Од Ђурђевдана до Митровдана

Расправа о старим српским веровањима из доба раног хришћанства. Када је била наша Нова година? Како је настао симбол православног троструког крста? Како су стари српски обичаји утопљени у хришћанство?

Пре неки дан је била Врбица па смо били са клинцима до цркве. На Врбицу деца се украшавају цветним венчићима који им се стављају на главу и малим звончићима која им се ставе око врата.

Интересантно у нашем народу је раније био обичај да се за Ђурђевдан пеку јагањци али су пре тога тог дана јагањци украшавани венчићима и звончићима око врата. Симболика је слична, само што више нема жртвовања јагњета божијег већ се украшавају наша дечица. Оба обичаја уствари обележавају буђење природе у пролеће.

Када је била Нова година у прошлости?

Ове сличности између данашњих обичаја и старих сеоских празника сведочи о ранијем времену. У истраживањима нашег календара чини се да наш народ некада давно није славио Ускрс, већ Ђурђевдан. Ђурђевдан је био почетак године, тј. наша стара Нова година. Срби наравно нису славили средину зиме (Нова година) као што се данас слави, то је новотарија стара око 100 година. Ми смо обележавали почетак зиме и крај зиме – Митровдан и Ђурђевдан. Касније је то у православљу промењено на Божић и Ускрс.

Једном приликом на селу причам са сељаком где да купим расад за парадајз. А он ме пита шта ће ми сада расад? Ја рекох: ”Па да га посадим, лепо је време, већ је средина априла?”, а он ми каже да они у селу никада не саде пре Ђурђевдана јер понекад биљке страдају од мраза. И тада схватим да је тај обичај у нашем народу уствари потврђује да је некада раније Ђурђевдан узиман за почетак нове године јер се тада пробудила сва природа.

Изгледа да је касније, негде у периоду између 4-9 века овај датум Ђурђевдан промењен у слављење Васкрса који су Грци увели вероватно у периоду након цара Константина. Међутим, читајући средњевековне српске повеље приметио сам да се и у доба Немањића радна година и даље рачунала од Ђурђевдана до Митровдана.

Васкрс се данас рачуна код нас по датуму када пада са почетком године на Блиском истоку и Јерусалиму и са тамошњим рачунањем времена. У нашим крајевима почетак године, тј. потпуно олиставање свог дрвећа и престанак појаве мразева долази мало касније, негде око Ђурђевдана.

За одређивање овог датума није потребна нека велика математика или савет астронома већ је довољно погледати дрвеће.

Да бих вам боље објаснио о чему говорим направио сам две слике један дан пред Ускрс 2023. године. На њима можете видети да свако друго дрво у Београду још увек није олистало. До Ђурђевдана сво дрвеће на нашим просторима ће олистати.

Зелени правоугаоници олистало дрво, црвени означавају дрво које још увек није олистало.

Древна нова година се рачуна од када сво дрвеће олиста и природа се пробуди. Такође нова година означава сигурно време од када може да се сади и крене са пољопривредом у смислу да нема више мразева који би могли да униште усеве. Одређивање овог датума је било од изузетног значаја за сваког човека у нашим пределима, све док нису почели да се снабдевају у супермаркетима.

Победа неба над земљом

Јагње је у прошлости представљало симбол победе неба над земљом и поновни повратак живота на земљи када пролази зима и поново долази до цветања, листања и рађања. Васкрсење природе!

У прошлости, говорим пре 1500-2000 година зима је била суров период који је почињао и завршавао се постом. Људи су се припремали за зиму, скупљали огрев и залихе хране како су знали и умели. Није било гарантовано да ће сви у породици преживети зиму, поготову мала деца и старији. Глад, болести и хладноћа су представљали огромну опасност.

Тај опасни период је почињао на Митровдан (8. новембар) од када се сматрало да може да падне снег, а завршавао се на Ђурђевдан (6. мај). Тај гладни период године је трајао тачно 6 месеци.

