Анатомија фалсификата

Петроградска бибилиотека у Русији скенирала је Доментијаново житије Светоме Сави, покушао сам да својим очима пронађем где у тексту постоји помињање папске круне и да видимо шта тачно тамо пише. Проучавајући детаље увучен сам у анатомију једног историјског фалсификата.

Прво сам сазнао да у Бечкој библиотеци не стоји један Доментијанов препис, већ четири. Затим сам сазнао да је најстарији Доментијанов препис од та четири онај који се уствари зове ”Зборник писара Јова” из манастира Хиландар из 14. века који је познат као ”пећки препис” и чува се у Бечу. То ме је покренуло да поново проучим целу ствар.

Лазар Мирковић је 1938. објавио превод Доментијана и у књизи каже да је превод настао ишчитавањем оба преписа и ”пећког преписа” и ”петроградског преписа”. Ту је установио да су оба текста скоро идентична. Тада сам схватио да иако ми није доступан ”пећки препис” који се налази у Бечу, ипак има смисла да истражим скениран ”петроградски препис”.

Петроградски спис

Ову рукописну књигу је руски истраживач Гилфердинг донео из Пећи у Императорску библиотеку у Петроград. Рукопис помиње Даничић и смешта га у 15. век по старости. Заиста на сајту библиотеке сазнајемо да је рукопис датиран на 1420-1435. годину. Садржи око 220 страница и није комплетан, фале неке странице у средини. Ова књига је по старости одмах иза ”пећког преписа” тј. ”Зборника писара Јова хиландарца” који се чува у Бечу. Рукопис је дигитализован и можете га сами прегледати овде.

Рашчитавање текста

Био сам заинтересован да пронађем где се тачно налази спорни део текста у коме наводно Свети Сава шаље писмо римском папи и тражи круну за Стефана Првовенчаног. Хтео сам да то погледам својим очима тај део у тексту и упоредим са преводом. Ево података које сам користио:

Петроградски спис (скениран) – лист обележен руком 127., у рукопису то је 125-126 страна.
Ради поређења превода користио сам просветино издање, књига 4., поглавље XIX страна 156.
Животи Светога Саве и Светога Симеона од Лазара Мирковића 1938., такође обрађује овај део на страни 136.

Лист 127. Доментијаново житије Светог Саве у Петроградској библиотеци – део о доношењу венца од папе из Рима

Обележио сам упоредо у рукопису и у преводу кључне речи како би могли лакше да пратите текст. Иначе ово је добра показна вежба шта нам је Вукова реформа писма урадила и колико поред свог образовања нисмо у стању да читамо своје средњовековне рукописе.

(страна 126.)

По сихуже изабравши од ученика својих богоразумна мужа всеосвешћенаго епископа Методија и посла њега у Рим прехвалним апостолима Петру и Павлу и ка великоме сапрестолнику светих па-

(страна 127.) – реч ”папи” се прелама на ове ве стране.

пи велике римске државе дарујући богато (подобно) почасти светима на похвалу многочасно кандило. богомславним разумом састављено и пресветлом маштом извајано и прекрасним шаротами (шарама) изувијано и до дан данас стоји (и же дан дни стоит) код гроба прехвалних апостола Петра и Павла. Од нашег Христа бога богом слављени зраци (зари) где они самим телом не дођоше ту духом светим огромну благодат сатворише својему свеслужбенику помогошше недостатке исправити. Благоверном богом благословени венац паслати да уистину савршено и благословено буде краљевство земље отачаства његовог. Да сваким правоверјем служе бесконачно му царство Оца и Сина и светога Духа. И ако ће дати благослове те отачанству њговом и својом благодати вјенчати благовјернаго сапрестолника отчанстванего.

(страна 128.)

написавши писмо наведеном сапрестолнику св апостола папи исповедиму неутајену благодат којом самим Богом венчан би испроси ако би послао благослов од светих апостола. И од тога самога благословени венац. И ако да венча брата својега на краљевство по првом отачаштву краљевства њихова, у коме се и отац њихов св. Симеон роди по божанственој смотренију. Во страни гласи (и)мје Диоклитија и које зову Вилико краљевство од прва. И Бог који одасвуд даје и силу и успех љубљеном својему угоднику испуњава молитве (сапрошенија) небеске и земаљске и томе свепрестолнику светих апостола. Духом светим је речено (повели) да му пошаље Богом благословен венац. Истином испунитељу његових светих заповести даних Господом, иако да да благословен Богом буде брат његов по телу венчан и вјеку просла-

(срана 129.) – руком обележена 128. Реч ”прослављан” је прелама на обе стране.

