skupstina srbije srbija parlament

Не бавим се политиком више. Ево зашто.

Након неуспеха демократских снага после 5. октобра, након што је изведена пљачкашка приватизација и након што су странци у земљи покуповали све битније ресурсе и бизнисе… Променио сам мишљење и то је кулминирало једним разговором са кевом. Она и ја смо често имали страствене политичке разговоре. Међутим, једног дана ми се смучило.

Једноставно не причам више о политици. Ми као народ смо јако заинтересовани за политику и моја породица је била таква кроз генерације. Наравно, када сам био клинац палио сам се на политику.

Ако хоћеш да се бавиш политиком уђи у странку или оснуј странку

У једном разговору, схватих узалудност наше приче: ”Мама, зашто ја и ти уопште причамо толико о политици? Реално шта ми знамо о томе? Ми нисмо ни у једној странци. Немамо никога у породици ко је икада био политичар. Немамо чак ни пријатеља који је политичар. Зашто трошимо време и енергију на то? Јесмо ли ми некада успели нешто да променимо? …Икада?”

Током неколико деценија обавештајне делатности запада и напора наших ”слободних” медија народ је прихватио идеју да се ”непослушношћу” и протестима може променити све. Кад сам био млад веровао сам у то. За мене данас то је обична флоскула за неискусне. Они желе да направе хаос у земљи јер знају да ће онда лакше корумпирати појединце и ловити у мутном. Њима не одговара јака Србија са вођом који брани наше интересе.

Ако стварно нешто хоћеш да промениш мораш да се укључиш у политичку странку или оснујеш своју странку. Након тога треба да победиш на изборима или добијеш довољан број гласова. Једном сам кратко покушао и схватио да немам ја стомак, ни образ, за разне батице из тих политичких странака. Ту је много комбинација, подметања, лобирања и лагања за свачији укус. Ту нико нема реч, нити свој став. Сви љубе једни другима гузе и до времена када дођу на власт сувише су искварени за просечног човека. Част изузецима.

Ако не желиш да се ваљаш у брлогу са таквима, онда мораш да покренеш своју политичку странку. Е сад, то је заиста много посла. Треба наћи екипу која дели твоје ставове, треба наћи новца, треба добити потписе… тешко је то.

Најмање што можеш је да пишеш на ту тему и будеш новинар или публициста који на неки начин јавним радом утиче на нечију перцепцију. Али онда мораш својим именом стати иза тога што пишеш.

Ако неко хоће да се бави политиком то не иде тако што стиска лајк и шер на Фејсу и Твитеру, чак сам сигуран да се интернет и емисије попут ”Ћирилице” користе како би амортизовале незадовољство народа. Када треба да се изађе на улицу онда ”хладно је”, ”пада киша”, ”имам испит”, ”морам по дете”. Много је лакше да стискаш лајк и мислиш да удараш у темеље империје зла.

Поуке после 5. октобра

Био сам на демонстрацијама 9. марта и на многим након тога. Тукао сам се са милицијом, подржавао демократе. Последњи пут сам био 5. октобра и коначно се све десило како смо ми хтели! И? Ништа се није променило

Ђики је дошао коначно на власт. Милошевића смо испоручили. Ђикија су убили. Много година касније схватих да је Милошевић био у праву за већину ствари иако и даље не могу да му опростим пад Крајине.

 

Прљави зли пипци су само направили рокаду и обезглавили народ како би лагано спровели невидљиву окупацију. Окупација има много различитих назива од којих је најпопуларнији ”отварање тржишта”, али ту су и ”демократски процеси”, ”права мањина”, ”усклађивање закона” и још неки у шарени целофан увијени окупациони термини.

Да не помињем двоструке аршине запада, да не помињем да ЕУ нема ни потребе да ми уђемо јер су они одавно добили све што су хтели. Страни инвеститори су узели све битне фабрике, изворе, руднике, земљишта и за то добили субвенције. Да не помињем понижења Хашког трибунала и уништавање војске. Да не помињем уједињење са Републиком Српском и Косово, а сигуран сам да је Ђики због тога страдао.

