О Видовдану

Мало је познато да је Видовдан уведен у српски црквени календар тек у 19. веку као дан сећања на Косовски бој и жртву Светог Лазара. Тада је кнез Милош уредбом прогласио Видовдан и дан Светог Саве за празнике.

Свети Вито

Када су почетком 19. века историчари бечко-берлинске школе (Руварац, Станојевић и остали) проучавали изворе око Косовског боја наишли су на записе из дубровачког архива да се бој десио на дан Светог Вита и тако је Свети Вито добио место у српској историји.

Знам да ће многима бити тешко да схвате да не постоји никакав бог Свјатовид или Свети Вид али тако је.

Свети Вито је једноставно поменут у некој дубровачкој хроници тога времена јер се на тај дан се десио Косовски бој по њиховом календару. Дакле ради се о римокатоличком календару и свецу.

На дан 15. јуна 1389. по старом и православном календару био је дан св. Амоса и тада се одиграла битка на Косову.

Ево још једног доказа овим мојим тврдњама. Када су се после доба Карађорђа људи из Грбља поред Тивта селили у Србију, основали су село Грбице. Грбаљ је иначе родно место кнеза Лазара (Хребљановић – Грбљановић). У Грбицама су подигли цркву посвећену св. Амосу и то је била њихова сеоска слава у знак сећања на цара Лазара.

Свјатовид

Касније за време комуниста, распојасана машта одређених аутора то помињање католичког Вита претвора у ”старог српског бога Вида”. Рекао бих да је то намерно урађено и да су језуити тада радосно трљали дланове јер су у наш календар на врло маштовит начин убацили једног свог свеца.

У 19. веку поменути Свети Вит је поистовећен са Свентовитом са острва Руген који се помиње 1120. године у Chronica Slavorum, међутим проблем је у томе што је то у потпуно другом делу Европе и што само 100 година касније Свети Сава нигде у својим списима рецимо у Законоправилу које је на 800 страна не помиње никаквог Светог Вида или било шта слично.

Чак и да је постојало у прошлости неко паганско божанство, оно би било везано за жетву и најтоплије дане у години. Међутим проблем је у томе што је време за жетву јул-август, а не јун. Јул се у старим календарима и назива ”жетвар”. Дакле, долазак султанове војске 15. јуна (по старом календару) је уствари био незгодан датум по нас јер жетва још није обављена. Ето теме за размишљање.

Четвороглаво словенско божанство са севера Европе – Свентовит са острва Руген.

Друга опција је да су можда неки ”стари словени” славили летњу равнодневницу, међутим 1389. равнодневница је била 13. јуна, а не 15. тако да ни то не може бити.

Жалосно ову удицу су прогутали многи који су сањајући о Србији до Исланда пропустили да виде како нам се намерно то ради.

Вито са Сицилије

Свети Вит се помиње у Мирослављевом јеванђељу, на то ми је скренуо пажњу мој пријатељ и истраживач Александрар Ћеклић.

Мирослављево јеванђеље, овде пише ”Месеца јуна 15. Светаго Вит и Модест и Крстенције”. Слово ”К” је уствари слово ”В” али се не види због лошег квалитета репродукције.

Наиме на страни 169. за месец Јун помиње се Свети Вит, Модест и Крискентија. У нашем јеванђељу они су забележени као ”Мењидоста” и ”Крстенција”.

Поставља се питање откуда у српском Мирослављевом јеванђељу католички светац? Међутим, одговор није далеко. С обзиром да је јеванђеље сачињено око 1185. године када још увек није дошло до званичне поделе на католике и православце, и с обзиром да је књига сачињена у околини Котора (манастир Михољска превлака) овако нешто је било могуће.

Међутим, још једном наглашавам да се након Светог Саве у православним књигама Немањића више нигде не појављује Свети Вит већ Свети Амос за дан 15. јун.

Оно на шта треба обратити пажњу је да се Свети Вит помиње са Модестом и Крскентијом. Вит је рођен на Сицилији, Модест му је био учитељ, а Крискентија дадиља. Витово житије говори да је он живео у време цара Диоклецијана (Диоклеја – Дукља) дакле има неке везе са нашим поднебљем и слављен је међу католичким Србима средњег века (Дубровник, Далмација и делови Босне). Мошти су му данас у Чешкој.

Дакле као што видите не ради се о Виду или Сунтевиду са Ругена, већ о врло прецизно Виту са острва Сицилија, тако да можда може бити Витиндан али не и Видовдан.

Српско царство против паганске утваре

Било како било у 19. веку је Видовдан је постао национални симбол и сада то не треба мењати – шта је ту је. Међутим опасно је то што су каснија наклапања о богу Виду намерно потпиривана како би се скренуо фокус са српског царства и цара Лазара и пребацио у маштовито и магловито поднебље ”старих словена”.

Промоцијом видовдана историчари краљеве Југославије су случајно или намерно пронашли датум који би могли заједнички да славе и католици (св. Вита) и православци (Косовски бој). Ово је у новој држави, која је вештачки спојила католике и православце, било и те како потребно.

Мало касније за време титове Југославије, седим главама из САНУ је овај развој догађаја одговарао јер се у вестима чешће помињао Видовдан, а мање се помињао ”великосрбијански” цар Лазар.

Свети цар Лазар

католички Вито

Ове две иконе лепо приказују шта се дешава. Уместо иконе и величање цара Лазара, појављује се Свети Вито, па чак се праве и његове иконе. Збуњивање Срба на врло потуљен начин.

У модерној историји многе ствари су се десиле на датум Косовског боја или на ”Видовдан” – Принцип је убио Фердинанда, краљ Александар је прогласио Устав, Слоба је држао говор на Газиместану. Има још пар мање битних догађаја на тај датум али не ради се о злој коби како неки то представљају већ је једноставно биран тај датум како би се увећао значај одређеног дешавања.

И шта за крај рећи? Сва наклапања о старом богу Виду падају у воду и за њих нема доказа. Са друге стране мошти Лазареве су нам у манастиру Раваница и истина је у том правцу.