Крст са четири ”С”

Читам неки тект у спутњику па ме је испровоцирало да поделим са вама један делић из мог личног истраживања. Понекад ме ова моја истраживања подсете на ДаВинчијев код, јер баш када је изашао текст у Спутњику ја сам дан пре тога писао о грбу у тексту који припремам. Чудна подударност.

Грб Палеолога

Овај грб је ромејска царска породица Палеолог је користила у 14. веку, а први пут се код нас појавио у књизи Мавра Орбинија. Зна се да је био и грб Немањића, а због многих породичних веза са Немањићима можда можемо да говоримо и о династији Палеолог-Немањић из тога времена.

Државе које су некада биле део Римског царства (Византије) имају у својим грбовима двоглавог орла али само Србија има ”четири оцила”. Четири оцила која се могу пронаћи у време Немањића су уствари грб ромејске царске породице Палеолог. То је још један доказ царског одличја Римског царства код Срба. На грчком титула цара је гласила ”василевс”.  Дакле ради се о четири ”В” и долази од ”βασιλεὺς βασιλέων, βασιλεύων βασιλευόντων; Basileus Basileōn, Basileuōn Basileuontōn – и значи ”краљ над краљевима, владар над владарима”.

Иначе ово је стих из Светог писма, натпис се односи на Христа јер је он краљ над краљевима што можемо наћи у књизи Откровења Јовановог 19:17 које говори о апокалипси. Ова реченица је скраћено значење тетраграма коју је цар носио у борби у складу са вредностима хришћанске државе где је цар на земљи у служби Бога који је прави ”владар над владарима”. Надам се да ће се Срби као народ дозвати себи и схватити каква одличја историјски носе.

Из Светог писма, Откровење Јованово

Треба напоменути да је и Свети Сава, 1221. године приликом оснивање наше државе и цркве у својој ”жичкој беседи”, такође при крају беседе цитира Свето писмо: ”Јер је Он Бог над боговима и Господар над господарима, Бог велики и силни и страшни (V Мојс 10,17). ”

У поменутом чланку се појављују слике скулптура ратника из Дрездена изнад којих пише”Providentiae memor“. Providantiae је ”провиђење” на латинском па натпис значи ”сети се провиђења”, а ”провиђење” је исто што и ”откровење” у Светом писму.

Потрудио сам се да пронађем ту реченицу која се помиње са грба у Откровењу Јовановом. Прочитајте реченице, са слике горе, пре подвученог текста: ”Има на хаљини и на бедру своме Име написано: Цар царева и господар господара”. Сада погледајте следећу слику из Дрездена.

На хаљини и бедру Име своје написано…

Доста подударности. Неко ко је разумео шта ради је направио ову скулптуру, можда је клесар имао везе са нашим крајевима или је био под утиском херојског страдања православних ратника то за сада не знамо поуздано.

Елем, поменуо бих књигу отровења и апокалипсе којом се завршава Свето писмо за коју многи твде да предвиђа крај људског рода и повратак Господа који ће свима судити према заслугама. Ја нисам тога мишљења. Сматрам да су ти списи постали популарни након пада Цариграда под римокатолике 1204. године и након поновног пада Цариграда овог пута под турску власт 1453.

Небеско царство, односно Ромејско царство (Византија), је нападнуто са једне стране од јеретичке алијансе коју су чинили Венеција, франачке државе и други римокатолички пљачкаши са запада са једне стране и огромне турске армије са друге стране. Пар векова је православно Ромејско царство одолевало нападима понајвише захваљујући Немањићима. Тада откровење и књига о Апокалипси почиње да се тумачи како ће једног дана доћи Господ и казнити све невернике и ослободити свој град и цркву пресветле мудрости (Аја Софију).

Дакле у то време откровење је представљало претњу и завет поновног уздизања православног Небеског царства. Међутим, после неколико векова, вероватно после педантног језуитског утицаје са запада, православна мисао губи оштрицу и откровење постаје бесциљна књига о крају света у будућности.

У тексту у Спутњику се још помиње да су то вероватно варјази и да су они били скандинавски ратници у царској гарди византијског цара. Међутим, мислим да треба исправити овде и рећи да су већину те гарде чинили Руси, а да је било и скандинаваца.

Треба нагласити да је код нас постојао и старији знак са четири оцила који говори о светом пламену. Постоји наравно могућност да су Палеолози као царска породица из Македоније модификовали овај стари знак у складу са хришћанским откровењем.

Елем, поента овог мог писанија је да у свом грбу носимо скривену хришћанску поруку чега би ми као народ требали да будемо свесни. Такође могли би да посматрамо Немањиће као последње владаре Римског царства кога лажно зову Византија а Србију као последњу слободну територију која је пружала отпор до самог краја.

П.С.

Допуном читаоца дошли смо до податка да се крст са четири оцила није први пут појавио у књизи Марва Орбинија, већ на полијелеју у манастиру Дечани.

Полијелеј је поклон је Цара Душана, који је довршио и украсио дечанску цркву и постављен је највјероватније око 1345. Књегиња Милица, тада већ монахиња Евгенија, затекла га је 1397. године веома оштећеног и обновила га, додајући му дјелове који су недостајали. Отуда потиче предање да је изливен од оружја косовских ратника.