skupstina srbije srbija parlament

Ne bavim se politikom više. Evo zašto.

Nakon neuspeha demokratskih snaga posle 5. oktobra, nakon što je izvedena pljačkaška privatizacija i nakon što su stranci u zemlji pokupovali sve bitnije resurse i biznise… Promenio sam mišljenje i to je kulminiralo jednim razgovorom sa kevom. Ona i ja smo često imali strastvene političke razgovore. Međutim, jednog dana mi se smučilo.

Jednostavno ne pričam više o politici. Mi kao narod smo jako zainteresovani za politiku i moja porodica je bila takva kroz generacije. Naravno, kada sam bio klinac palio sam se na politiku.

Ako hoćeš da se baviš politikom uđi u stranku ili osnuj stranku

U jednom razgovoru, shvatih uzaludnost našeg razgovora: ”Mama, zašto ja i ti uopšte pričamo toliko o politici? Realno šta mi znamo o tome? Mi nismo ni u jednoj stranci. Nemamo nikoga u porodici ko je ikada bio političar. Nemamo čak ni prijatelja koji je političar. Zašto trošimo vreme i energiju na to? Jesmo li mi nekada uspeli nešto da promenimo? …Ikada?”

Tokom nekoliko decenija obaveštajne delatnosti zapada i napora naših ”slobodnih” medija narod je prihvatio ideju da se ”neposlušnošću” i protestima može promeniti sve. Kad sam bio mlad verovao sam u to. Za mene danas to je obična floskula za neiskusne. Oni žele da naprave haos u zemlji jer znaju da će onda lakše korumpirati pojedince i loviti u mutnom. Nјima ne odgovara jaka Srbija sa vođom koji brani naše interese.

Ako stvarno nešto hoćeš da promeniš moraš da se uključiš u političku stranku ili osnuješ svoju stranku. Nakon toga treba da pobediš na izborima ili dobiješ dovoljan broj glasova. Jednom sam kratko pokušao i shvatio da nemam ja stomak, ni obraz, za razne batice iz tih političkih stranaka. Tu je mnogo kombinacija, podmetanja, lobiranja i laganja za svačiji ukus. Tu niko nema reč, niti svoj stav. Svi ljube jedni drugima guze i do vremena kada dođu na vlast suviše su iskvareni za prosečnog čoveka. Čast izuzecima.

Ako ne želiš da se valjaš u brlogu sa takvima, onda moraš da pokreneš svoju političku stranku. E sad, to je zaista mnogo posla. Treba naći ekipu koja deli tvoje stavove, treba naći novca, treba dobiti potpise… teško je to.

Najmanje što možeš je da pišeš na tu temu i budeš novinar ili publicista koji na neki način javnim radom utiče na nečiju percepciju. Ali onda moraš svojim imenom stati iza toga što pišeš.

Ako neko hoće da se bavi politikom to ne ide tako što stiska lajk i šer na Fejsu i Tviteru, čak sam siguran da se internet i emisije poput ”Ćirilice” koriste kako bi amortizovale nezadovoljstvo naroda. Kada treba da se izađe na ulicu onda ”hladno je”, ”pada kiša”, ”imam ispit”, ”moram po dete”. Mnogo je lakše da stiskaš lajk i misliš da udaraš u temelje imperije zla.

Pouke posle 5. oktobra

Bio sam na demonstracijama 9. marta i na mnogim nakon toga. Tukao sam se sa milicijom, podržavao demokrate. Poslednji put sam bio 5. oktobra i konačno se sve desilo kako smo mi hteli! I? Ništa se nije promenilo

Điki je došao konačno na vlast. Miloševića smo isporučili. Đikija su ubili. Mnogo godina kasnije shvatih da je Milošević bio u pravu za većinu stvari ali i dalje ne mogu da mu oprostim pad Krajine.

Prljavi zli pipci su samo napravili rokadu i obezglavili narod kako bi lagano sproveli nevidljivu okupaciju. Okupacija ima mnogo različitih naziva od kojih je najpopularniji ”otvaranje tržišta”, ali tu su i ”demokratski procesi”, ”prava manjina”, ”usklađivanje zakona” i još neki u šareni celofan uvijeni okupacioni termini.