вљан од Бога нашега на земљи пре оног дана великог. И принешен би благословени венац у отачаство његово. Њега прими преосвештени (Сава) и прослави благоделатеља својега од свих благословеног. И призва благоверног брата својега великога жупана кир Стефана у велику архиепископију звану Житчу ка дому Спасовом у рукотворени му манастир.

Тумачење текста

Као што се да видети текст није лак за разумевање. Прво га је тешко рашчитати, друго тешко је разумети форму реченице оног времена. Благословени венац од папе се помиње у три-четири реченице.

Дакле пише Доментијан да је Св. Сава затражио ”благословени венац” тј. благослов од папе из Рима. Проблем је у томе што су неки југословенски историчари протумачили да се ради о томе да ”Свети Сава тражи од папе круну за Стефана”. Поставља се питање шта је ”венац благослова”, а шта је круна?

Реч ”венац” је у пренесеном значењу круна, наиме ради се о венцу цвећа, као што је венчање у цркви у старом Риму било стављањем венца од маслина на главу супружника и као што је Исус на распећу имао на глави венац од трња. Међутим, у тексту се увек користи кованица ”благословени венац” тј. венац благослова како би ми данас рекли па је јасно да се ту ради благослову круне, односно признању круне, на исти начин као што се данас у дипломатији тражи признање државе или функције. Већ на следећој страни видимо да се за крунисање краља користи други израз ”помазање”. На исти начин као што је Исус помазан миром.

”благовернога брата својега помаза га духом светим на краљевство. Да се назива самодржавном кир стефан краљ свих српски земаља и приморских.”

Дакле у оно време се не користи израз ”крунисати” или ”прогласити за краља” већ се користе метафорични изрази из јеванђеља.

Да ли је текст фалсификован накнадно?

Анализом текста рекао бих да Доментијанов препис није неки језуитски фалсификат из 18. и 19. века. Дакле ослобађам Верковића сумње да је он потенцијални извор фалсификата како сам у претходном тексту помислио.

Спис је настао у манастиру Хилендар, написао га је монах Јов(ан?) пред Косовски бој око 1380. године. У то време је наша црква интезивно радила на обнављању односа са Грцима који су опет били склони унији са Папом због непосредне опасности од турског освајања. Ова грчка настојања о унији са западом ће бити остварена сазивањем Фирентинског сабора 1438. па можда у том смислу треба тражити разлог за настанак овог списа.

Монах Јов је написао да се тражи благослов за новог владара од папе и пажљиво је избацио из житија делове који су се односили на покуду јеретика. Рекао бих да се у тексту види да је покушао да ублажи оштар став према римокатолицима који постоји у Теодосијевом житију.

Избор владара у православљу

Постоји још разлога зашто ова прича о папској круни није вероватна. Пре свега треба разумети како је вршен избор и крунисање владара.

Стефан је познат и називан у цркви као Првовенчани тј. први кога је српска црква самостално произвела у краља. И његов отац Стефан Немања је био краљ али он није првовенчани јер је њега за краља поставио ромејски цар, а не српска аутокефална црква. То је прва ствар коју треба разумети.

Стефан није име, већ ”стефанос” на грчком значи ”овенчан” тј. благословен. И Стефан Првовенчани и Стефан Немања су имали титулу ”стефанос” у своме имену. ”Стефан” значи да су царске крви јер су били венчани или рођени од мајке која је била у сродству са царском породицом. Због титуле ”Стефана” они су имали право на престо Ромејског царства. То право ће неки наши владари и остварити – Душан, Урош, Синиша… Касније ће ова титула бити позната као титула деспота и њу ће носити сви српски владари све до деспота Стефана Штиљановића.

