Kako sam zaradio 10.000 dolara

Како сам зарадио првих 10.000$ на вебу

Како сам за време рата и економских санкција покренуо веб шоп и добио наплату кредитним картицама. Шта сам научио о маркетингу, наплати, DMCA и спам-у. И како сам сам без фирме из спаваће собе и преко диал-ап конекције, постао главна конкуренција мулти милионској америчкој фирми.

  1. године се завршио распад старе Југославије, а Србија је била под економским санкцијама UN. Ја сам у то време био власник малог фитнес клуба, а поред тога водио сам мали карате клуб. Био сам већ 10так година у послу са фитнес клубом и схватио да посао нема перспективу даљег ширења. Почели су да се појављују већи клубови са новом опремом увезеном са запада, а ја нисам имао новца за тако велико улагање и све ме је мање интересовало да будем фитнес тренер. Полако сам размишљао шта бих друго могао да радим у животу. Био сам заљубљен у рачунаре и карате.

Имао сам поприлично знања око компјутера јер сам као клинац добио ZX Spectrum. Моји родитељи су били разведени и ћале је са запада послао сину први компјутер који се тада појавио. Вероватно зато што сам већ две године редовно читао “Свет компјутера” и “Рачунаре”, а нисам имао рачунар. Тада сам био у другом разреду основне школе, а Spectrum је имао 48кб РАМ меморије. У почетку сам наравно играо игрице које су се учитавале са обичних аудио касета, али када се покварио касетофон нисам више могао да учитам ни једну игрицу и почео сам да читам књижицу која је дошла уз компјутер. Тако сам савладао програмски језик Basic. Пар година касније кева ми је купила Амигу на чекове. Јасно се сећам да смо целу ту годину јели виршле и јаја да би кева отплатила тај мој компјутер. Још касније су дошли PS рачунари 486, па први Pentium процесори и даље већ знате…

  1. сам имао 26 година и налазио сам се на прекретници. После кратког размишљања решио сам да направим сајт о карате клубу који сам водио на адреси karate.org.yu , са идејом да проширим знања о интернету и упознам инструкторе традиционалног okinawa каратеа.
Карате.орг.yу wебсите 2002

Изглед Homepage странице сајта далеке 2002. године. Са леве стране су били текстови које сам писао, а са десне видео наслови које сам продавао. Средина је била резервисана за новости на сајту.

Отприлике у то време почео сам да користим интернет. Тада сам радио на 486 PS рачунару, Facebook још није постојао, а конекција на интернет се обављала преко телефона – диал ап конекцијом. Морали сте да физички одшетате до интернет провајдера како би уплатили колико сати желите да будете на интернету и онда би се конектовали преко модема. Све је ишло брзином пужа, али то ми није сметало да покренем први веб шоп из своје спаваће собе. Учио сам веб дизајн и направио свој први сајт у микрософтовом Front Page-у.

Почео сам да размењујем видео касете карате турнира и семинара за документарце који нису могли да се набаве тада код нас. Убрзо сам схватио да људе веома интересују те видео касете и да би се од тога могао направити посао. Пронашао сам фирму у Новом Саду од које сам куповао видео касете јефтино, а које бих могао доста скупље да продам америма. Сећам се да сам другару платио 200 еура да испрограмира пар страница врло простог веб шоп-а који сам осмислио. Тај другар је вежбао код мене у карате клубу и тек је почињао са учењем неког “php” језика.

Карате wеб схоп

Прва страна веб шоп-а. Све странице на сајту су биле статичне. Додали смо дугмиће за куповину и веб шоп је покретало не више од 5 php  страна.

Пробао сам са Paypal-ом и другим великим процесорима картица али наравно да нису хтели да ми активирају налог због санкција. Онда сам помислио како би можда било боље да пробам са неком мање познатом америчком фирмом/банком која можда није упућена у дешавања у свету. Био сам у праву и успео сам да добијем наплату кредитним картицама преко тада мале америчке фирме CCnow иако је земља била под економским санкцијама.