На почетку овог периода постојао је пост чији је смисао био да се приштеде залихе да потрају до пролећа. Још један пост постојао је пред крај када су залихе на измаку да би се развукле до почетка нове сезоне. И те постове и данас имамо у православљу као сећање на стара времена.

Пред крај зиме је практикован најригорознији пост све до почетка обнове природа, а то је као што видимо био Ђурђевдан. Иако ми данас кажемо ”дошло је пролеће” из угла пољоприврдника оно није дошло све док постоји могућност да се појави мраз. Мраз често уништи већи део усева али и када се нешто посади за плодове треба чекати пар месеци.

Дакле у далекој прошлости, први озбиљан оброк у пролеће је био када би почели да се рађају јагањци. Земљорадници би узели једно јагње и појели га да прославе и врате снагу. У оброку је учествовала цела породица и комшије јер се ради о већој количини меса. Тако је после поста први озбиљан оброк било јагње или јаре и обележавало је почетак родне године, то је и данас обичај у нашим крајевима за Ђурђевдан.

Чуо сам приче и да би се јагње заклало у подножју храста. Истог храста са којег би људи за бадње вече секли гране. Касније је жртвовање померено од храста код цркве и крста. Очуван је до данашњих дана обичај где се јагње клало код крста. Скренућу овде пажњу на сличност речи хрст – крст, као и речи цер (врста храста) и церква (старословенски црква).

Значај обичаја у нашем народу да се јагње и јаре једе на Ђурђевдан или на Ускрс је огроман. У даљој причи ћемо показати како је овај предхришћански обичај једним делом обликовао хришћанство данас. За мене то је један од кључних доказа колико је народ нашег поднебља утицао у стварању хришћанства.

Прве представе Христа нису биле на крсту већ је представљан као пастир или као јагње. Прича о јагњету божијем је убележена још у Старом завету и у Новом Завету где је Христ ”добри пастир” али не само ту.

Христ приказан као добри пастир – катакомбе Присциле, Рим, 3 век.

Шта значи ХР на штиту цара Константина

”И стави цар Константин на штитове својих војника Христово одличје и глас са неба му рече ”Овим знаком побеђуј!”.

Сви знамо да је цар Константин ставио знак ХР (ха-ро) на штит и то се једногласно тумачи као ”Христос Рома” односно као знак хришћанског Рима. Међутим видећете да то није тачно. Хајде да видимо шта значи Х као симбол крста и слово Р.

Први је новчић цара Јустинијана из 527. године. Други је новац цара Јустина II из 560. године.

Иако ми мислимо да је приказ крста везан за распеће Христово, ово није тачно и постоји још раније помињање крста у раном хришћанству. Најранија представа крста је везана за јагањце и симболише њихову смрт и страдање.

Ми данас јагањце окрећемо на ражњу али постоји старији начин припреме јагањаца, а то је тако што се разапну на дупли или тродупли крст. Широм Блиског истока и Азије се јагањци и данас овако припремају на стари начин.

И ето нам одговора откуда у православљу имамо троструки крст, док модерно и католичко хришћанство држи до обичног крста. Троструки крст је сећање на период раног хришћанства који је касније потиснут новијим догмама.

Који је старији? Први који баштини старозаветну причу о јагњету или други који је везан за новозаветну причу о разапетом Христу?

Иначе римљани нису разапињали људе на крст већ на распеће које је имало облик слова Т, а често и на обичне стубове или чак на дрвеће.

Оригинални текст каже да је Христ разапет, међутим археологија показује да су распећа била у облику слова Т.

Христос је пастир, а ми смо јагањци које он води. То је била основна порука.

Слово Р је стилизовани пастирски штап. У прошлости штап је прављен са кривином на крају како би пастир могао тим штапом да одвоји овцу јер би јој спустио штап око врата и привукао је себи.

Као доказ за ово имамо старе римске новчиће на којима се јасно види да се ради о пастирском штапу и што се поклапа са Христом као добрим пастиром.

Новац цара Тиберија из 580. године анђео са пастирским штапом.