Стефан Првовенчани је већ од оца добио владарску титулу, међутим Сава и Симеон раде на стварању независног краљевства. До тада је у Србији жупана бирао ромејски цар, на тај начин је изабран Немања али ако би Србија постала аутокефална (кефалос – глава) онда би црква потврђивала владара у новој држави без уплитања ромејског цара. За ово је било потребно неколико предуслова. Прво Србија је требала да добије независност – аутокефалност цркве, друго Сава је морао да преведе номоканон тј. законе царства и тако је настало Законоправило по коме ће црква управљати и штити права грађана и треће морала је бити изграђено седиште нове архиепископије које је смештено у Жичу.

Владар је прво биран од стране претходног владара или од стране племства али је црква овај избор морала да потврди. Наравно црква се старала да владар буде посвећени православац како на чело државе не би дошао католик или неки други неверник. Ако постоји благослов цркве, она би прогласила новог краља ритуалом помазања (миропомазања). Последњи миропомазани српски краљ је био Петар Карађорђевић јер нажалост знамо да се краљ Александар сам прогласио краљем јер због хрватског дела грађанства није било згодно да га српска црква прогласи за владара.

Лево – у доба Немањића римокатоличке земље западне Европе имају централистички облик владавине, у Србији тог доба држава има два крила племство и цркву које се допуњују међусобно.

Двоглави орао на нашем грбу симболише дводоми облик владавине, тј. симфонију између племства и цркве. Црква средњег века у Србији није религиозна установа као данас већ је она пре свега правна установа која гарантује правоверна права свих својих грађана и штити их од накарадности које долазе са истока и запада. Црква је поред тога судска, образовна и социјална установа грађана државе. Дакле, црква је та која потврђује владара. Црква је независна од владара у свом одлучивању. Цркву у средњем веку уствари чини старо племство, јер су племићи у старости често одлазили у манастире и бавили се чувањем права тј. правоверја у земљи.

У уџбеницима и књигама се често провлачи појам примогенитуре, односно да најстарији син има право на трон. Међутим, ово начело стоји за западну Европу средњег века јер је тамо краљ биран крвним сродством али не важи за Ромејско православно царство нити за Србију где је духовно сродство важније од крвног. У православљу се владар бирао Духом Светим. У литератури овај термин је познат као ”Deus ex machina” – вољом Бога.

Шта то значи Светим Духом? Без обзира на то да ли је будући краљ старији или млађи син, црква ће прогласити владара на литургији само ако је у складу са православљем. Ако је у држави мирно и све је у реду црква ће потврдити вољу оца да изабере свога сина за владара. Међутим, ако је ситуација критична црква ће прогласити за владара онога који има највећу подршку племића али само ако је православан (пример смена краља Радослава и избор краља Владислава).

Тумачење да је Стефан Немања два пута крштен једном као католик и једном као православац је чиста измишљотина на бази пар језуитски фалсификата из каснијих векова и неразумевања чина помазања владара. Одређени историчари су се правили да не препознају разлику између два помазања. Сви људи су једном помазани у животу чином крштења, а само краљ је миропомазан још једном у животу када га црква проглашава за краља и зато је Стефан помазан два пута Духом Светим.

Дакле Стефан Немањић Првовенчани је владар који је као Стефанос имао право на ромејски трон, добио је власт у Србији од оца Немање и Првовенчани је јер је први владар кога је прогласила (помазала) незавсина српска црква (аутокефална). Његово прво помазање које се помиње је уствари крштење. Дакле нема речи о дуплом крштењу или дуплом крунисању.

Из историје је познато како изгледа када папа заиста проглашава неког владара за краља када он шаље свог емисара, па прстен, круну, књигу и заставу, па је тај емисар укључен у крунисање. Овде свега тога нема већ се каже да је ”благословени венац” послат и након тога постоји део текста где се описује крунисање ”помаза га Духом Светим на краљевство” које обавља Сава лично у присуству ”жива Бога” (литургија) у коме нема помена о неком папском емисару и слично.

Да су Немањићи тражили круну од папе и узели је они би били католички владари, а знамо да то није био случај.

Папски вјенац и Законоправило

Е сада када је овај процес одабира владара лепо објашњен погледајмо шта пише у глави 51. Законоправила Светог Саве о римским католицима.