У то време ништа нисам знао о ауторским правима и о томе нико није ни причао. Убрзано сам учио са америчких форума о наплати и маркетингу. Направио сам прву email листу и послао први email newsletter. Наравно посета сајту је одмах скочила као и број поруџбина. Научио сам шта је ниша – циљана одређена група корисника. Кренуо сам ручно да сакупљам email адресе по сајтовима карате клубова из целог света. Сакупио сам неколико хиљада емаилова и слао обавештења о новостима на сајту. Ако се неко бунио, ја бих га скинуо са листе. Људи се нису бунили тада, чак су били јако захвални што добијају корисне информације са мог сајта. Ипак, емаилом нисам рекламирао видео касете, већ само нове садржаје на сајту. Појам спам-а и правила око тога су тек почела да се појављују у USA.

МС Фронт Паге хтмл едитор

Цео сајт је израђен у тада најпознатијем html editoru – Microsoft Front Page-у

Убрзо сам схватио да пола света користи PAL формат, а друга половина NTSC формат. Зато сам неколико месеци касније уложио новац у два полу-профи видео рекордера који су имали NTSC/Pal формат како бих могао да преснимавам касете и конвертујем их у видео формат према потреби. На тај начин сам проширио тржиште и могао да одговорим на поруџбине из целог света.

Набавио сам VHS видео касете и пластичне кутије. Омоте сам штампао у колору на свом ink-jet штампачу који је тада био чудо технике. Касете сам слао путем поште. У почетку није постојао царински поступак али касније се то закомпликовало. Иако је поштарина била јако скупа за америчке стандарде људи су поручивали јер се радило о јако специфичној ниши и имао сам јако специфичан производ. Цена није била проблем. Људи би плаћали кредитним картицама, а CCnow би уплаћивао новац на мој приватни девизни рачун у банци.

Поруџбине су пљуштале из целог света. Био сам први на Google за мени циљани термин “okinawa karate” и “martial arts video“. Оптимизација за search engine (SEO) се тада сводила на просто исправно писање title, description и keyword taga.

Статистика посете сајта карате.орг.yу

Детаљи посећености на сајту. Кликните за већу слику.

Моја главна цака у продаји је био upsell. На једној касети није се могло много зарадити, можда 20$, не више од тога. Међутим ја сам кроз email комуникацију са купцима успевао да направим много веће поруџбине. Моја предност је била у томе што сам јако добро познавао историју борилачких вештина са далеког истока и то ми је много помагало у продаји. Рецимо човек би се интересовао за један наслов али ја бих му препоручио неколико и понудио попуст “ако поручите 3 наслова, добијате 1 бесплатно. Али ако поручите 5 добијате 2 наслова бесплатно…”. Поред тога нудио сам им да снимим више наслова на једну дужу касету од 4 или 8 сати и тако им смањим трошкове поштарине.

У просеку ми је требало да разменим 7 mailova пре финалне поруџбине али би просечна поруџбина била 5 наслова, а често и по 12 наслова. Другим речима зарађивао сам 100-250$ по поруџбини. Направио сам предефинисане одговоре на енглеском и био сам у стању да брзо прилагодим текст датој ситуацији. Научио сам колико је битна врхунска подршка у пословању.

Наставио сам да ширим посао. Појавили су се компакт дискови и прелазило се са видео касета на VCD формат. Купио сам најновије чудо технике звано CD резач који је тада коштао око 1.500 долара и пребацивао видео касете на дискове. Дискови су били лакши па је и поштарина била нижа. Коришћењем divx видео компресије могао сам да сместим више материјала на диск него што сам могао на видео касету. Оптимизацијом сам полако повећавао приходе.

