Да ли има раја и пакла у православљу?

Доста недоумица је изазвао интервју у коме сам поменуо да у православљу нема раја и пакла већ да су то осмислили римокатолици како би контролисали вернике. Мислим да је потребно да боље објасним ову ситуацију јер су људи често збуњени разном литературом.

Прво да кажем да сам ја моја схватања ослонио на проучавање дела Светог Саве и оца Саве Романидеса, као и да сам ово питање поставио неколицини истакнутих теолога. Отац Романидес је у својим књигама дошао до закључка да је оригинално православље уствари једна врста терапије за душу и тело појединца, која уз проучавање православне мудрости тежи постизању хармоније пре свега у својој души, затим у породици и широј заједници.

Људи данас нису свесни утицаја које је римокатоличка црква извршила на православље у неколико наврата. Рецимо освајањем Цариграда римокатоличка идеја о рају и паклу је доспела међу народ Ромејског царства (Византије) и током пар векова утицаја језуита доспела је у наше књиге и догму. Тако данас имамо свакојака тумачења, а познато је да унутар наше цркве постоје владике које се залажу за екуменизам (помирење наше и римокатоличке цркве) и да настоје да измене неке наше обичаје и тумачења.

Кад год неко помене да ћете након смрти ићи у рај или у пакао, то је једноставно глупост. То су измислили римокатолици у средњем веку како би држали покорним народ бивших православних провинција. Тада су настале и остале измишљотине о чистилишту, страшном суду и ђаволу и изрази типа: ”мучи се за живота, а уживаћеш у рају”.

У православљу рај и пакао су овде и сада у вашем срцу, а не након смрти.

У православљу се често користе изрази ”рај”, ”пакао” и ”ђаво” али у фигуративном смислу. Тако се каже да ће онај који је спознао Бога за време живота чак и на самрти бити у рају. А онај ко не зна за Бога ће на самрти бити у паклу. Мисли се пре свега на сам моменат умирања јер ће га смрт зауставити у сред послова, планова и у том моменту човек ће схватити да није припремљен за умирање и последње осећање ће му бити дубоки очај.

Човек који зна за Бога зна да није све до њега, зна да постоји виша сила и он се труди да живи у складу са собом, својим жељама и могућностима и том вишњом силом. За таквог човека кажемо да се спасао јер је мање растрзан својим амбицијама.

Човек који не зна за Бога често верује да је све ствар његове воље, труда, пара, веза, славе и онда када погледа у очи смрти или болести схвати да су му прорачуни били потпуно погрешни.

Дакле зато се каже да ће онај ко зна за Бога и на самрти бити у рају, а онај ко не зна за Бога он ће на самрти бити у паклу. Дакле мисли се о овде и сада, у свом срцу, у тренутку пред смрт а не после смрти.

Да ли постоји рај и пакао после смрти?

У једном коментару једна девојка ми рече ”Нисте у праву, пакао постоји руски научници су снимили гласове из пакла на дубини од 4 км и чују се људски крици…”. Само ћу рећи на ово да је језиво када се вера користи на интернету за добијање кликова и за плашење људи, а не за развој њихове духовности.

Зашто би постојао пакао? Сигурно знате да постоји старозаветни осветољубиви Бог који је говорио ”око за око и зуб за зуб” и новозаветни Бог љубави и опроштаја који каже ”ко тебе каменом ти њега хлебом” и ”љуби ближњега свога”. То је ваљда свима јасно. Па какав је то онда Бог љубави и опроштаја ако постоји пакао у коме ће он да пече у пламену непослушне вернике? Онај ко није добар иде на роштиљ?

Православно предање каже да је наш Бог на себе узео наше грехове и због тога страдао, зато је он Бог љубави и опроштаја. Наравно да  то нема смисла да код таквог Бога постоји место након смрти за кажњавање и мучење. Ипак, можемо се сетити када су верници бацани у пламен јер је за време инквизиција римокатоличка црква је спаљивала ”вештице”, па према томе то је имплант римокатоличке догме у православље данас.

А како би изгледао рај? Која је то награда за добро понашање? Јесу ли то јело, пиће и секс са девицама као у Валхали или код муслимана? Ако ћеш за своје добро понашање добити награду у рају, није ли то трговина? Није ли то неискрено?