Ето линка па прочитајте, с обзиром да је овај текст већ дугачак ја ћу само рећи да је Сава за римокатолике рекао: ”Сви који су са папом, прије много времена отпали су од Саборне Цркве, и отуђили се од јеванђелских, апостолских и отачких предања ради варварских обичаја којих се држе.”

Тешко да је св. Сава икада послао монаха Методија у Рим када је то било у потпуној супротности са оним што пише у његовом Законоправилу што је био устав наше државе тога времена. Римокатолици су сматрани јеретицима и било каква молитва, мешање или брак са њима је био забрањен.

Историчари који подржавају папску тезу кажу да је Сава вероватно покушао да добије благослов од римског папе јер је знао да му опасност може доћи од угарског краља који се у то време налази на клацкалици између истока и запада. Опасност од католичке коалиције је заиста постојала јер су католици само 15. година раније успели да освоје и опљачкају Цариград па је јасно да ново српско краљевство није желело да их има за противника.

Лазар Мирковић у свом преводу Доментијана из 1938. године преводи реч ”благословени вјенац” просто као ”благослов”. Тражити благослов није исто што и тражити да пошаље круну. Да су Немањићи тражили круну од папе и узели је они би од почетка били католички владари, а знамо да то није био случај.

Нажалост у 20. веку ћемо видети покушај ”званичних” историчара да историју уподобе за политичке сврхе. Југославија као држава православаца и католика је требала да буде оквир за обе стране па је овај ”благословени вјенац” који је затражен од папе постао читава златна круна.

Коментар на превод Просвете и професорке Маринковић

Све у свему тврдња о томе да је Свети Сава тражио круну од римског папе и да је он њу послао је подмукли фалсификат. Радмила Маринковић која је уређивала књигу бр. 4 Просветиног издања је дописала своје име поред Лазара Мирковића који је у то време одавно био покојни.

Она је мало ”дорадила” његов превод. Додала је поднаслов ”О доношењу светога венца од римске државе”, а тога поднаслова нема у оригиналу, нити у преводу Лазара Мирковића из 1938. године. Парадоксално али читав фалсификат се не налази у тексту књиге већ на крају књиге у фуснотама где се излажу спорна тумачења:

Фуснота 9. каже како је ”венац, круна, венчавати – крунисати”. (мој коментар) Смисао речи ”вјенац” јесте круна у пренесеном смислу тј. круна од венца цвећа, маслинових гранчица или венац од трња као што га је Исус добио. Међутим они нису тражили да га прогласи за краља што би било ”да га помаже духом светим са краљевстом” већ су тражили благослов (”благословени венац”). Према томе превод Лазара Мирковића из 1938. је потпуно у исправном духу али професорка Маринковић 1988. мења тумачење његовог превода. Иако је цењени Лазар умро 20 година раније, професорка мења смисао те једне речи и дописује се као коаутор. Колико је етички мењати рад покојника и дописати се поред њега као ко-аутор?

У фусноти бр. 11. (страна 354) професорка Маринковић износи закључке којих нема у тексту. Што се мене тиче то је произвољно закључивање и даћу коментар уз сваку тврдњу.

”при тражењу краљевске круне Стефан се позива на Дукљанске, Затске краљевске традиције. Дукља је добила краљевску круну од папе 1077. године. ” – (мој коментар) и да је добио круну 1077. године, треба имати у виду да се ”велика шизма” између православља и католика није се догодила 1054. како то тврди западна историографија и како је уведено у уџбенике историје. Постоје историчари који оспоравају ову тезу и тврде да је до разлаза дошло уствари много касније 1204. године када су католици организовали освајање Цариграда. Пре тога папски емисари су и даље учествовали у заједничким црквеним Саборима и водили религијске расправе са цариградским патријархом. Ја сам става да шизма-разлаз настаје много касније па према томе и благослов тј. венац за круну 1077. године не би значило отпадништво из православља.

”да је Немања рођен у Дукљи и тамо крштен први пут” – (мој коментар) црква Петра и Павла је била православна, Немања је био православац. Тврдња да је Немања крштен два пута се ослања на тезу да је Дукља пре Немањића припадала латинском блоку. То уствари пише у Константиновој даровници која је доказан фалсификат. Тај фалсификат је разоткрио Лоренцо Вала још 1440. године. Међутим, на Балкану се римокатолици и многи академици понашају као да тај фалсификат није откривен и причају стару причу.

