Није свака несрећа за несрећу

Да ли ће ова година бити осуђена на заборављање као у доба Рима када осуде некога на damnatio memoriae или ће нам остати у памћењу?

Замислите да морате у затвор? Колико сте чврсти? Колико бисте могли да издржите 2 месеца или 2 године?

Ми сада нисмо у затвору, углавном седимо кући, имамо интернет, тв, имаш домаћу клопу, ту је породица, можемо видети пријатеље бесплатно (ту је зум, скајп, вибер) можемо прошетати или отићи у продавницу али опет јако нам тешко пада… Просто не могу да верујем колико смо размажени у својим златним кавезима. Шта би било да завршимо у правом затвору?

Жарко Видовић каже у својим књигама да човек и у затвору може бити слободан, поготову православац. Православље тежи томе да човек буде срећан са оним што има, што је добио од Бога. Рекао бих да има периода када је узалудно веслати узводно, тада се треба пустити низводно до нове прилике.

Променом гледања на ствари не мораш путовати по целом свету да би пронашао мир, јер мир је у теби. Не можеш побећи од себе. Ако решиш себе, онда и сиромашан може бити богат, болестан крепак, заробљен слободан и може се умирати без страха. Промена логике – преумљење. 

Да ли ми не видимо оно што нам живот пружа и желимо само оно што је наша замисао? У томе је квака, превише се ослањамо на идеје западне филозофије где је потребна воља за моћ, где нема паузе, где се не бирају средства, потребно је само усудити се и бити вођа.

Има она једна молитва коју себи и многима препоручујем да мантрају мало и да се спусте на земљу – ”твоја воља Боже, не моја…”.

Пропало је много онога што није ваљало. Неки послови, неке идеје, неке велике амбиције. Неке људе је живот сагорео јер нису могли да стану. Нажалост… Бог да им душу прости.

Има пуно колатералне штете, људи који су страдали јер смо овакви као друштво. Себични. Медијски панични. Манипулативни. Аљкаво тривијални.

Пратим неке православне форуме и ценим тај дух непобедивости, требамо бити такви али не узалуд. Остадосмо без многих седих глава у цркви, да ли је то добро? Да ли нам је сада боље? Да ли смо могли мало да се сагнемо док прође?

Мијамото Мусаши каже да када завлада хаос на бојном пољу и војсковођа не може да разлучи шта се дешава од хиљада детаља треба да гледа оно што је битно.

Није више важно да ли је вирус природан или вештачки, да ли тест ради или не, да ли власт лаже или не, да ли је све уствари вакцина завера или није… Једини битан податак тренутно је јесу ли болнице пуне или нису. Ако јесу, онда су сви у опасности.

Лези доле, лете авиони. Проћи ће.

Елем, да ли ће ова година остати по нечему позитивна? Хоће сигурно. Рецимо највише беба рођено после 9 месеци короне у Београду јуче него у последњих 20 година. Нека деца ће ово време памтити као време када су са родитељима радили домаће, гледали филмове, шетали, причали и играли игрице. Неке породице су се вратиле из града код родитеља у села. Неки парови су се тек сада упознали. Неки послови су потпуно прешли онлајн. Полако ће се видети шта је битно, а шта није и неки људи ће у овој години поново пронаћи себе.

Зима је, време за књигу, чај и седење поред камина.