Da ne pominjem dvostruke aršine zapada, da ne pominjem da EU nema ni potrebe da mi uđemo jer su oni odavno dobili sve što su hteli. Strani investitori su uzeli sve bitne fabrike, izvore, rudnike, zemljišta i za to dobili subvencije. Da ne pominjem poniženja Haškog tribunala i uništavanje vojske. Da ne pominjem ujedinjenje sa Republikom Srpskom i Kosovo, a siguran sam da je Điki zbog toga stradao.

U stvari mi kao narod ništa nismo na bolje promenili svojom građanskom neposlušnošću i protestima. Danas je valjda svima jasno da se ta ”građanska neposlušnost” i ”istraživačko novinarstvo” finansiraju iz inostranstva. Primer Otpora i raznih NVO organizacija svedoče o tome. Neko je jednom rekao da je izdaja uvek bila najunosniji posao u ovoj zemlji…

Ono što je donelo boljitak je tehnološki napredak u svetu koji se neminovno dešava hteli mi to ili ne. To bi se desilo koja god vlast je na čelu zemlje. Tu pre svega mislim na internet kao fenomen koji omogućava bržu komunikaciju, trgovinu, plaćanja i razmene znanja. Zatim otvaranje Kine i smanjenje cena robe. Niže cene hrane zbog napretka tehnologije i primene intenzivne poljoprivrede. Bolje saobraćajne veze što smanjuje cene proizvoda i povećava izbor. I slično…

Nemamo sve informacije

Jedna od glavnih stvari zbog kojih se ne bavim politikom je što sam svestan da nemamo prave informacije.

Recimo ako vlast želi da nabavi S-400 protiv-vazdužni sistem oni to ne mogu jasno da kažu. Mi ćemo u vestima viđati konfliktne informacije, negde će pisati da se to planira, a negde će pisati kako je to skupo i nije fer prema našim saveznicima.

U modernoj politici ne može se jasno govoriti ono što se planira i mnogo više se laže i plasira polu-informacija. Da bi izbegli sankcije, da bi izbegli kontra-reakciju, da bi izbegli optužbe o raznim stvarima. Radi se tajno.

Najgore od svega je što vi kao obični građani nećete ništa znati sve do nekoliko godina posle određene stvari. Mi realno ne možemo znati da li je vest o nabavci S-400 plasirana da bi se umirio narod, a ustvari se zemlja prodavala strancima za male pare ili je vest o tome da je S-400 previše skup, plasirana zato što ga ustvari nabavljamo ali u tajnosti. Na kraju možda je vest zaista istinita i S-400 je stvarno skup. Totalni mindfuck i zato ne vredi razbijati glavu sa time jer nemamo dovoljno informacija.

Ja lično više se nadam čudu, tj. da će neko doći ko ima iskrenu nameru i uraditi prave stvari. A to će se desiti i bez toga da ja pratim politiku i poludim usput.

Na zapadu ništa novo

Kada odputujete negde na par nedelja, onda zaista dušu odmorite od politike. To su mnogi doživeli i o tome govorili. Ipak, ako ostanete dovoljno dugo i pri tome znate jezik zemlje u kojoj se nalazite ubrzo ćete shvatiti da je i kod njih slično. I tamo su vesti pune afera, korupcije i obrta. Ipak, ima jedna kulturološka razlika, većina ljudi ne gleda TV i ne prati politiku jer su suviše zauzeti ulepšavanjem svojih života. To je ono što i nama treba.

Manipulacije

Ima još jedan faktor koji utiče na to da nema smisla baviti se politikom u slobodno vreme, a to je zato što nema vizije a ima mnogo manipulacije.

To vam je ona igra kada se odjednom na izborima pojavi ”Beli” i napravi sprdnju, moderni klon Šećeroskog i Rističevića. To vam je onda kada se pojave razne druge partije da u potrebnom momentu razbiju biračko telo i skrenu pažnju, a onda nestanu.

Ovde većina ljudi i ne protestuje zato što im nešto ne odgovara suštinski, već zato što neko tamo ima privilegije a to nisu oni. Što kaže izreka gleda se što je  ”u mog tatka veća patka…”, a kada bi zapitali tog što protestuje šta bi on tačno menjao onda bi nastao problem.

