Ослобођење Косовског мита

Косовски мит није тежња да се ослободи Косово, нити има везе са Албанцима, нити Видовдан има везе са Светим Видом, нити је ”царство небеско” Лазаров избор смрти уместо живота. Не, не драги моји читаоци… то су све намерно збркали југословенски историчари и политичари како би Срби лутали ко гуске у мраку.

Нама Србима испран је ум кроз образовни систем две Југославије, оне краља Александра и Титове. Обе те државе су биле вештачка творевина у којој су на силу спојени католици и православци гушењем српства и то смо платили милионима живота у 20. веку.

Често ме изиритира неки натпис у медијима јер не могу да трпим лажи и извртања историје. Скоро налетех на ово објашњење ”косовског мита”.

Овај текст горе је уствари преузет из Википедије где се неки паметњаковић потрудио да објасни а све потпуно у складу са југословенском визуром ”историје”.

Ствари које ћу написати нису популарне и знам да ће бити негативне реакције али су истина, а истина је увек лековита.

Ослобођење Косова

Нажалост данашњи политичари путем медија третирају грађане Србије као телетабисе па покушавају да објасне Косовски завет као тежњу да се ослободи Косово од Албанаца. Намерно се манипулише како би се страх од рата искористио за пацификацију становништва.

Неоспорно је да Косово треба да се врати у оквире наше државе али треба рећи да историјски Косовски бој није имао никакве везе са ослобођењем Косова. Он се само одиграо на том месту јер су се ту сусреле војске. Ми тада нисмо бранили Косово већ целу територију Душановог царства и царску титулу ”василевс” владара Ромејског царства.

Прави узрок Косовског боја био је одбрана примата српске цркве од наметања примата ”васељенске патријаршије” са седиштем у Цариграду у крају који је познат као Фанар. Грци из Фанара су обећали своју верност султану и нудили му сарадњу у односима са хришћанским становништвом.

У то време наша црква није била само религиозна установа као данас већ је била државно-правна институција која чува право и начин живота грађана, која проглашава цара и која чува нашу историју.

Победа у Косовском боју сачувала је независност српске цркве и спречено је на неко време да не падне под контролу Цариграда (Фанара тј. султана). Срби су султану предали титулу ”ромејског василевса” тј царско знамење али су сачували своју цркву.

Да је овај потез био добар имамо потврду касније у доба Мехмед паше Соколовића када ће Пећка патријаршија доживети свој зенит и окупити Србе на много већој територији него што је то успело Душаново царство.

Зато се каже ”изгубили смо царство земаљско али задобили царство небеско” (цркву).

Ова карта Душановог царства је реалнија од оне које можемо наћи у уџбеницима историје. Постоји недоумица око тога да ли је Влашка (део Румуније) припадала такође Душановом царству.

Дакле људи не треба да дозволе да се са њима манипулише већ да буду свесни да је Косовски завет уствари завет одбране Душановог царства а не ослобођења Косова од Албанаца. У том смислу важније нам је гледати на уједињење са Републиком Српском и Црном Гором јер су то чисто српске државе. Косово ћемо ослободити, има времена.

Освешћивањем народа и јединством ћемо спречити да нас велике силе поново гурну у неки крвави рат у коме ћемо изгубити снагу као што се десило у I светском рату када је погинуло 70% мушкараца у земљи.

Наше страдање у II светском рату, геноцид над нашим народом, па затим пад под комунисте и све што нам се касније десило управо су резултат страдања 70% мушкараца у претходном рату.

Данас припадници разних служба прерушени у новинаре, аналитичаре, амбасадоре машу Косовом као црвеном марамом испред наших очију. Будите сигурни да ће јачање наталитета, економије и уједињење са Црном Гором и Републиком Српском бити заустављено управо на Косову ако загриземо ту удицу.

Тренутна ситуација је слична као пред Други светски рат. Окружени смо са свих страна НАТО земљама, а при томе имамо статус окупиране територије. НАТО трупе смеју да прођу без најаве кроз нашу територију али ми нисмо део НАТО-а? Како се то зове ако не окупација? Неко рече, поводом овог новог светског сукоба, да је за нас Србе најбоље да се правимо мртви. И ја се са тим слажем, доћи ће боље време.

Србија окружена НАТО земљама

Постоји једна филизофска школа која каже да се у миру наставља борба као и у рату али другим средствима. Ако гледамо на тај начин ми треба да наставимо духовну борбу за своју историју, за своју цркву, за наталитет, за очување српства и да наравно помажемо Србе у Хрватској, Македонији, Косову, Словенији…

Приоритет наше политике треба да буде да порастемо као нација (да се рађају деца и оживе села), затим да ојачамо економски, војно и на крају да се ујединимо територијално са Црном Гором и Републиком Српском. Е, онда ће бити много лакше ослободити Косово. До тада се треба држати резолуције 1244. и не потписивати ништа.

Борба почиње променом уџбеника историје, законима о чувању ћирилице, помагањем селу, трансформацијом САНУ, променама закона који штите интегритет породице, финансирањем образовног програма и филмова на тему праве српске историје, законима који штите мале пољопривредне произвођаче, одбраном цркве од екумениста…
Док тога не буде, окупирани смо.

Косовски завет не представља никакву препреку за суживот Срба и Албанаца јер ће тај завет постојати без обзира да ли је Косово отето или враћено нама у посед. Косовски завет је сећање на Лазареву жртву и идеју Небеског царства тј. цркве као кишобрана српства у целом свету.

