Ко је подметнуо ”папску круну” у српску историју?

У потрази за првим појављивањем ”писма папи” путујемо кроз време и долазимо до бечког преписа Доментијана. Да ли постоји тај рукопис? Колико је стар? Одакле је стигао у Беч? Да ли су га подметнули језуити?

Тему наводног писма које је Свети Сава слао папи у Рим која је обрађена у претходном тексту, због нових сазнања морам да допуним.

Српско благо у Бечу

књига Петра Острошког

Срећом сетих се једне књиге и помислих можда би у њој могли наћи више информација о бечком препису Доментијана. Петар Милатовић Острошки, који живи у Бечу, пописао је све српске средњовековне списе који се налазе тамо у библиотеци. Конкретно он се бавио књигама које је Вук Караџић продавао Бечкој библиотеци. Преко разних смутљиваца Вук би, за пар златника, долазио до књига и продавао их по много већој цени купцима у Бечу, Петрограду, Прагу и другим градовима.

Био сам на промоцији те књиге Петра Милатовића Острошког – Српско благо у Бечу и продаја српских реликвија. Овај изузетан човек је наравно потпуно скрајнут у нашој историографији и медијима како то по правилу бива са правим Србима.

У Просветином издању Доментијановог житија Светог Саве који је уређивала професорка Маринковић проналазимо под којим бројем је заведен тај бечки препис у коме се први пут појављује помињање да је Свети Сава слао писмо папи.

Подаци о Бечком рукопису у књизи коју је издала Просвета 1988. година, Доментијаново житије Светог Саве и Симеона.

Дакле ради се о рукопису који је заведен у Бечу под сигнатуром Кодекс Славоникус 57. Петар Острошки је овај препис педантно евидентирао у својој књизи са свим подацима који у библиотеци прате тај спис.

Из бележака бечке библиотеке сазнајемо да је овај спис уствари из 16. века. Такође сазнајемо да је рукопис у 19. веку припадао манастиру Дечани и да се на листу 1б налази следећи запис:

”Овај важни рукопис нашао је на свом последњем путовању по Старој Србији Стеван Верковић. 26. април 1858. Серез (Грчка).”

На листу 70а, налазимо белешку претходног власника, монаха из Тетова, Серафима Дечанца са датумом 2. јун 1848. Такође, у књизи се налази на маргини белешка јерођакона Мојсија из Дечана да је књига била у поседу манастира 1761. године.

Дакле можемо претпоставити да је неко из Дечана продао ову књигу Стевану Верковићу 1858. године.

Даље белешке из библиотеке говоре да је Стеван Верковић овај рукопис доставио царској библиотеци преко трећег лица (непознатог). Аутор изводи закључак да је то непознатно лице, нико други него сам Вук Караџић који је у то време био главни извор српских рукописа у Бечу.

На крају текста дајем .пдф копију извора информације у књизи Петра Острошког.

Улога Даничића и Вука Караџића

Интересантно Вук и Даничић су били врло битни за српску историју. Обојица су радили на преводу Светог писма. Даничић је преводио Стари Завет, а Вук је преводио Нови Завет. Нажалост уместо да преводе Мирослављево јеванђеље или неки други српски извор из средњег века, они су преводили немачку протестантску Библију. Књига је штампана у унијатском јерменском манастиру у Бечу.

Фотографија – Вук Караџић и Ђуро Даничић

Кнез Милош и српски патријарси су забрањивали овај превод али у једном тренутку Србија је преплављена овом јефтином књигом. У то време књиге су биле изузетно скупе па су се људи утркивали да купе ову књигу која је била веома јефтина за свој обим. Другим речима аустријска пропаганда је добро пласирана и послужила је приближавању српског верника верницима са запада (католицима).

Интересантно управо Даничић је радио на рашчитавању Доментијановог преписа са Старо-србског. У свом првом издању своје књиге ”Доментијаново житије Светог Саве” из 1860. Даничић не помиње никакво ”писмо папи” које шаље Свети Сава. Међутим, 1865. Даничић поново објављује књигу и у њој је убачено пар нових пасуса у којима наводно Свети Сава пише писмо папи Хонорију и тражи од њега круну за Стефана Првовенчаног.

Објашњење ове промене је да се Даничић наводно збунио и није знао да је уствари у првој књизи преводио Теодосијев, а не Доментијанов препис.

