Три жезла Светог Саве

Мало људи зна за штап Светог Саве, међутим и од оних који знају ретко ко зна да је Сава уствари за собом оставио три штапа. Па хајде мало да видимо која су то жезла, тј. штапови.

Жезло Светог Саве

Најпознатији од свих је свакако штап или жезло Светог Саве са горским кристалом који се налази у Београду. Овај штап је Свети Сава добио из Јерусалима као потврду српске архиепископије. Штап на свом врху има прелепи примерак горског кристала. Чува се у музеју у Београду.

Увек ме је интересовало зашто наш патријарх носи штап са ”две змије” када већ имамо штап Светог Саве који тужно стоји у витрини музеја.

Постоји податак да су монаси Лонгин и Висарион из Милешеве, почетком 17. века, извршили значајне преправке на жезлу. Тада је оно изгубило свој првобитни аутентични изглед. Стари оков жезла је замењен потпуно новим на који су гравирали песме Светом Сави и тропар Везнесењу Господњем. Глава жезла са кристалом је аутентична из доба Светог Саве.

Натпис на штапу Светог Саве

Оно што ми одмах боде око је реч ”православна” урезана на сребрном лиму јер је Свети Сава у својим списима користио реч ”правоверје”, што сведочи да је овај штап украшен на начин да је прихватљив за оно време, а баш у то време Пећка патријаршија је укинута, а султан је наше цркве и манастире предао у руке Грцима фанариотима. Манастир Милешева спаљен је 1688. године и остао је пуст практично до 19. века.

Штап Светог Саве Освећеног – патерица

Скица Димитрија Аврамовића – штап Светог Саве Освећеног

Када је Свети Сава био у посети Јерусалиму и Синајској гори, добио је у манастиру Мар Саба на поклон штап Светог Саве Освећеног и две најважније иконе Тројеручицу и Патерицу. Наш Сава је био у мисији спасавања мошти и светиња од крсташких пљачкаша. Тада су на Синај дошли српски монаси који су дошли ту да ојачају и заштите манастир Мар Саба, Свету Катарину, као и неколико манастира и цркава у Јерусалиму.

Тај штап и две иконе које је Сава тамо добио имају огромну духовну симболику за наше православље. Прво Сава је те дарове добио када је увелико био ктитор и обновитељ Свете Горе за коју је мало фалило да нестане под налетима пљачкаша да се Немањићи нису ангажовали да је спасу. Друго, то је нама доказ да је наше православље директно од Јерусалима, а не од Цариграда како се то данас мисли што је необично важно данас у доба покушаја ”васељенске” патријаршије која поново покушава да завлада православљем у свету.

Данас се штап Светог Саве Освећеног чува у Кареји у посници Светог Саве. Ево и слике тога штапа данас која потврђује прецизност скица Димитрија Аврамовића из 1847.

Патерица – штап је иначе направљен од ебоновине и слоновских кљова.

Овај штап је доказ да је Свети Сава својим делом наставио путем Светог Саве Освећеног и Светог Дамаскина (од кога је икона Тројеручица), а они су свој живот посветили против јереси иконобораца, тј. против онога што ће касније изродити Ислам и римокатолике.

Штап Светог Саве Освећеног који је добио Свети Сава на Синају, чува се у Кареји у посници Светог Саве.

За овај штап је везано предање: ”Када је свети Сава Освећени био близу краја свог земног живота (6. стољеће), рекао је својим монасима да чекају дан у далекој будућности у који ће архиепископ, Божији човјек истог имена, доћи из далеке западне земље. Монаси ће њему дати жезло св. Саве и икону Богородице. Они ће знати да је дошао очекивани човјек тако што ће, у тренутку његовог поклоњења гробу, свезани предмет пасти на тло. Двије стотине година касније, свети Јован Дамаскин додао је своју чудотворну икону Богородице Тројеручице у насљедство.