Што се тиче Албанаца они могу да живе ту али Косово је Србија и од тога не треба одступати јер ми тапије на ту земљу имамо још од Немањића.

Шах мат позиција

Западу треба Косово и они га успешно користе да би нас уцењивали и провоцирали, треба нам смирење и чекање.

Када неко буде хтео да преда Косово исценираће ограничени сукоб у коме ће страдати Косовска Митровица и друге енклаве да би 150к преосталих Срба избацили са Косова, погинуће пар стотина или пар хиљада наших војника и онај ко је тада на власти ће ”прекинути сукоб да би сачувао животе наше деце”. Тако ће бити предато Косово силом и у намештеној утакмици.

Када запад буде хтео коначно да порази Србију исценираће Косово. Њима је Косово потребно за држање Србије у шах-мат позицији. Уместо Косова треба пажњу тајно посветити Републици Српској и Црној Гори јер смо на корак до уједињења. Косово ће доћи на ред.

Косово је удица коју желе да загриземо. Таман да нас полупају да се опорављамо још двадесет година. Ако падне Србија лако ће нестати Република Српска, а Црна Гора ће наставити путем НАТО-а и антисрбизације. Наравно на Косову више неће бити Срба.

Овакав сукоб би могао бити пожељан и Америма и Русима. Русима како би отворили нови фронт у Европи и одвукли део снага као у претходним вековима.  Са друге стране Америма би овако нешто лепо легло како бу у немоћи да победе Русе пронашли малог жртвеног јарца да прогласе победу у медијима.

Ако овако погледамо на ситуацију онда морам да кажем да садашња власт за сада добро балансира нашу спољну политику али врло је битно у ком правцу ћемо наставити. Бог нек нам је у помоћи.

Небеско царство

Не дајте да вас заварају. Лазарево небеско царство није избор између живота и смрти, мада сам сигуран да би многи желели да виде како Срби поново бирају смрт као у време Првог Светског рата. Тада је у светском рату жртвовано 70% мушкараца Србије на масонском олтару када су велике силе вештачки направиле државу католика и православаца.

Небеско царство је идеја да се Срби окупљају око цркве без обзира да ли се налазе у својој или туђој држави. Рецимо у време Пећке патријаршије Срби су сачували свој идентитет јер је црква као организација покривала Османско царство, Млетачку републику, Хабзбуршку монархију и друге државе које су настајале и нестајале.

Патријарх Јосиф Рајачић благосиља српске војнике под заставом Аустро-угарског царства.

Срби су остали своји чак и када више није било српске државе јер су се држали цркве и славске иконе. Део народа је био под Венецијом, део под Хабзбурзима, а део под Турцима али смо ипак успели да сачувамо свој идентитет, своју историју, језик и писмо јер смо се окупљали око једне цркве и око Светог Саве.

Црква је имала огромну улогу као врста тајне организације и у периоду ослобођења – рецимо Хаџи Рувим и Хаџи Ђера су били хиландарски монаси који су припремали устанак у Србији.

Морамо бити свесни да су наши непријатељи овога свесни и да није без разлога што америчке агенције означавају СПЦ као главног свог противника. Иако је српство поцепано на више држава у којима негде чине већину, а негде мањину – јединство се може очувати само окупљањем око цркве. Тако смо радили кроз историју и то не треба да заборавимо.

Не можеш прогутати чоколаду одједном, прво је изломиш на коцкице па је поједеш. Исто је и са црквом – Хиландар није део СПЦ, Македонију поклонисмо, америчке епископије би да се одвоје, избацише центар светосавља протеривањем Артемија из цркве, замало да се одвоји црква Црне Горе да се није дигао народ, седиште цркве је у Пећи на окупираној територији…

У периоду фанариота турски султан је српску цркву ставио под контролу Грка 1776. године и црква не би опстала да није наставила свој живот у Митрополији Црногорској и Војводини. Из овога можемо лако закључити да и у будућности чак и ако падне нека од српских држава, српство ће преживети све док нам је цркве и моћи ће да се обнови и уједини једног дана.

То је дакле наше Небеско царство које ће увек постојати и оно није мит. Небеско царство је право на постојање народа, а не само нације која је везана за одређену државу. То је наше право самосвојности и аутокефалије, а највећи непријатељи тога су екуменисти који би да нас утопе у велико ништавило светске религије.

Народ који се окупља око цркве је уствари Царство небеско. Ова идеја је јако напредна јер смањује потребу за ратним сукобима како би се направило царство земаљско тј. да сви Срби буду у једној држави. Ипак, ова идеја подразумева и да се црква активно бори за права православног народа, а питање је да ли је то она данас у стању да ради.

Зато сматрам да активности ЦИА на рушењу српске цркве неће смањити тензије у региону већ ће повећати потребу за ратним сукобима. Зато је нама Србима од изузетне важности да сачувамо цркву и спречимо спољашње утицаје унутар цркве.

За крај да закључимо да Косовски мит није ”завет за ослобођење Косова од Албанаца”, не он је много више од тога. Косовски завет није избор смрти, већ баш напротив. То је идеја окупљања Срба у региону и свету под један црквени кишобран који не контролише држава. Срби су они који се сећају Косова, царства Душанова, Лазара и Милоша.

Медији су нам киднаповали Косовски мит и овај текст је написан у намери да истина победи пропаганду.