”а Стефан, уз то, да је крштен од стране латинских свештеника (што Сава као православни монах није могао рећи).” – (мој коментар) Испада да је Сава могао рећи за венац али није могао за крштење? Ово безкрупулозно натезање историје у фуснотама је срамотно. У тексту се помињу два помазања а историчари се праве невешти и говоре о два крунисања. Међутим, сви људи се помазују једном у животу на крштењу, сем краља који се помазује још једном на крунисању. Нема ту никакве сумње већ се ради о злој намери да се збуни обични читалац.

”Стефан је још у доба сукоба са Вуканом тражио круну од папе” – (мој коментар) опет и да се десило, ради се о благослову тј. тражењу дипломатске подршке за његову власт, а не о крунисању. Крунисање обавља црква, а знамо да је Стефан управо ”Првовенчани” јер га је наша православна црква прогласила за краља. Пема томе у најгорем случају могао је само тражити благослов за власт, а не круну како професорка тврди.

Фусноте професорке Маринковић

Фуснота 19. ”Стефан је крунисан септембра 1217. године круном коју му је послао папа Хонорије III, а сам чин крунисања је извршио папин легат и тврди да Доментијан манипулише датумима па је папин легат наводно крунисао Стефана 1217. а Сава је то учинио 1219. у Жичи” – (мој коментар) нема никаквог помена о ”папском легату” у тексту Доментијана, овде се историчарка ослања на друге ”изворе” пре свега Тому архиђакона из Сплита. Мешајући бабе и жабе она тумачи текст како јој се допада. Проблем је у томе што се датуми не поклапају у латинским ”изворима” па је историчарка пронашла спасоносно решење у томе да је Доментијан ”манипулисао” текстом. Када им одговара онда је текст у реду, а када не одговара онда је у питању ”манипулација”. Рекао бих да је у питању потпуна пристрасност и навођење на закључак без реалних доказа.

Просто невероватно али тако је сва наша историја искривљена кроз пар фуснота које је професорка Марниковић написала дописујући своје име поред покојног Лазара Мирковића. Ово је било могуће само зато што је за то имала подршку медија, академске јавности и власти. Скоро је на РТС1 био квиз слагалица па је било питање ”Од кога је Стефан Првовенчани добио круну?”, тачан одговор за њих је био ”од папе”. У школским уџбеницима је пренесено оно што је професорка Маринковић популарисала у Просветином издању. Ето то је тужна слика Србије данас јер и данас ову квази-историју уче наша деца у школама.

Доментијан или Јовов зборник?

Зашто до сада нисмо чули за ”Зборник писара Јова” него само за назив ”пећки препис”? Зато што би онда постало јасно да би требали да причамо о ”Јовином препису” и о ”Теодосијевом препису” што је логично. Теодосијев препис лепо каже да преписује оно што је Доментијан писао о Светом Сави. Иста је ситуација и са Јовиним зборником. Дакле ни један ни други спис не пише сам Доментијан већ преписивачи али су одређени историчари зарад политике учинили све да се ”Јовин зборник” не зове тако већ да се зове ”Доментијан” убеђујући све да је тај спис старији зато што помиње папски венац благослова.

У реалности ”Зборник писара Јова” (1380.) је читав век млађи од најстаријег Теодосијевог преписа који је писан око 1290. године.

Мало по мало, историја је мењана. Овде зарез, тамо назив, онде година и све то са паузама од пар година или деценија између и на крају се дошло до закључка да је Деонтијанов препис тј. Јовин препис старији. Научно тумачење да је Доментијан старији од Теодосијевог преписа није било прихваћено за време краља већ је за то морало да причека пола века како би у доба када су комунисти владали Југославијом. За време краља већина историчара се није слагала са оним што пише у ”Јовином зборнику”.

Упоредна анализа Доментијана и Теодосија

У прилог овоме дајем рад академика Николе Радојчића из 1903. године у коме се прецизно могу видети разлике у два текста и доказ да је Доментијан тј. ”пећки препис” или ти ”зборник писара Јова” касније написан. Као и у претходним текстовима тврдим да је оно што се зове ”Доментијаново житије” уствари компилаторски рад неког монаха и да је Теодосијево житије које је сачувано вернији препис правог Доментијана.