Дакле, видимо да бечка библиотека овај рукопис добија тек 1865., а Даничић је своју прву књигу радио на основу рукописа из Народне библиотеке у Београду. Тај спис је дошао ”однекле из Турске” (јужне Србије) и да је вероватно из 15. века. Треба напоменути да ће тај спис изгорети у бомбардовању Београда касније.

Навођење извора у Даничићевој књизи из 1860.

Дакле 1865. Даничић добија потпуно нови рукопис који се данас налази у бечкој библиотеци и то од самог Вука Караџића.

Треба имати у виду да је Вук Караџић прво био писар кнеза Милоша Обреновића али да је временом постао аустријски шпијун. Добио је плату од Аустрије, стан у центру Беча, оженио се католкињом и продавао наше књиге из манастира.

Не треба губити из вида да је Аустрија видела Вука као могућег будућег кнеза Србије, да је у Бечу писао накарадне текстове против кнеза Милоша и ширио непријатељску пропаганду. И на крају, ако ми не верујете, прочитајте књигу коју је написао о Кнезу Милошу која се смишљено пласирана да би се окаљао карактер српског кнеза.

Ко је Стеван Верковић?

Дакле тај наводни ”доментијан” је књига из 16. века, а Вук Караџић је књигу добио од Стевана Верковића. Поставља се питање ко је он? И ту долазимо до занимљивих сазнања.

Стјепан Верковић

Стјепан Верковић (1821-1893) је Хрват из Босанске посавине. Образован у фрањевачком самостану, студирао у Загребу (филозофију и теологију). Интересантно Верковић је радио као агент за Србију. Имао је тајну мисију да проналази старе рукописе, скупља новчиће, накит и народна предања на територијама под Турском и Аустријском управом – Хрватска, Косово, Црна Гора, Македонија, Грчка.

Познат у литератури као Стјепан или Стефан према потреби.

Када је Верковић упознао Илију Гарашанина био је опчињен пан-српском идејом. 1850. године сели се у Сер (данашња Грчка, у то време територија под Отоманским царством) и тамо живи следећих 20 година. Имао је  задатак да се постара и прикаже како је словенско становништво у Македонији уствари српско и тиме реши питање Старе Србије.  За своје заслуге Верковић је примљен у САНУ.

Међутим, око 1860. Верковић мења страну и почиње да пропагира за Бугаре. Прво пише књигу ”Народне песме мекедонских Бугара”. Рекао бих да је врбован од стране руске службе која је у то време снажно радила на стварању бугарске нације. 1877. одлази да живи у Русију. 1891. се настањује у Бугарској, где добија националну пензију за заслуге и ту умире 1893.

Као што видимо Стјепан Верковић је врло опскуран лик – фрањевац и Хрват, па Србин, па Бугарин, фрањевац па масон, српски агент па онда руски. Трговао је антиквитетима које је продавао у Копенхагену, Лондону, Паризу и Петровграду. Оптуживан је пар пута за фалсификовање, посебно за књигу ”Словенске веде”.

Када је настао фалсификат?

За мене лично недоумице нема. Прича о писму папи које шаље Свети Сава и тражи круну је дефинитивно измишљена. Зашто сам тако сигуран?

Па прво до пре две године није било преведено Законоправило Светог Саве па ранији истраживачи нису ни могли разумети природу правоверја Светог Саве у коме постоји јасна осуда римокатолика. Треба прочитати Законоправило, а затим Теодосијев препис житија Светог Саве и видећете да је све записано исправно како у Законоправилу стоји.

Друго, потпуно је невероватно да су југословенски историчари узели један препис из 16. века у Бечу и на основу њега изменили историју, игноришући све остале изворе.

Треба јасно рећи да је до 19. века у нашим црквама постојао само Теодосијев препис Доментијана и да се то сматрало истином. У прошлом тексту видели смо да тај Теодосијев текст не оставља никакав простор за сарадњу са јеретицима. Најстарији Теодосијев текст је из 13. века, а сачувано је преко 30 старих преписа Теодосија из разних манастира.

У 19. веку историчари изненада проналазе некаквог ”доментијана” тј. текст из 16. века за који тврде да је садржином уствари старији од Теодосија. Намерно овај препис називају ”доментијанов препис” иако је јасно да га у 16. веку свакако није преписао Доментијан. Да ли је препис Доментијана из 16. века убачен да би срушио до тада званичног Теодосија?

У подацима библиотеке у Бечу стоји да је Доментијанов препис из 16. века. Међутим и ову оцену треба узети са резервом јер то су стари подаци и није рађена модерна анализа. Можда је текст из 16. века, а може бити и млађи.