У ствари ми као народ ништа нисмо на боље променили својом грађанском непослушношћу и протестима. Данас је ваљда свима јасно да се та ”грађанска непослушност” и ”истраживачко новинарство” финансирају из иностранства. Пример Отпора и разних НВО организација сведоче о томе. Неко је једном рекао да је издаја увек била најуноснији посао у овој земљи…

Оно што је донело бољитак је технолошки напредак у свету који се неминовно дешава хтели ми то или не. То би се десило која год власт је на челу земље. Ту пре свега мислим на интернет као феномен који омогућава бржу комуникацију, трговину, плаћања и размене знања. Затим отварање Кине и смањење цена робе. Ниже цене хране због напретка технологије и примене интензивне пољопривреде. Боље саобраћајне везе што смањује цене производа и повећава избор. И слично…

Немамо све информације

Једна од главних ствари због којих се не бавим политиком је што сам свестан да немамо праве информације.

Рецимо ако власт жели да набави С-400 против-ваздужни систем они то не могу јасно да кажу. Ми ћемо у вестима виђати конфликтне информације, негде ће писати да се то планира, а негде ће писати како је то скупо и није фер према нашим савезницима.

У модерној политици не може се јасно говорити оно што се планира и много више се лаже и пласира полу-информација. Да би избегли санкције, да би избегли контра-реакцију, да би избегли оптужбе о разним стварима. Ради се тајно.

Најгоре од свега је што ви као обични грађани нећете ништа знати све до неколико година после одређене ствари. Ми реално не можемо знати да ли је вест о набавци С-400 пласирана да би се умирио народ, а уствари се земља продавала странцима за мале паре или је вест о томе да је С-400 превише скуп, пласирана зато што га уствари набављамо али у тајности. На крају можда је вест заиста истинита и С-400 је стварно скуп. Тотални mindfuck и зато не вреди разбијати главу са тиме јер немамо довољно информација.

Ја лично више се надам чуду, тј. да ће неко доћи ко има искрену намеру и урадити праве ствари. А то ће се десити и без тога да ја пратим политику и полудим успут.

На западу ништа ново

Када одпутујете негде на пар недеља, онда заиста душу одморите од политике. То су многи доживели и о томе говорили. Ипак, ако останете довољно дуго и при томе знате језик земље у којој се налазите убрзо ћете схватити да је и код њих слично. И тамо су вести пуне афера, корупције и обрта. Ипак, има једна културолошка разлика, већина људи не гледа ТВ и не прати политику јер су сувише заузети улепшавањем својих живота. То је оно што и нама треба.

Манипулације

Има још један фактор који утиче на то да нема смисла бавити се политиком у слободно време, а то је зато што нема визије а има много манипулације.

То вам је она игра када се одједном на изборима појави ”Бели” и направи спрдњу, модерни клон Шећероског и Ристичевића. То вам је онда када се појаве разне друге партије да у потребном моменту разбију бирачко тело и скрену пажњу, а онда нестану.

Овде већина људи и не протестује зато што им нешто не одговара суштински, већ зато што неко тамо има привилегије а то нису они. Што каже изрека гледа се што је  ”у мог татка већа патка…”, а када би запитали тог што протестује шта би он тачно мењао онда би настао проблем.

То је као протест ових ”1 у 5 милиона”.  Они би нешто боље, али не желе да уваже националне интересе. Они би да дођу на власт, али не знају шта је програм и ко ће водити опозицију. Онда Која, глумац кога изузетно ценим, подржи покрет на телевизији али када га водитељка упита ”да ли би се ви кандидовали за вођу опозиције или прихватили неку функцију?”, он каже да не би и да он само жели да пружи подршку?!? И онда Која оде у Америку. Е мој Којо, многи би гласали за тебе само да си имао муда. Овако иди у Америку, шта да ти кажем…

На крају су вероватно ”момци из службе” поставили оног глупог августа на чело покрета и како би га сви омрзнули. И тако паде та шатро-револуција.