To je kao protest ovih ”1 u 5 miliona”.  Oni bi nešto bolje, ali ne žele da uvaže nacionalne interese. Oni bi da dođu na vlast, ali ne znaju šta je program i ko će voditi opoziciju. Onda Koja, glumac koga izuzetno cenim, podrži pokret na televiziji ali kada ga voditeljka upita ”da li bi se vi kandidovali za vođu opozicije ili prihvatili neku funkciju?”, on kaže da ne bi i da on samo želi da pruži podršku?!? I onda Koja ode u Ameriku. E moj Kojo, mnogi bi glasali za tebe samo da si imao muda. Ovako idi u Ameriku, šta da ti kažem…

Na kraju su verovatno ”momci iz službe” postavili onog glupog avgusta na čelo pokreta i kako bi ga svi omrznuli. I tako pade ta šatro-revolucija.

Kad bi vaskrsao knez Lazar

Ovde narod jednostavno ne voli vlast, pa ko god da je na vlasti. To smo nasledili iz doba komunista. To nam je lično prokletstvo jer ne poštujemo državu.

Siguran sam da kada bi sada knez Lazar vaskrsao i da ga stavimo na čelo države, pola naroda bi ga pljuvalo. Te apsolutista, te veliko-srbin, te koju on diplomu ima, te zašto nema isto toliko žena u vlasti koliko i vitezova, te kakav mu je stav oko gejeva, te kolika mu je plata… Ne možeš narodu ugoditi.

Pored toga tu je i fenomen da se precenjuje snaga političara. Evo, na primer da ste vi sada predsednik vlade i da je vaša partija došla na vlast razmislite šta bi ste uradili? Za početak treba vam između 500-1500 ljudi koje ćete staviti na ključne pozicije (preduzeća, vojska, milicija, ministarstva…). A koliko vi ljudi znate a za koje možete da garantujete da su pošteni? Ja sigurno ne znam toliko ljudi za koje bih mogao da garantujem da će postupati kako treba. Onda za svaku promenu treba vam zakon koji to omogućava, koji treba izgurati i izglasati većinom u parlamentu. Mnoge stvari su već obećane stranim investitorima i nije lako promeniti mnoge zakone a da vas ne tuže zbog toga ili da dobijete sankcije. Pa onda kada i imate zakon sada vam treba saradnja sudstva, policije i inspekcija da se neke stvari primene, pa nailazite i tu na inerciju. Za sve je to potrebno vreme.

Kažu ”vidi ko nam je na vlasti”, a ne shvataju da su dobili demokratiju. Kažu, ”pa nismo mi to hteli”, jeste ali to je narod većinom izabrao. To je naša slika, slika našeg naroda. Davno su grčki filozofi rekli da je ”demokratija garant mediokriteta”. Kada se bira većinom, onda se uvek izabere srednja i sigurna opcija. Ljudi su jednostavno izabrali ljude iz svoje sredine.

Čak mi se čini da je više demokratije bilo u jednopartijskom sistemu pre uvođenja višestranačkog sistema nego sada. Način izbora poslanika, prelasci iz partije u partiju potpuno obesmišljuju izborni sistem kod nas.

Da se ja pitam uveo bih gornji dom. U Engleskoj postoji parlament koji se bavi dnevnom politikom i visinom kazni za parking. Prava vlast se nalazi u rukama gornjeg doma u kome se nalazi kraljevska porodica, najveći vlasnici zemlje i nekretnina, najveći privrednici, sveštenici, gomila oficira i diplomata koji su se dokazali u rodoljublju i svi nose titulu ”ser”.  Ta ekipa iz gornjeg doma neće dozvoliti da se zemlja tek tako proda jer čuvaju svoje imanje i biznise.

U Srbiji je elita davno razbijena zbog komunizma, pa kasnije nije bila poželjna zbog demokratije. Zato bi bilo dobro da postoji gornji dom, veće staraca ili senat – zovite ga kako hoćete. Tu bi trebali da budu ljudi koji drže najveće firme, imovinu, oficiri, predstavnici crkve i drugi intelektualci… Ljudi koji nisu lako potkupljivi zato što novac već imaju ili zato što im novac nije bitan. Lako je uticati na odluke malih ljudi iz parlamenta kada su iz male sredine našli uhlebljenje i posao u Beogradu.

Ipak ne bih da dužim sa ovim. Ne pitam se ništa i džaba mi da pričam. Zato lično više verujem u čuda.

Možemo li nešto da promenimo?

