На почетку беше Слово?

Имам лист Мирослављевог јеванђеља на зиду поред радног стола и често гледам у њега. Запита се човек шта ту пише па крене у тумачење.

Прво што приметиш је да та најважнија књига у себи нема Стари завет већ само јеванђеља Новог завета. Наиме Нови завет је есенција хришћанства јер је у њему описан нови Бог, тј. Божији син. Он је Бог љубави и опроштаја. Стари завет је битнији код католика, протестаната и разних њихових варијација. Мађутим, Стари завет има тумачења старог Бога и тамо каже ”око за око и зуб за зуб”. Нови завет је потпуна супротност старом и нови Бог опрашта ”ко тебе каменом, ти њега хлебом”… Било је неких старозаветних прича у Србији средњег века али комплетан Стари завет добићемо тек када Вук Караџић преведе немачку Библију чему се наша црква тада противила пре свега због лошег превода.

Друго што приметиш је да Мирослављево јеванђеље почиње Јеванђељем по Јовану, за разлику од данашњег Светог писма које почиње као на западу Јеванђељем по Матеју. Дуго сам тражио зашто је то сада тако? Зашто је раније Јован био први, а данас је Матеј. Један духовник ме просвети и објасни да је због тога што је Јован пре свега био најоштрији према Јеврејима. У то време је био јак сукоб између хришћана и Јевреја.

Треће кренеш да тумачиш и лепо пише:

”Од искона би Слово, и Слово би од Бога и Бог би Слово.”

Е сада ту настаје заплет око тумачења речи слово.

Запад је погрешно тумачио ”слово” као разум, логика. Ослоњени на неразумевање грчке речи ”логос” цела западна култура уместо ослањања на срце ослони се на разум. Временом и развојем овог становишта одбацише Бога и кроз филозофију дођоше до схватања како је човек уствари Бог. Па су онда настали чувени слогани Ничеа ”воља за моћ” или Макијавелијева ”циљ не бира средства” што је све резултирало највећим покољем 20. тог века, а за њих све је било логично и у најбољим намерама.

Вук Караџић и црква данас кажу да је ”слово” уствари реч. Па то онда постаде реч Божија што се уклопило у дефанзивно схватање како је православље уствари само једна религија. Читајући Вуков превод један немачки филозоф каже да су словенски народи нижи јер њихов језик не може да изрази филозофску мисао. Међутим, видећемо да се не ради о томе да смо ми нижа раса, већ о томе да Вук није добро познавао нити старословенски језик, нити православну мисао.

Међутим, исправан превод старословенске речи ”слово” је уствари ”закон”. То закључујем након проучавања Законоправила Светог Саве и законика цара Душана који су одприлике из доба када је језик из Мирослављевог јеванђеља кориштен.

Из једне повеље цара Душана

Ево шта ту пише ”И све ово горе забележено записа и утврди царство ми СЛОВОМ царства ми, да нико у земљи царства ми не узнемири метохију хиландарску Лужац”.

Са друге стране имамо реч ”словестан” што се често погрешно преводи као ”свестан” или реч ”словен” што се преводи као они који знају за писмена-слова.

Треба рећи и да старо-србски има реч за слово то је ”буква”, реч за реч је ”глагоље”, ”глагољати” значи говорити. Дакле није ни слово ни реч.

Исправан превод речи словен би био ”они који знају за Божији закон”, а словестан би данас било ”онај који се држи Божијег закона”. Раније се говорило скраћено ”зна за Бога” или ”богат”. Међутим данас богат значи онај који има пара, Бог је заборављен. Корен проблема је у томе што је Вук превео ”слово” као ”реч” а не Божији закон. Зато сада словен значи онај који говори, а не онај који ”зна за Божији закон”.

Немац је контра, тј. онај који ”нема” и не зна за Божији закон, тј. не држи се закона и опет смо дошли до ”циљ не бира средства”.

Данас реч Словени се односи на све Словене у Европи. Међутим у почетку Словени су били словенски народи који су били део православног царства Византије, тј. Срби, Бугари и део Руса око Црног мора јер су они поштовали хришћанске законе и књиге. Познато је да су у време Светог Саве, Срби, Бугари и Руси говорили истим језиком, језиком који ми данас зовемо старословенски.

Интересантно они Словени који нису били православни, тј. нису били поданици Византије су проглашени у историографији германима. Из овог угла гледања они су Немци јер не знају за божије законе, тј за ”слово”.

Жарко Видовић објашњава да реч ”слово” у време Ћирила и Методија има значење ”битије” тј. то је превод грчког ”логос”. Дакле од ”Божијег закона” долазе закони државе, тј. од логоса долази номос. Код нас то је Номоканон Светог Саве. Номос – закон, канон – правило отуда назив Законоправило.

За схватање саме суштине православља препоручујем проучавање Законоправила јер су то закони изведени из јеванђељских порука. Закони почињу од заповести Мојсија, па преко закона цара Јустинијана који је био највећи законодавац историје римског права до каснијих закона све до Светог Саве. Свети Сава је те законе правог Римског царства које још зову и Византија превео на старосрпски језик (старословенски) и учинио их званичним законима српске државе.

У Римском царству вековима су цареви, философи, правници и епископи радили на развоју права које штите достојанство човека, породице и државе. У време Светог Саве то је примењено код нас и тога се држало све до доба Вука Караџића. Међутим у 19. и 20. веку интервенцијом великих сила и касније револуцијом се брише све и данас Срби слепо преписују законе Европске Уније. Ти закони не штите човека, нити породицу, нити заједницу већ штите право појединца без обзира на патњу заједнице или породице. Да није било историјске катаклизме коју је српски народ доживео ми не бисмо данас преписивали туђе законе већ би свој правни систем природно развијали од Савиног Законоправила.

У Законоправилу Свети Сава веру зове ”правоверје” а ми данас кажемо ”православље” што је лош превод грчког ὀρθοδοξία (ортходоксиа). Велика је разлика између исправног веровања и исправног слављења. Веровање је питање сржи, а слављење питање форме.

У својим књигама Жарко Видовић тврди да православље није религија и ја се са тим потпуно слажем. Оно није само паљење свећа, молитве и литургија како многи то данас доживљавају већ треба да буде примењено у животу, организацији породице, заједнице и законодавству.  Православље није само слављење предака, већ пре свега исправан начин размишљања, лествица вредности и грађанско право.

И онда долазимо до Христа пантократора који је у куполи сваког православног храма. У једној руци држи књигу. То је симболични приказ Божијих закона којих се држимо ми православни. Дакле православље је пре свега философија коју можемо наћи у Новом завету, закони изведени из тога (Законоправило) и вера тј. исправан начин размишљања и држање до тих закона.

Христ Сведржиоц (пантократор). Доноси Божије законе, другом руком приказује две људске природе.