Ко је могао да почини фалсификат?

Поставља се питање да ли је фалсификат направио Верковић или неко пре њега? Без детаљног прегледа текста нећемо знати. Сматрам да је Верковић био у стању да организује да се уради фалсификат, међутим ја лично мислим да је нешто друго у питању и да постоји могућност да је до фалсификата дошло много раније – негде у 16.-17. веку.

У ”бечком препису” Доментијановог дела не каже се ништа ново само је језик преписивача испразно китњастији па је текст опширнији. Укупна количина текста коју је било потребно убацити за ”папско писмо” није већа од једне стране у књизи. Поред тога избачено је поглавље о осуди јеретика које није веће од 2-3 стране.

Дакле за фалсификат потребно је било да се убаци једна страна, избаци 2-3 стане и препише својим речима 300 страна. Ко је био у стању да уради тако нешто у 16. веку? У то време књиге су биле изузетно скупе, а писмених људи је било мало.

Несумњиво за тако нешто су били способни католички самостани на територији Аустро-Угарске (Босна, Хрватска) јер у 16. веку још увек није формирана хрватска нација па се још увек ради о мешавини православних и католичких Срба који се служе ћирилицом. Друга опција је да је књига настала управо у неком српском манастиру. Идеја да би неки српски монах за златнике или зарад виших циљева изменио једну књигу звучи невероватно.

Дакле ко би могао бити? Верковић, фрањевци или неки српски монах?

”Црна операција” у средњем веку

Проучавајући спаљивање моштију Светог Саве и проучавањем тадашњег историјског момента дошао сам до једне теорије коју ћу поделити са вама.

Године 1440. у Црној Гори се појављује Стефан Црнојевић и он почиње успешну сарадњу са католицима тј. Венецијом у борби против Турака. Тада су Турци Дукљу тј. Приморје први пут почели да зову Карадаг, тј. ”црна гора” јер су  имали проблем да освоје црногорска брда. Истовремено Венеција то преводи на латински монте негро.

Затим се појављује цар Јован Ненад Црни који покушава да направи српско царство у Војводини 1526. Затим се дешава Банатски устанак 1594., када Срби стају на страну Аустро-Угарске због чега су наводно спаљене мошти Светог Саве, да би се све завршило патријархом Чарнојевићем и сеобом Срба са Косова 1690.

Примећујемо везу Црни – црнојевић – чарнојевић. Касније ће и Црни Ђорђе узети слично име као претњу Турцима. Оно што је сигурно да пре овога ”црног” периода није било сарадње са римокатолицима и да је баш у том ”црном” периоду јак рад и утицај језуита на Балкану. Доментијанов рукопис, тј. рукопис из Дечана је такође датиран баш негде у то време (16.-17. век).

Шта се десило у 16-17 веку?

Српска црква је у 16. веку направила огроман заокрет у својој политици у смислу да је почела одређену сарадњу са римокатолицима против Турака.

Католичка црква је у 15. веку уцењивала православце нудећи војну помоћ у борби против Турака ако се направи црквена унија. Због тога је 1439. године одржан Фирентински сабор. Унија није успела за шта је навећу заслугу имао Марко епископ Ираклиона. Када се прочуло да је потписана унија у Цариграду су настали нереди. На тај сабор Ђурађ Бранковићем није дозволио српском патријарху да иде и српска држава није потписала ту унију.

Велики је одјек био у православном свету то што Србија није дошла на сабор. Тако је још једном српска црква била прва у одбрани православља од Ватикана. Међутим то Ватикан неће заборавити и ту је почетак нашег заплета око ”Доментијановог преписа”.

Под турском управом, на самом почетку Турци нису дирали српску цркву. Баш напротив, у време Мехмед паше Соколовића (1506-1579) Пећка патријаршија доживљава свој највећи замах.

Међутим, у неком тренутку долази до преокрета у политици и сарадње српске цркве са католичком црквом када се Србија у доба пред Бечки рат ставља отворено на страну Аустро-Угарске и Русије и против Турске (1683). Тај рат ће се нажалост завршити поразом и погромом Срба са Косова.

Ако погледамо речи Светог Саве у Законоправилу у његово време не би било могуће сарађивати ни са муслиманима, ни са католицима јер се ради о сарадњи са једним јеретицима против других јеретика. Слободно можемо рећи да је учење Светог Саве било велика препрека тадашњој политици прављења војног савеза са католицима. Интересантно, управо у то време (1593.) се каже да су мошти Светог Саве спаљене и убрзо се појављује ”Доментијанов препис”.