Затим сам почео да правим nunchake. Отишао бих на бувљак и купио држаље за метле. Исекао би их на потребну дужину бонсеком, па би их избушио бушилицом, затим би их лепо офарбао и повезао конопцем. У то време нису кинези владали веб-ом, ја сам владао производњом nunchaka. :) Затим сам отишао код бравара у комшилуку и досађивао му док није успео да направи Саи бодеже како треба од арматуре за бетон. Он би их варио, а ја бих кући метал лепо обрадио: ишмирглао до сјаја и заштитио антикорозивом, а затим урадио дршке од конопца и текстилне изолир траке. На крају смо чак производили мачете и штитове (tinbei i rochin). Убацио сам кеву у бизнис, она би фарбала и паковала, а ја бих састављао. Постали смо права мала мануфактура. :)

Кобудо wеапонс хандмаде

Традиционално карате оружје које смо производили и продавали. Оригиналан ручни рад.

Примали смо стотине поруџбина из целог света. Четири видео рекордера и два рачунара су радила нон стоп на преснимавању и конверзијама видео материјала.

Међутим, после три-четири године посао је почео да се компликује. Прво пошта је увела царинске прегледе и било им је чудно како ја као појединац шаљем толике пакете у свет. Друго престао је да постоји .yu domen јер се распала Југославија и морали смо са новим .com доменом да постигнемо стари рејтинг на Google претрази. Треће, постали смо конкуренција највећој видео продукцији у Америци из те области. Да би ствар била још гора мој карате клуб се звао Tsunami, а и они су се игром случаја звали “Tsunami productions”. Доживели су све превише лично и због два три наслова покренули DMCA поступак против мене.

Проблем је настао око ауторских права. На почетку то није било превише битно и нико о томе није обраћао пажњу. Нисам хтео да бринем о томе, јер сам у почетку ја поручивао од фирме из Новог Сада. Моја логика је била да они сигурно имају то решено око ауторских права јер су фирма, а ја ћу једноставно препродавати њихове производе. Међутим, како смо се спријатељили они су ме после пар месеци питали зашто не преснимавам сам? Ја поменух ауторска права, али ми они одговорише како то нико не гледа и да то нема везе јер се закони US не примењују у свим деловима света. Објаснише ми како се не ради о холивудским фимовима него о спортским касетама и како не треба да бринем. Касније се испоставило да није баш тако.

За време рата домаће тв станице су емитовале најновије холивудске филмове без права, сав software је био пиратизован и све укупно је било поприлично нерегулисано. Ипак, временом “маца дође на вратанца”. Та конкурентска америчка мултимилионска фирма је ангажовала адвокате из New Yorka који су ми писали пар пута званично, али ја сам им одговорио како амерички закони не важе на нашој територији и што је најслађе од свега био сам у праву. Међутим, они су притисли CCnow, фирму која је мени пружала наплату кредитним картицама. Ако амерички закони нису важили за мене, ипак су важили за другу америчку фирму.

Морам да кажем да је CCnow био коректан до краја. Били су јако љубазни и њихова правна служба ми је објаснила да морају да реагују по тада новом DMCA закону и да ми они никако неће укинути наплату кредитним картицама ако потпишем изјаву да признајем надлежност суда у New York-у. То је било то – шах мат. Размислио сам и решио да не потпишем ту изјаву јер нисам желео да ме једног дана хапсе на неком аеродрому и испоручују са лисицама код судије у New York.

Епилог

Седим замишљен и причам са другаром који ми је помогао око програмирања за веб шоп. Депресија, уложено пар година у развој веб шопа и онда сам морао све да угасим. Био сам решен да више никада нећу ставити сва јаја у једну котарицу. Онда он изговори јако позитивну реченицу која је променила све – “Другар, немој то да гледаш тако црно. Са овим што си до сада научио око маркетинга, сео, емаил листа, веб шопа можемо да направимо било шта само у некој другој области где нећемо кршити закон.

Почели смо да набацујемо идеје и смислили “опасан план”. Применићемо сва знања и цео бизнис модел на adult сајтове. Логика је била да ако смо овако добро радили у једној поприлично уској циљној групи, ко зна колико ћемо пара направити у adult тематици за коју увек влада огромно интересовање. Очи су нам се зацаклиле и другар у шали рече:

“Брате горећемо у паклу због овога…”
а ја одговорих “Можда… али у црвеном Ферарију.”

То ће бити тема неког другог текста…

Leave a Reply