Православље је вера благог пута, мудрости и контроле својих страсти путем уздржања. Међутим у периоду од 7-10 века појавише се две конкурентске вере које су се удварале верницима и попуштале њиховим слабостима. Уместо уздржања, верници су добили права и обећања. Тако муслимани дозволише живот са више жена, римокатолици избацише пост и обе вере обећаше рај после смрти и запретише паклом непослушнима. Исламски рај подразумева реку вина, реку млека, односе са девицама, а римокатолици колико знам нису ишли превише у детаље о чему се ради.

За разлику од православља, римокатолици и муслимани су милитаристичке религије. Позадина и једне и друге вере је да се религија искористи за уређење друштва и освајачке ратове. Једни су измислили крсташке ратове, а други џихад.

Интересантно у Законоправилу Светог Саве који је писан у 12. веку имамо сведочанство да су обе религије у почетку биле православна јеретичка учења, тј одвојили су се од цркве наших отаца.

Где идемо после смрти?

Можемо рећи да у православљу рај постоји али он је сада и овде на земљи за оне који су се ”спасили”, тј. за оне који су спознали да Бог постоји. Православље је вера у живот и зато је један од главних симбола православља Богородица која држи малог Исуса. Дакле ми верујемо у живот, у рађање, у љубав. Римокатолици имају мало другачију симболику код њих је главни симбол Исус на распећу, то је религија која слави живот после смрти обећавајући лажно рај или пакао.

Сада се неко пита ”У реду али шта се дешава када умремо?”. Када умремо то је к-рај, ми идемо у вечни мир – у-мир, тј. умиремо. Наше физичко тело ће се умирити и претворити у прах, а наша душа иде Богу.

Без обзира да ли је неко био лош или добар сви имају крај и њихове душе одлазе и стапају се у Богу. Другим речима, могли би условно рећи да у православљу све душе иду у рај.

Дакле питања раја и пакла је било за живота када смо имали слободну вољу и могли чинити шта желимо. Након умирања наше душе су са Богом, нема више тела и слободне воље али постоји вечни мир и јединство у Богу.

Шта је са Васкрсењем?

Неко ће питати ”добро, али шта је онда Васкрсење?”. Ми васкрсавамо у сусрету са смрћу. Опет ради се о овде и сада, а не после смрти. Од момента када се родите, крећете се ка смрти и то је једино извесно. Када схватите да не можете понети своју имовину у гроб, да вам тамо не вреди слава и моћ, када се људски мозак сусретне са тим апсурдом тада има два пута – један је да то уважи, а други је да то игнорише.

Често људи планирају, раде, јуре, желе да се обогате, да постигну славу или да имају неки утицај, а онда се деси да се разболе и да се погледају очи и очи са својим крајем. Тада схвате да су смртни и често долази до потпуне промене живота након тога. Рецимо мени лично се то десило и онда сам променио начин живота.

Каже се да без страдања нема ни васкрсења. Ми страдамо сматрајући да је све до нас, до наше воље, памети, способности – не схватајући да постоји неко већи од нас (кога зовемо Бог) и да није све питање наше воље. И онда се деси нечија смрт, болест, рат, пад берзе, добитак на лутрији и сви наши планови падну у воду. Тада неки почну да размишљају другачије, а неко падне у очај.

Дакле нема васкрсења без страдања. Човек страда јер плива узводно одбијајући да уважи постојање вишње силе, а када то у једном тренутку схвати онда можемо рећи да плива низводно, тј. пушта се кроз живот и иде уз Божију помоћ. Тако можемо рећи да се појам васкрсења односи на овде и сада за живота.

До забуне је дошло јер је ”васкрсавање од смрти” протумачено од римокатолика у средњем веку као васкрсавање после смрти.

Морам да кажем да су они који тумаче јеванђеље дословно у највећем проблему. Сматрам да је то погрешан пут јер је јеванђељска порука писана алегорија пуна скривених порука.

“Заиста, кажем вам, који реч моју одржи, неће окусити смрти довека“ (Јн 8, 51)

Шта је Спасење?

Кажемо да се неко спасао када је схватио да је својим плановима, схватањима или жељама уствари разапет на крсту. Када то човек схвати онда он може одрицањем од својих амбиција и страсти да пронађе слободу и промени свој живот. То је почетак преумљења (покајања). Кажемо да је неко спознао Бога када живи у хармонији са собом и својим окружењем.

Онај ко је сазнао за Бога тај и у затвору може бити слободан, у несрећи срећан, тај ће и на самрти бити смирен.