Postavi svoje prioritete i gledaj svoja posla. Ako hoćeš da se baviš politikom uđi u neku stranku ili osnuj svoju i menjaj sve. Ako nisi spreman na to, onda ne smaraj okolinu i ne truj sebe i svoje bližnje. Kratak je život za to. Bolje potroši vreme i energiju na porodicu, biznis, prijatelje, neku aktivnost, podizanje dece, čitanje i slično…

Zaboravite ”građansku neposlušnost”. Više ćete učiniti za zemlju tako što ćete da napravite svoju porodicu, podignete decu da budu dobri ljudi i učinite nešto za komšiluk. Ili se stvarno se angažujte politički po zakonu.

Nije ništa tako crno, samo vi gledate iz pogrešnog ugla.

Jedan dečko je to lepo rekao ”…u zemlji u kojoj Toma Nikolić predsednik, a Tijana poznata ličnost, šta tebi tačno smeta? Ko ti je kriv?

Ako su oni uspeli, onda svako može da uspe.

11 Comments

  1. Anonymous

    Немам навику да коментаришем, поготово не политичке теме али овај текст заслужује сваку похвалу.
    Свака част!

  2. Драги Милоше,

    Одличан текст. Кроз све ово сам и сам прошао. Осим што сам био и на појединим функцијама. Завршило се тако да углавном не излазим на изборе. Тј. изађем када ме замоли неко од пријатеља кандидата. Заправо, све једно ми је јер изборима се не може променити погрешан систем.

    А почело је са великим идеалима. Веровао сам да ми је дужност да колико могу помогнем да Србија буде боља. И да не смемо стајати по страни док Милошевић и његови уништавају народ и државу. А настојао сам да се руководим мишљу св. Владике Николаја да “политика није брлог у коме се прасци ваљају већ света и страшна служба Богу и роду” (или слично – цитирам по сећању). Када сам после неког времена схватио да сам постао један од прасаца из брлога, побегао сам заувек.

    Да би могао да мењаш државу треба да дођеш на власт а за то ти треба пара и другара. Пре свега пара јер где је пара ту је и другара и добрих политичких порука и добрих кампања и добре организације и активиста итд. Додуше, треба мало и политичког заната али то дође са временом и трудом. А до пара се може само на два начина. Ако си на власти завучеш руку у државни фонд, а ако си у опозицији нађеш инвеститоре који ће улагати у твој долазак на власт да би им касније омогућио да он завуче руку у државни фонд или дође до неких других вредних привилегија. Или да се изразим српским језиком – мора да се краде јер паре не долазе саме. Ако нећеш ти хоће неко други који ћете са бољом (читај скупљом) организацијом и кампањом победити. И у томе је основна грешка у систему. Идеја демократије као владавине народа претворила се у стварност владавине новца.

    Шта је решење? Нико ме не пита – као што и Ви рекосте за себе, па нема сврхе ни да пишем, али ипак… Да се ја питам морало би се поћи од два принципа:
    1. да народом и државом треба да управљају најбољи појединци,
    2. тежити да утицај новца на избор делегата и органа буде минималан.

    Како ово постићи? Верујем да има много оних који ће се сложити са мном око ових принципа али ће ми замерити како је у пракси то немогуће реализовати.

    Покушаћу да будем кратак у изношењу замисли свестан да ће пуно тога остати недоречено. Прво, забранити било који вид кампање осим државне промоције принципа владавине најбољих, промоције дужности учествовања у изборном процесу и дужности прихватања обавезе рада на општем добру, тј. мора се онемогућити одбијање делегатске функције од стране изабраних. Друго, одредити изборне јединице величине од око 500 до 1000 гласача (наравно, може се о овим бројевима дискутовати али се мени то чини као неки оптималан опсег) који ће између себе изабрати НАЈБОЉЕГ представника гласајући у првом кругу за било кога из те изборне јединице, тј. за онога за кога сами процењују да је најбољи да их представља у власти. У другом кругу би се гласало за петоро са највише гласова и у трећем кругу за двоје са највише гласова. Изабрани би морао да прихвати функцију делегата на коју су га његове комшије изабрале. Ти делегати чине састав скупштине општине или скупштину месне заједнице уколико је општина велика. Из редова тих делегата бирали би се општински функционери као и делегати за виши ниво власти, тј. за скупштину града или скупштину региона, а ови други би између себе бирали представнике за државну скупштину као највиши орган власти. Државна скупштина би бирала владу и председника.

    Уколико сте приметили да странке нисам помињао, то није случајно. Лично би их најрадије укинуо и забранио када ме не би оптужили да ми је идеја превише радикална и као такву ју је лако одбацили, па нећу. У сваком случају странчарење би кроз овај изборни систем било само по себи ограничено.