Када је св. Сава Српски посјетио манастир свог имењака, неких 700 година након упокојења св. Саве Освећеног, монаси су и даље чували пророштво њиховог оснивача, пронашавши његово испуњење у св. Сави Српском. Док се клањао светитељевом гробу, предмет је пао. Чудо се поновило и наредни дан, и све сумње монаха бијаху отклоњене. Они су са сигурношћу знали да је св. Сава Српски онај кога су чекали. На тај начин је веома поштована икона Богородице Тројеручице (кроз коју се чудо зацељења руке св. Јована Дамаскина остварило), заједно са жезлом, дошла да борави у српском манастиру Хиландар на Светој Гори.”

То што се овај штап налази у Кареји има своју симболику јер су од Светог Саве па све до 17. века Срби управљали Светом Гором и Карејом. Овај штап је неми подсетник целој Светој Гори од кога су и до којих вредности треба да држе.

Игуманско царско жезло

Димитрије Аврамовић је 1847. године забележио следеће.

”У цркви код стола епископског стоји једно жезло Св. Саве, као што је нацртано у Таб. IV. под бр.3 види; на њему је следеће изрезано по сребрном окову ”ово жезло даравао је цар Алексеј Комнен Светом србском Сави на знак царске власти за избор игумана самостално. Акт од Христа године 1181.” Жезл је од црног дрвета (ебоновина), окованог златом, сребром и украшеног драгоценим камењем, бисером и коралом. Глава овог жезла је од неког црвеног непознатог камена, и у оној истој величини нацртано је на табели IV. под бројем 4. Један камен и многи бисери са жезла су поскидани.”

Зашто је за нас Србе важно ово царско жезло? Оно даје манастиру право да сам бира својег игумана, да буде самовластан и независтан од Кареје. Уз жезло ту је и повеља горе поменутог цара Комнина у којој све лепо пише. Данас нажалост то није случај и одабир игумана манастира мора да потврди Кареја која је под влашћу такозване ”васељенске” патријаршије.

Тај горе поменути царски жезал можемо видети овде на слици у руци данашњег игумана манастира Методија, дакле налази се у Хиландару.

И не само то, већ рецимо када се слави манастирска слава пошто је Хиландар наводно братски манастир са Ватопедом, онда игуман Ватопеда долази и врши службу за време славе у Хиландар, а наш игуман иде да врши службу у Ватопед. Проблем је у томе што Хиландар има четири славе и Грци четири пута долазе и врше службу, а када је слава Ватопеда наш игуман иде али не врши службу већ је ту као посматрач.

На многе начине се Грци увлаче у манастир и надгледају. Редовно се на литургијама могу видети њихови ватрогасци и полицајци који посећују манастир и одржавају присуство.

Било како било, ово жезло од цара је манастиру дало статус ”царског манастира” са многим привилегијама. Рецимо камене столове у трпезаријама имају само царски манастири. Таквих манастира има само пет на Светој Гори – Велика Лавра, Ватопед, Хиландар, Ивирон, Дионисијат.

Димитрије Аврамовић каже: ”У старо време манастир Хилендар био је трећи у реду од четири главна манастира, но у неком тренутку манастир Иверон преузме његово место и сада је четврти. Он у Светој Гори има највише земље коју је Свети Сава купио.”

Ето то вам је прича о три жезла Светог Саве. Један за Жичу, један за Кареју и један за Хиландар.

Неко је питао зашто сва три штапа нису у Србији? Рекао бих да је данас пристутно дубоко неразумевање српске историје. Наша држава је била веома важан део Ромејског православног царства. Без Срба православно ромејско царство би пало још 1204. године под католичку контролу. Ми смо продужили живот православног царства још неколико векова и можемо се са правом називати наследницима православне царевине. Зато су жезла ту где јесу да стражаре и подсећају.

Друга је ствар што су сада исцртане нове границе и што смо ми мали остатак онога што смо некада били.