Можемо рећи да је ”знати за Бога” је два миленијума стар израз за пронаћи смисао свога живота. Већина прoнађе свој смисао у породици, неко чинећи неко добро или бавећи се уметношћу или занатом, а неко тако што се повуче у самоћу планине и спасе и себе и друге од себе. Постоје разни путеви спасења и животи светаца о томе сведоче. Православље уствари кроз житија светаца даје обичном човеку животне узоре.

Сигурно је да нико није пронашао себе у ужитку и греху. Да, говорим о храни, алкохолу, дроги, сексу, коцки и свему другоме у чему се претера и створи зависност а уствари је само привремено. Чула су таква да када уживате у нечему сваки пут тежите да пређете праг надражаја и надмашите претходни ужитак. Вишегодишња тежња ка ужитку води у испразан живот или смрт.

Људи постају робови своје зависности, дани пролазе а они задовољавају своју зависност. Убрзо схватају да су заробљени и као да немају своју вољу јер су робови задовољавања својих жеља. За те људе је исто као да су умрли још за живота, ако успеју да разбију тај зачарани круг и изађу на прави пут кажемо да су васкрсли – тј. поново се родили. Дакле можемо бити мртви и за време живота и поново се родити. И сада се опет враћам да кажем да васкрснути то је за време живота, а не након смрти.

Када погледате фреску Христа пантократора он на њој држи два уздигнута прста да нас све подсети да човек има две природе – људску и божију. Дакле треба разумети да није све до нас и нашег труда, већ да поред вас постоји и виша сила која мора да се узме у обзир.

Приказ прстима, две божије природе – људска и божија.

Постоји ли вечни живот?

Да, постоји али не као живот појединца. Наше појединачне душе се утапају у Бога али ми настављамо да живимо кроз даље постојање сећања, нашу децу, наш народ, кроз постојање цркве и предања.

Које су последице ако рај и пакао не постоје после смрти? Шта ако вас нико неће казнити, нити наградити? Како провести преостало време? Данас западни начин је ”carpe diem” (ухвати дан) тежњом да пробате све и удовољавате себи. Међутим, православни начин сугерише да погледате дубоко у себе. Потребна је искреност да би схватили ко сте, шта вас чини испуњеним и ко вас чини испуњеним. Ваш одговор мора да буде у складу са вашом свешћу, слободном вољом, достојанством човека. Тек тада ћете бити у стању да себи и другима поклоните искрену пажњу и љубав, али полако без журбе, уз дубоко дисање и у миру.

Вероватно ћете искористити своје време да учините нешто добро за некога и пренесете неку мудрост о животу. И ако сте успели у томе и када умрете понекад ће нека свећа горети за вама и неко ће вас у молитви помињати. Ви ћете након смрти свакако бити са њима у Богу, а они ће то анђелима звати.

Ако сте нешто баш добро учинили за заједницу можда ће вас помињати на служби или цртати на икони као свеца. Ипак за већину, која је свој смисао за живота пронашла у подизању породице, највеће постигнуће вечног живота ће бити што ће сваке године горети славска свећа. Тако ми славимо вечни живот.

Треба напоменути да предање каже да вечни живот постоји само у оквиру цркве. Ово је разумљиво јер црква је место где се негује сећање на наше свеце, на предање и историју народа, на наше претке.

Срби су постојали и пре Светог Саве али пошто нису имали своју цркву они нису записали своју историју. Нажалост остали смо поменути у туђим повељама под разним именима: Илири, Венди, Дардани, Готи, Трачани, Трибали… Тек након добијања аутокефалије и цркве на свом језику имамо јасно забележену своју историју. То је још један прилог о вечном животу народа у окриву цркве. Просто док наставе да горе свеће у црквама биће и колективног памћења.

Ђаво и Бог?

Ђаво, сатана, нечастиви или онај са леве стране не постоји стварно. Ми га помињемо у философским расправама али мислимо на лоше помисли, навике, искушења и лоше утицаје у човековој души. У средњем веку назив за ђавола је био ”бес”, отуда израз бесомучан тј. бесом мучен. Када сте бесни ви сте агресивни, неконтролисани, себични, очајни.

Међутим Бог и ђаво нису супротности. Нема ђавола као што мрак не постоји, јер мрак је само одсуство светлости. Кад се појави светлост, мрака нема. Тако је и са ђаволом, ко спозна Бога он зна да ђаво не постоји.