    Уколико се нађе неко коме су му ове идеје прихватљиве радо ћу их опширније образложити.

    ПС Лош однос Срба према сопственој држави није наслеђе комунизма, како сте навели, већ турско ропство. О томе заинтересовани могу потражите есеј академика Василија Крестића, који топло препоручујем.

  3. Драган

    Браво Милоше. Свака част.

  4. Одличан текст Милоше.

    Није ми јасно само како може човек да не изађе на изборе, а онда да о истима прича, коментарише, хвали/куди.

    Свако ко не изађе на изборе, не би смео да коментарише власт нити опозицију.

    Не кажем лично ником посебно, али има пуно “најпаметнијих” који знају да осуђују било кји поступак политичара био он добар или не, а када их питаш аргументовано како би они поступили, и да образложе у зашто би тако урадили, само се ућуте.

    Требало би да буде обавезно да се изађе на изборе. Било која власт можда може да покраде пар процената на изборима, али ако је одзив веелики, то значи и да је већа вероватноћа да глас народе дође до изражаја.

  5. Ceca

    Поштовани Милоше,

    Сваки од Ваших текстова до сада прочитаних ми је пријао (вероватно јер делимо сличне/исте ставове по питању обрађених тема) и радо пратим нове приче на Вашем блогу.
    На срећу (личну), већ сам у овој причи, цитирам: “ne trujЕМ sebe i svoje bližnje. Kratak je život za to. Bolje potroši vreme i energiju na porodicu, biznis, prijatelje, neku aktivnost, podizanje dece, čitanje i slično…”
    Чуду се надам потајно. Чуду, да ће некако одлучиоци светски/владари света дозволити да Србија може да се развија на прави начин, јер сматрам да имамо довољно појединаца који и знају како може и уложили би себе до максимума да ова земља успе и врати праве вредности на пр(а)во место, али нам се споља “заврћу уши” и чине да се људи плаше, искључе, оду из земље и томе слично.

    Свако добро!

    П. С. Први пут коментаришем неки од Ваших текстова, зато сам започела са искреним хвалоспевом на почетку коментара :)

  6. Ržećszpopolita

    Имао сам прилику да изроним из овог муља, овог парчета рецкаве таписерије тек делића светске карте званог Србија.
    И то на мени(једнако као и другима) неочекивана места или тзв “Забити” од Нове Кледоније преко Лаоса, Етиопије, Омана до Кариба и Анда. Европске дестинације не рачунам у овај доживљај, ма шта мислили о архитектури, менталитету, вајбовима све оне су намазане неком врстом масла (од свињске масти на истоку преко маргарина и путера ка острвима, има мало и маслиновог уљцета 😜). Као такве једном виђене видео си их све.
    Осим оних које су уз море, тај пумп ап ефекат је далеко моћнији од простих континенталних плочника који миришу на земљицу.
    Шта је поента овог фазанисања, осетио сам их до крви, до жилица до свог најситнијег нерва и памтим добро мирис сваког масла, вибру сваке пастелне или дречеће боје којом су осликани.
    Укратко свака “висока култура” Европе јесте неки облик Освећеног Материјалима, ехо добро удахнутог полета (неке јаке епохе) и наченог добро урезаног начела које увек има везе са стварањем, очувањем и напретком.
    Е та вибра се код нас не осећа, осећа се рататуји меда, масти, ракије, ћевапа, џема, кајмака, мржње, туге, беде, среће, несреће и затворености душе.
    Рећићу само ово још, више сам се ситији осећао на посној црвеној земљици Етиопије него ли на плочнику кнеза бљузнутог ту и тамо “нашким рататујием” и причешћен оним нашим затвореним духом.
    Душа са капком од грчева затворена за братску љубав и Христа, отворена и сувише према парама, комбинацијама и разноразним бургијашким политичким шемицама.
    Био си на Хиландару хеј брате, немој никада да заборавиш то.
    То је све, више ти не треба причешћуј себе и своја сећања таквим моментом одбљеска пред Богом.
    Овај народ не разуме ни шта је он сам а камо ли дух политике(Вавилона), свима пуна уста системских решења, власти меритократа и најбољих…
    Јадно је.

Trackbacks for this post

  1. Савино Законоправило 1. - духовна елита - животне приче и монаси шаолина

Leave a Reply