Читајући рад Николе Радојчића који детаљно пореди два текста може се закључити да је Доментијан млађи спис јер многе ствари из текста недостају. На пример:

Доментијан даје да се Сава два пута замонашио што је нелогично, док код Теодосија је само једном замонашен у Русику,
затим Теодосије даје монашко име Анастасија, док код Доментијана тога нема,
код Теодосија игуман Ватопедски прича о гусарском пустошењу и како су добили новац за обнову од Стефана, Доментијан то нема,
Теодосије каже како су Хиландар и Ватопед у љубави једно, а Доментијан пише да су један манастир – што не одговара истини.
Теодосије прича како је нека жена испричала Сави где да нађе благо скривено на Светој Гори, Доментијан прича да Сава зна где је благо и како је то чудо!
Теодосије прича како је цар дао жезло да сами монаси бирају игумана, Доментијан о томе ни речи.
Тодосије каже да је Сава дозидао манастир Филотеј на молбу монаха, Доментијан то нема.

Не могу вам овде изложити све јер је списак огроман и дао сам само мали извод да видите колико је Доментијан поуздан. Ако вас интересује прочитајте детаљно рад овде. Елем, од главних разлика, у светлости проблема папске круне, треба поменути:

Доментијан не помиње да је Сава освештао Жичу, нити да је повео монахе за будуће епископе са собом, нити да се саветовао са племством око избора епископа.
Теодосије не помиње писмо папи нигде.
Доментијан не помиње прогон јеретика нигде.

Дакле када се упореди текст и анализира, због недостатака детаља у тексту и нелогичних разлика Никола Радојчић долази до закључка да је Теодосијев спис старији од Доментијановог (тј. ”Јовиног зборника”).

Радојчићев закључак је потпуно логичан али данас у уџбеницима пише да је Доментијанов препис старији. Рекао бих да је ово манипулисање истином изведено из политичких разлога због стварања Југославије – земље католика, православаца и муслимана.

Закључак

”Доментијанов препис” заиста помиње ”благословени венац” који је затражен од римског папе. Тај текст није убачен од стране агената, ни језуита већ је вероватно настао у манастиру Хилендар када га је написао монах Јово 1370-1380 године. Тај спис који је познат као ”пећки препис” и чува се у бечкој библиотеци требали би исправно назвати ”Јовин зборник”.

Ја сам анализирао текст Петроградског преписа који је мало млађи 1420-1435. Међутим текст ова два извора је прилично идентичан и то потврђује Лазар Мирковић у својој књизи из 1938. Дакле препис писара Јова (кога погрешно зову Доментијан) је настао у Хилендару у доба пред Косовски бој и читав век је млађи од најстаријег Теодосијевог преписа.

Одбацујем идеју да се ради о фалсификату самог текста, међутим тврдим да се ради о намерном извртању чињеница и лошем преводу текста јер монах Јова није написао ништа лоше из угла православља. То се пре свега односи на неразумевање разлике између речи ”венац благослова” и ”помазање”. Ово је искоришћено да се историја обликује према политичким потребама 19. века од чега патимо и данас. Све што је написано је у потпуној супротности са Законоправилом Светог Саве у коме постоји глава 51. која се односи на римокатолике. Те погрешне закључке су у својим радовима публиковали многи академици САНУ али трешњу на врх торте је поставила покојна професорка Радмила Маринковић у популарном Просветином издању осамдесетих година мењањем превода и дописивањем текста. Сви ти погрешни закључци су временом ушли у уџбенике, медије, па данас имамо чак и филмове и серије урађене са погрешним претпоставкама.

Наравно за комплетан научни рад на ову тему биће свакако потребно прегледати ”зборник писара Јова” који се налази у Бечу а који је настао у Хилендару у 14. веку (1370-1380. година) како би се отклонила свака сумња.

Као и у претходним текстовима тврдим оно што је тврдио и Лазар Мирковић, и Никола Радојчић и многи други наши историчари. А то је да је оно што се зове ”Доментијаново житије” уствари компилаторски рад неког монаха Јована и да је Теодосијево житије које је сачувано вернији препис правог Доментијана.