Након што је српска црква стала отворено на страну католика и изгубила рат против Турака 1683. од тог момента политика Турске на Балкану се мења према нашој цркви и тада почињу озбиљне одмазде Турака. Тај сукоб ће трајати следећих 80 година и на крају ће султан укинути Пећку патријаршију и ставити је под грчку управу Цариградске патријаршије (Фанар, 1766.). На сву срећу наша црква ће преживети овај период због постојања две митрополије – у Црној Гори и у Аустрији.

Јован Кантул (1592-1614), фреска Пећке патријаршије

Треба поменути да је 1597. године патријарх Јован Кантул послао двојицу калуђера, Дамјана Љубибратића и Павла, папи Клименту VII. Патријарх Јован је уверавао папу у своју „лојалност и послушност” римској цркви и тражио помоћ за „ослобођење српског народа од Османлија”.

Да би се окупио српски народ против Турака и ушао у савез са римокатолицима, било је потребно да Турци ураде нешто незамисливо и изазову бес народа. Рецимо да спале мошти св. Саве? Затим је било потребно да црква промени политику према римокатолицима и рекао бих да је тада дошло до фалсификата у ”бечком препису” за који знамо да је дошао из манастира Дечани.

Мирко Драговић у свом раду тврди да су мошти Светог Саве склоњене, а не спаљене. Језуити су могли помоћи око сакривања моштију и ширења гласина о самом догађају. Знамо да су подаци о нестанку моштију Светог Саве углавном дошли са Аустријске стране, а не из турских извора.

Сумњам да нестанак мошти нашега Саве у 16. веку има везе са писањем Доментијановог преписа у Дечанима где се први пут помиње да је Свети Сава слао ”писмо папи”. Мислим да је ово било потребно као правно покриће како би наши патријарси такође могли да шаљу писма папи а да не буду проглашени јеретицима.

Дакле промену политике наше цркве према римокатолицима можемо сместити у период од смрти Мехмед Паше Соколовића 1579. до сеобе Срба под Арсенијем Чарнојевићем 1690. Те године су биле преломне за српски народ и цркву.

За сада ово је теорија коју и даље истражујем, па праштајте ако негде грешим. Иако вам можда на први поглед ова моја теза о језуитском утицају за стварање римокатоличко-православног савеза делује натегнуто, онда погледајте филм прављен по роману Умберта Ека ”У име руже” јер он је у том роману обрадио причу исправљања историје у самостанским писарницама.

Сцена из филма ”Име Руже” по роману Умберта Ека

У то време није било телевизије, ни интернета, па чак ни новина па је пропаганда била много спорија. Сва истина је била забележена у књигама. Под изговором преписивања књиге да би се она сачувала, мењани су само одређени детаљи – пар реченица убациш, пар страница избациш и ето.

Нажалост без детаљног научног прегледа списа у Бечу остају многа питања. На фасцикли у Бечкој библиотеци стоји натпис ”Забрањено сликање због рестаурације списа” тако да је тешко да ћемо добити информацију да ли је спис из 16. или можда чак, што је вероватније, из 17. века.

Закључак

Уместо назива ”Доментијанов препис” исправније би било рећи да се ради о Дечанском препису или још боље о Дечанском фалсификату. Тај фалсификат је преко Вука и Верковића дошао у Беч. Тамо га је Даничић рашчитао 1865., па га је Лазар Мирковић превео 1934. да би га професорка Маринковић допунила и публиковала 1988. у Просветином издању широким народним масама. Након тога је све унето у уџбенике историје, а историчари САНУ су се утркивали ко ће више да искриви српску историју кроз призму тог новог ”открића”.

Могуће је да је Верковић направио фалсификат, а могуће је и да је фалсификат настао у 16. веку или чак 17. веку у неком од фрањевачких или српских манастира како би се променила средњевековна црквена политика према римокатолицима и направио савез против Турака.

Историју пишу победници. Реформација наше цркве у 16. веку се поклапа са Никоновим црквеним реформама које су се десиле у Русији. И у Русији је било потребно реформисати веру како би се направио савез са западом, а против Турака. Rеформе патријарха Никона потпуно су измениле Руску цркву која је била базирана на светосављу.