Књиге кажу да Бога људски ум не може разумом обухватити. Тај доживљај Бога не може настати нашом вољом или читањем књига. До спознања Бога долази се доживљајем често у додиру са смрћу, болешћу или неким страдањем.

Након таквог доживљаја ћемо постати свесни божијих енергија и почети да посматрамо свет на другачији начин. Те енергије су различите, рецимо то може бити љубав, милост, светлост, дечији осмех, уметност, мисао или било какав доживљај. То што ви видите, људи који не знају за Бога неће бити у стању да виде и доживљаваће потпуно другачије. Други ће рећи да је неки догађај ”случајност”, а ви ћете знати да ништа није случајно.

До спознаје Бога долази променом начина размишљања. То преумљење (метаноја) наступа лагано и потребно је одређено време да дође до потпуног преображаја. Мој духовни отац ми је објаснио како до спознаје Бога не може доћи на брзину, треба времена да пост и молитва постигну своје дејство, затим треба времена за проучавање светих списа. Такође ми је напоменуо да када дође до нагле промене и када човек одједном се промени то не може бити од Бога већ је то ђаволска работа тј. бес. За мудрост и спознају потребно је време и дисциплина.

Страшни суд и крај света

Идеја о страшном суду и чистилишту се формира у периоду од 10. до 14. века. У том периоду Католичка црква се одваја од православне и у комбинацији са франачким државицама отима територије Ромејског царства. Како би држали људе потчињеним формирају нову црквену догму у којој проповедају причу о рају, паклу, чистилишту и страшном суду. Касније се ова идеја појављује не само код латина, него и у православљу јер су Грци били окупирани од латина око 60 година (потражите на интернету – Латинско царство или франкократија). И те идеје су се мало по мало вековима прошириле у православном свету. Тако данас имамо ситуацију да попови заиста помињу рај и пакао после смрти што је жалосно и сведочи о томе колико је православна философска мисао пала.

Прича о страшном суду и другом повратку Сина божијег су добиле на значају у време пада Цариграда под римокатолике 1204. године. Тада је настало тумачење о томе како ће се Господ вратити и онда ће судити свима по делима и вратиће се Царство божије. Овде се мисли на Ромејско православно царство уређено по хришћанским законима како је било пре римокатолика. То се заиста десило 1261. године, Цариград је ослобођен из цркве Свете Софије је избачен католички бискуп и кости Енрике Дандола.

Међутим, 1453. Цариград и територије православног царства поново падају под Турке, једна од пресудних битака за Небеско царство се дешава на Косову 1389. У то време опет постају популарне приче о апокалипси и повратку ”владара над владарима”.

Та прича је тада имала смисао, давала наду и завет свима. Међутим, пар векова касније уз дејство језуита и фанариота та прича је изгубила смисао и постала депресивно предсказање о крају света.

За крај

Данас је православље тешко разумљиво, оригинална бритка православна мисао је закопана под слојевима вековне прашине, тумачења и милионима књига. У својим истраживањима ја се трудим да пронађем оригинални смисао православне мисли и оног што је напајало душу нашег народа на начин како је то чинио Свети Сава.

Православље када се исправно тумачи човека подиже и ослобађа, када се дословно схвата оно збуњује.

Понекад добијам критику од људи који дословно схватају речи Светог писма, један ми чак рече како ”није тако у Катихизису”. Катихизис и догматика су много пута мењани. Кроз историју на нашу веру и уџбенике су јако утицали Аустро-угарско царство (језуити), Грци (фанариоти), Руси, комунисти и екуменисти. Са Богословског факултета избачена је догматика Аве Јустина и проучава се грчка догматика од екуменисте Зизјуласа. Ево једног лепог Катехизиса од Николаја Велимировића. Ево једног лепог текста на тему раја и пакла у православљу. Видећете све је у тумачењу.

За наше православље данас постоје три велике опасности. Прва је опасност екуменизма, тј. мирења са римокатолицима, друга је опасност од Васељенске патријаршије која жели да се наметне као главна над православним црквама, дакле то је опасност од губљења аутокефалности. Трећа опасност је изнутра од празних догмата и губљења смисла. Празне догмате су они што знају многе књиге напамет али у православљу не виде философију већ само религију. Немојте дозволити да наша православна вера изгуби свој практични смисао јер је то борба за нашу историју, предање и идентитет.

Бог је рекао ја сам живот, пут и истина.