Кад би васкрсао кнез Лазар

Овде народ једноставно не воли власт, па ко год да је на власти. То смо наследили из доба комуниста. То нам је лично проклетство јер не поштујемо државу.

Сигуран сам да када би сада кнез Лазар васкрсао и да га ставимо на чело државе, пола народа би га пљувало. Те апсолутиста, те велико-србин, те коју он диплому има, те зашто нема исто толико жена у власти колико и витезова, те какав му је став око гејева, те колика му је плата… Не можеш народу угодити.

Поред тога ту је и феномен да се прецењује снага политичара. Ево, на пример да сте ви сада председник владе и да је ваша партија дошла на власт размислите шта би сте урадили? За почетак треба вам између 500-1500 људи које ћете ставити на кључне позиције (предузећа, војска, милиција, министарства…). А колико ви људи знате а за које можете да гарантујете да су поштени? Ја сигурно не знам толико људи за које бих могао да гарантујем да ће поступати како треба. Онда за сваку промену треба вам закон који то омогућава, који треба изгурати и изгласати већином у парламенту. Многе ствари су већ обећане страним инвеститорима и није лако променити многе законе а да вас не туже због тога или да добијете санкције. Па онда када и имате закон сада вам треба сарадња судства, полиције и инспекција да се неке ствари примене, па наилазите и ту на инерцију. За све је то потребно време.

Кажу ”види ко нам је на власти”, а не схватају да су добили демократију. Кажу, ”па нисмо ми то хтели”, јесте али то је народ већином изабрао. То је наша слика, слика нашег народа. Давно су грчки филозофи рекли да је ”демократија гарант медиокритета”. Када се бира већином, онда се увек изабере средња и сигурна опција. Људи су једноставно изабрали људе из своје средине.

Чак ми се чини да је више демократије било у једнопартијском систему пре увођења вишестраначког система него сада. Начин избора посланика, преласци из партије у партију потпуно обесмишљују изборни систем код нас.

Да се ја питам увео бих горњи дом. У Енглеској постоји парламент који се бави дневном политиком и висином казни за паркинг. Права власт се налази у рукама горњег дома у коме се налази краљевска породица, највећи власници земље и некретнина, највећи привредници, свештеници, гомила официра и дипломата који су се доказали у родољубљу и сви носе титулу ”сер”.  Та екипа из горњег дома неће дозволити да се земља тек тако прода јер чувају своје имање и бизнисе.

У Србији је елита давно разбијена због комунизма, па касније није била пожељна због демократије. Зато би било добро да постоји горњи дом, веће стараца или сенат – зовите га како хоћете. Ту би требали да буду људи који држе највеће фирме, имовину, официри, представници цркве и други интелектуалци… Људи који нису лако поткупљиви зато што новац већ имају или зато што им новац није битан. Лако је утицати на одлуке малих људи из парламента када су из мале средине нашли ухлебљење и посао у Београду.

Ипак не бих да дужим са овим. Не питам се ништа и џаба ми да причам. Зато лично више верујем у чуда.

Можемо ли нешто да променимо?

Постави своје приоритете и гледај своја посла. Ако хоћеш да се бавиш политиком уђи у неку странку или оснуј своју и мењај све. Ако ниси спреман на то, онда не смарај околину и не труј себе и своје ближње. Кратак је живот за то. Боље потроши време и енергију на породицу, бизнис, пријатеље, неку активност, подизање деце, читање и слично…

Заборавите ”грађанску непослушност”. Више ћете учинити за земљу тако што ћете да направите своју породицу, подигнете децу да буду добри људи, учините нешто за комшилук. Или се стварно ангажујте политички по закону.

Није ништа тако црно, само ви гледате из погрешног угла.

Један дечко је то лепо рекао ”…у земљи у којој Тома Николић председник, а Тијана позната личност, шта теби тачно смета? Ко ти је крив?