Дакле у 16. веку правоверје Светог Саве почиње да буде трансформисано у данашње грчко-екуменистичко православље. Овај период обележиће спаљивање моштију Светог Саве, ступање у савез са римокатоличком црквом против Турака, велики егзодус Срба са Косова, спаљивање до темеља главног града старе српске царевине Скопља и укидање Пећке патријаршије 1766.

У периоду од у 16. – 18. века, српска црква под утицајем Аустрије и Венеције мења своје постулате. Постаје толерантна према римокатолицима, пише ”катехизисе” попут католичке цркве, престаје да буде државна управа и трансформише се полако у религиозну установу каква је данас.

У 20. веку српска црква ће бити обновљена али она неће више бити црква Светог Саве већ измењена пре свега учењима Карловачке митрополије. Нова толерантнија верзија српске цркве неће се мешати превише у политику, па чак и сарађује у манипулисању истином у циљу државне политике. Њена територија ће бити разбијена и мораће се одрећи Бугарске, Влашке, Трансилваније, Молдавије, Албаније, Хрватске, а у новије време и Македоније. Мошти Св. Саве ће остати загубљене, његов штап ће стајати у музеју, а Законоправило ће читав век бити скривано и постаће доступно тек 2021. године.

Стриктно учење Св. Саве и политика Југославије као државе католика, православаца и муслимана не могу да стоје истовремено. Свети Сава је окупљао све словене под кишобраном једне цркве. За ово имамо доказ у реченици када у Законоправилу каже ”изнесох ове књиге на светлост словинског језика”. Обратите пажњу, ”словинског језика”, не српског. Међутим, Савино учење подразумева суживот са свима али уз очување српског бића и са православном црквом на челу. Зато је забрањено мешање бракова, зато не смеју свештеници служити са латинима и јеврејима – да би се очувала чиста вера.

Међутим модерни југословенски политичари сматрали су да окупљање свих словена на Балкану који говоре истим језиком под једном српском црквом није могуће без верске борбе. Не зато што би српска црква била у офанзиви, јер она то никада није радила, већ зато што је српску цркву нападао Ватикан. Схватили су да мира неће бити док не дигну руке од светосавља.

Зарад политичких амбиција решено је да се народи и вере мешају и то је била политика краља Петра и Александра, као и титових комесара касније. Нажалост због тога ћемо као народ доживети Савино проклетство и тај савез са јеретицима ће довести до геноцида српског народа у 20. веку и на руб нестанка српског идентитета у 21. веку.

Данас више нема Југославије али је екуменистичка толерантност актуелнија више него икада у историји. Овог пута под палицом западних сила, и глобализације, СПЦ је светосавска само номинално, као што је Србија српска држава само номинално. Тако пише али у суштини нажалост није.

Вук Караџић и Ђуро Даничић су превели протестантску Библију која је уз велики отпор на крају ипак прихваћена у нашој цркви, а затим и пласирали ”Доментијанов препис” у царску библиотеку. Пласирање овог малог фалсификата било је кључно за стварање Југославије.

Ето, надам се да је сада јасно како је један бечки ”Доментијан” из 16. века победио нашег Теодосија из 13. века и дефинисао уџбенике историје у нашим школама.

Кад год чујете флоскулу ”има оних који се противе овом тумачењу али већина историчара сматра да је ово тачно” знајте да је у питању нека манипулација и да је неко једноставно надгласан. Није важно колико има гласова јер до истине се не долази гласањем и већином.

Због политике, мало по мало три века се мења наша вера.

И на крају ко је убацио ”папску круну” у нашу историју? Ко је крив? Верковић или језуити или можда наша црква? Рекао бих сви заједно.

Извори:

Петар Острошки – Српско благо у Бечу и продаја српских реликвија , 2 странице.

Мирко Драговић – Свети Сава није спаљен (.пдф)

П.С. Да се захвалим драгом саговорнику Александру Ћеклићу на критици јер смо заједно у разговору добили идеју где потражити бечки рукопис и Филипу Томашевићу на помоћи око разних издања Доментијана.

Први део истраживања – О писму Светог Саве папи Хонорију.

Још да кажем да просто не могу да верујем колико је коментара и пажње направио претходни текст са преко 4800 речи на тему историје фалсификата и ”папског писма”.

Има наде све док се Срби интересују за своју историју. :)

Други текстови на ову тему:

О писму Светог Саве папи Хонорију

Шест рукописа Доментијановог житија

Анатомија фалсификата