемо са сигурношћу закључити да је Душан крунисан за цара пред иконом Тројеручице баш у цркви Тројеручице у Скопљу.
Мала дигресија овде – данас је међу људима популарна изрека ”видимо се у Призрену”, међутим ја је сматрам подметањем јер није у призрену био главни Душанов град, већ у Скопљу. Помињање Призрена је ту како би српска мисао остала у авнојевским границама.
У време цара Уроша (1355.-1371.) икона се више није налазила у Скопљу. О томе сведочи и патријарх Пајсије, који је 1642. године писао „Житије цара Уроша” и ту каже да је скопска црква разорена и да се још само распознаје место на којем се налазила.
У време цара Уроша Хиландар је био веома живо стециште српског племства и црквених отаца. Записи сведоче да је Хиландар у то време имао чак 800 монаха. Сасвим сигурно су ту били монаси са свих територија српског царства Србије, Босне, Црне Горе, Хрватске, Македоније укључујући данашњу Бугарску, Румунију и Албанију. Са свих тих територија се српско племство и свештенство окупљало у манастиру. У то време било је пуно Руских монаха јер су манастир и каснијих година помагали многи руски цареви од Ивана Грозног до Петра Великог.
Видимо да је Тројеручица најважнији симбол српства јер је пред њом крунисан Душан у цара, а краљ Милутин ју је држао за најважнији симбол у доба највеће српске територијалне и културне експанзије.
У том смислу треба гледати и даља дешавања са овом иконом. Све оно што се десило српском царству десило се и икони – пљачкана, грубо мењана и лишена слободе.
Када је икона пренесена у Хиландар?
Иако се у уџбеницима каже да се царство после смрти цар Душана распало, то није тачно. Царство је уништила куга.
Српско царство је пало из једног разлога – куге која је дошла из Азије пре доласка Турака. Први талас је био 1348-1350. године. Помор становништва је био толико страшан да је у градовима страдало је више од пола становника (Котор, Дубровник, Призрен, Скопље). Људи су бежали из градова, економија је страдала, разорене су манастирске заједнице, урушила се војска. Број мртвих био је толико велик да су људи умирали без свештеника, сахрањивани без опела, често у масовним гробницама.
Након куге, дошла је глад јер није било довољно људи да раде на пољима, а један српски монах Теодосије је тада записао да су ”живи завидели мртвима”. Цар Душан је умро 1355. године. Тек након тога су дошли Турци полако.
Икона Тројеручице је могла бити пренесена у неколико прилика. Могла је бити пренесена из Скопља у Хиландар 1347–1348. године, током боравка цара Душана на Светој Гори за време велике епидемије куге.
Међутим, Скопље је погодила куга 1347. али Турци су освојили град тек 1392. дакле 44 године касније. Цар Урош је владао престолницом до 1371. године када је умро. Постоји и запис да је икона ишла на челу војске цара Уроша.
Икона тројеручица на челу војске
Када се цар Душан са породицом склонио у манастир Хиландар, са њим је сигурно био и његов син Урош који је тада имао 12. година. Време проведено у манастиру мали Урош је сигурно запамтио и могуће је да је Тројеручица послата у Хиландар након његове смрти.
Било како било, најстарији писани извор у коме се говори о постојању култа Богородице Тројеручице у српском манастиру на Светој Гори је хиландарска „Повест“, настала у Москви 1558–1559. године. У то време су се на руском двору затекли хиландарски монаси ради тражења помоћи за манастир, па је по њиховом казивању непознати московски списатељ сачинио „Повест“ о чудотворним иконама Хиландара.
Ту је записано предање о настанаку иконе, описане као Одигитрија, на којој се чудесно појавила насликана трећа рука. Икона се везује за Скопље али за нешто каснији период, за другу половину ХIV века. Из текста се закључује да се преношење иконе у Хиландар десило током осме, или почетком девете деценије ХIV века (1380-1390), објашњено је као чудесан чин саме иконе.
О чудесном преносу иконе Тројеручице из Скопља у Хиландар на сличан начин пише и духовник Хиландара и ктитор пирга Свете Тројице на Спасовој води, јеромонах Никанор, у свом заветном свитку, 1685. (С. Ђурић, Хиландарска Богородица Тројеручица, страна 104.)
Дакле, први пут у писаним изворима се појављује помињање Тројеручице 1558. године, затим 1685. пре тога нема помена о овој икони у Хиландару. У тим списима пише да је икона дошла три века раније у Хиландар. Узимајући све у обзир мислим да је икона вероватно пренесена у Хиландар након смрти цара Уроша у периоду 1380-1390. године.
У периоду Немањића икона је била у сигурним рукама, а у следећем делу текста ћете видети шта се све десило – ко је правио копије, зашто је српски патријарх био заточен, монаси хапшени, а манастир Хиландар спаљен.
Извори и литература
Ана Радовић, „Икона Богородице Тројеручице без златног окова“, Хиландарски зборник, број 14, Манастир Хиландар, 2007.
Д. Медаковић, В. Ђурић, Д. Богдановић, Хиландар, Београд: Српска академија наука и уметности, 1978.
Сава Хиландарац, Историја манастира Хиландара, рукопис, чува се у манастиру Хиландар, страна 104.
С. Радојчић, „Старине црквеног музеја у Скопљу“, Скопље, стр. 11–12.
Радослав Грујић, Скопска митрополија, Скопље, 1935.
П. И. Севастјанов, путописи и белешке са Свете Горе, Руска Императорска академија наука, 1851–1860.
С. Ђурић, Хиландарска Богородица Тројеручица, Београд, страна 104.
Теодор Метохит, „Посланичко слово“, 1299.
Житије цара Уроша, патријарх Пајсије Јањевац, 1642.
Јеромонах Никанор, Заветни свитак хиландарског пирга Свете Тројице на Спасовој води, 1685.
- Александар Фотић, Света Гора и Хиландар у Османском царству 15-17 век, 2000.
- Мирјана Живојиновић, Историја Хиландара од 1198. до 1335. године, 1998.
Најновији коментари