Ако су они успели, онда свако може да успе.

10 Comments

  1. Anonymous

    Немам навику да коментаришем, поготово не политичке теме али овај текст заслужује сваку похвалу.
    Свака част!

  2. Драги Милоше,

    Одличан текст. Кроз све ово сам и сам прошао. Осим што сам био и на појединим функцијама. Завршило се тако да углавном не излазим на изборе. Тј. изађем када ме замоли неко од пријатеља кандидата. Заправо, све једно ми је јер изборима се не може променити погрешан систем.

    А почело је са великим идеалима. Веровао сам да ми је дужност да колико могу помогнем да Србија буде боља. И да не смемо стајати по страни док Милошевић и његови уништавају народ и државу. А настојао сам да се руководим мишљу св. Владике Николаја да “политика није брлог у коме се прасци ваљају већ света и страшна служба Богу и роду” (или слично – цитирам по сећању). Када сам после неког времена схватио да сам постао један од прасаца из брлога, побегао сам заувек.

    Да би могао да мењаш државу треба да дођеш на власт а за то ти треба пара и другара. Пре свега пара јер где је пара ту је и другара и добрих политичких порука и добрих кампања и добре организације и активиста итд. Додуше, треба мало и политичког заната али то дође са временом и трудом. А до пара се може само на два начина. Ако си на власти завучеш руку у државни фонд, а ако си у опозицији нађеш инвеститоре који ће улагати у твој долазак на власт да би им касније омогућио да он завуче руку у државни фонд или дође до неких других вредних привилегија. Или да се изразим српским језиком – мора да се краде јер паре не долазе саме. Ако нећеш ти хоће неко други који ћете са бољом (читај скупљом) организацијом и кампањом победити. И у томе је основна грешка у систему. Идеја демократије као владавине народа претворила се у стварност владавине новца.

    Шта је решење? Нико ме не пита – као што и Ви рекосте за себе, па нема сврхе ни да пишем, али ипак… Да се ја питам морало би се поћи од два принципа:
    1. да народом и државом треба да управљају најбољи појединци,
    2. тежити да утицај новца на избор делегата и органа буде минималан.

    Како ово постићи? Верујем да има много оних који ће се сложити са мном око ових принципа али ће ми замерити како је у пракси то немогуће реализовати.

    Покушаћу да будем кратак у изношењу замисли свестан да ће пуно тога остати недоречено. Прво, забранити било који вид кампање осим државне промоције принципа владавине најбољих, промоције дужности учествовања у изборном процесу и дужности прихватања обавезе рада на општем добру, тј. мора се онемогућити одбијање делегатске функције од стране изабраних. Друго, одредити изборне јединице величине од око 500 до 1000 гласача (наравно, може се о овим бројевима дискутовати али се мени то чини као неки оптималан опсег) који ће између себе изабрати НАЈБОЉЕГ представника гласајући у првом кругу за било кога из те изборне јединице, тј. за онога за кога сами процењују да је најбољи да их представља у власти. У другом кругу би се гласало за петоро са највише гласова и у трећем кругу за двоје са највише гласова. Изабрани би морао да прихвати функцију делегата на коју су га његове комшије изабрале. Ти делегати чине састав скупштине општине или скупштину месне заједнице уколико је општина велика. Из редова тих делегата бирали би се општински функционери као и делегати за виши ниво власти, тј. за скупштину града или скупштину региона, а ови други би између себе бирали представнике за државну скупштину као највиши орган власти. Државна скупштина би бирала владу и председника.

    Уколико сте приметили да странке нисам помињао, то није случајно. Лично би их најрадије укинуо и забранио када ме не би оптужили да ми је идеја превише радикална и као такву ју је лако одбацили, па нећу. У сваком случају странчарење би кроз овај изборни систем било само по себи ограничено.

    Уколико се нађе неко коме су му ове идеје прихватљиве радо ћу их опширније образложити.

    ПС Лош однос Срба према сопственој држави није наслеђе комунизма, како сте навели, већ турско ропство. О томе заинтересовани могу потражите есеј академика Василија Крестића, који топло препоручујем.

  3. Драган

    Браво Милоше. Свака част.

  4. Одличан текст Милоше.

    Није ми јасно само како може човек да не изађе на изборе, а онда да о истима прича, коментарише, хвали/куди.

    Свако ко не изађе на изборе, не би смео да коментарише власт нити опозицију.

    Не кажем лично ником посебно, али има пуно “најпаметнијих” који знају да осуђују било кји поступак политичара био он добар или не, а када их питаш аргументовано како би они поступили, и да образложе у зашто би тако урадили, само се ућуте.

    Требало би да буде обавезно да се изађе на изборе. Било која власт можда може да покраде пар процената на изборима, али ако је одзив веелики, то значи и да је већа вероватноћа да глас народе дође до изражаја.

  5. Ceca

    Поштовани Милоше,

    Сваки од Ваших текстова до сада прочитаних ми је пријао (вероватно јер делимо сличне/исте ставове по питању обрађених тема) и радо пратим нове приче на Вашем блогу.
    На срећу (личну), већ сам у овој причи, цитирам: “ne trujЕМ sebe i svoje bližnje. Kratak je život za to. Bolje potroši vreme i energiju na porodicu, biznis, prijatelje, neku aktivnost, podizanje dece, čitanje i slično…”
    Чуду се надам потајно. Чуду, да ће некако одлучиоци светски/владари света дозволити да Србија може да се развија на прави начин, јер сматрам да имамо довољно појединаца који и знају како може и уложили би себе до максимума да ова земља успе и врати праве вредности на пр(а)во место, али нам се споља “заврћу уши” и чине да се људи плаше, искључе, оду из земље и томе слично.

    Свако добро!

    П. С. Први пут коментаришем неки од Ваших текстова, зато сам започела са искреним хвалоспевом на почетку коментара :)

  6. Ržećszpopolita

    Имао сам прилику да изроним из овог муља, овог парчета рецкаве таписерије тек делића светске карте званог Србија.
    И то на мени(једнако као и другима) неочекивана места или тзв “Забити” од Нове Кледоније преко Лаоса, Етиопије, Омана до Кариба и Анда. Европске дестинације не рачунам у овај доживљај, ма шта мислили о архитектури, менталитету, вајбовима све оне су намазане неком врстом масла (од свињске масти на истоку преко маргарина и путера ка острвима, има мало и маслиновог уљцета 😜). Као такве једном виђене видео си их све.
    Осим оних које су уз море, тај пумп ап ефекат је далеко моћнији од простих континенталних плочника који миришу на земљицу.
    Шта је поента овог фазанисања, осетио сам их до крви, до жилица до свог најситнијег нерва и памтим добро мирис сваког масла, вибру сваке пастелне или дречеће боје којом су осликани.
    Укратко свака “висока култура” Европе јесте неки облик Освећеног Материјалима, ехо добро удахнутог полета (неке јаке епохе) и наченог добро урезаног начела које увек има везе са стварањем, очувањем и напретком.
    Е та вибра се код нас не осећа, осећа се рататуји меда, масти, ракије, ћевапа, џема, кајмака, мржње, туге, беде, среће, несреће и затворености душе.
    Рећићу само ово још, више сам се ситији осећао на посној црвеној земљици Етиопије него ли на плочнику кнеза бљузнутог ту и тамо “нашким рататујием” и причешћен оним нашим затвореним духом.
    Душа са капком од грчева затворена за братску љубав и Христа, отворена и сувише према парама, комбинацијама и разноразним бургијашким политичким шемицама.
    Био си на Хиландару хеј брате, немој никада да заборавиш то.
    То је све, више ти не треба причешћуј себе и своја сећања таквим моментом одбљеска пред Богом.
    Овај народ не разуме ни шта је он сам а камо ли дух политике(Вавилона), свима пуна уста системских решења, власти меритократа и најбољих…
    Јадно је.

Leave a Reply