И ту долазимо до крајње поруке, а то је да као што ми јагањце водимо као добри пастири (симбол пастирског штапа Р), на крају ми смо и ти који им живот одузмемо (симбол распећа Х). Тако је са Богом и нама, он нас води и он нас на крају зауставља.

ХР симбол има ту симболику – живот и смрт, почетак и крај, алфа и омега. Дакле као што видите овај симбол нема везе са Римом како се данас у школама учи.

Забрањено је Исуса јагњетом представљати

Шта се заправо десило? Цар Константин је победио Лицинија који је владао нашим просторима и преместио седиште царства у Цариград и забранио Арија епископа из Сирмијума, данашње Сремске Митровице, како би смањио утицај Балкана. У једном тренутку је законом забрањено да се Христ представља као јагње већ само као пастир божији.

Доказ за ово имамо и у законодавству Римског царства јер су Свети оци забранили да се Исус приказује као јагње. О овоме имамо и писани доказ у Законоправилу Светог Саве јер се и ту налази ова одредба преписана из старијих законика.

Законоправило Светог Саве, превод Миодраг Петровић.

Ромејска реформа цркве је потискивала старе обичаје па јагњићи више нису били дозвољени, нити проливање њихове крви у близини цркве. Говорили су да ђаво има козје рогове и копита. Коледа су забрањена као и било какво преоблачење у козје и овчије коже.

Са леве стране 3000 година п.н.е стар кип из Ирана, са десне пастир са Балкана – Влах, Србин. Ето објашњења мушког врха на опанцима – козји, мушки рог. Симболика је јасна.

Одјек ових реформи имамо и данас код нас. Рецимо, дешава се понекад да црквењаци инсистирају да се Ђурђевдан слави посно. Међутим за наш народ Ђурђевдан као празник не може проћи без печења то је одјек старих обичаја слављења пролећа.

Симбол Хи Ро односно монограм Исуса Христа, детаљ са зидне фреске ранохришћанске гробнице из 4-5. века, пронађене у римској некрополи Јагодин мала поред Наисуса, данашњег Ниша у Србији.

Отприлике у време Константина појављују се прва јеванђеља. Увек сам се питао зашто су наведена четири иста јеванђеља када је прича јасна? Зашто су четири апостола Јован, Лука, Матеј и Марко причали четири пута исту причу? Зато што је било потребно да се докаже да је та прича једина и истинита. Тада је и осмишљен символ вере да нико не промени тумачење ни једног слова.

Иако је ово учињено тек у 4. веку постојало је хришћанство и раније. Ти први хришћани се обично називају гностицима. Они су веровали у божијег духа, Христа као доброг пастира и учитеља и који спашава залутале јагањце али ипак и поред све доброте и он страда као јагње божије. Након цара Константина гностици су утопљени у нову причу и смањен је утицај Балкана на хришћанску догму.

За то да су наши преци много утицали на обликовање хришћанства имамо пуно доказа. Отуда бадњак, јаја, јагњеће печење, отуда и коледа и Ђурђевдан. И гностици који верују у Светог духа имају везе са речима ghost у енглеском или gest у Немачком и гост у нашем језику. Када дође гост, спрема се трпеза – агапе, а знамо да је речено ”где се окупе двоје или троје у моје име, црква да буде”. Међутим, тема је преширока за један текст па наставимо са причом о јагњету.

Коледа као траг старих веровања. Рогата створења у јагњећим и козијим кожама.

Од трачког коњаника до Адама и Еве

Сва срећа па у музејима постоји трачко благо на којема је представљен Трачки коњаник.

Трачко благо из Летнице у Бугарској са представом ”трачког коњаника” и девојке са змијом. 4 век пре нове ере.

Неко би помислио да се овде ради о Св. Ђорђу, међутим ово благо је датирано на 4. век пре Христа па не може бити говора о хришћанском свецу. Међутим симболика приче је јасна.

На првој слици је девојка на змају, тог истог змаја ће св. Ђорђе вековима касније пробадати копљем. Елем, ја бих скренуо пажњу на сличност речи змија – змај – земља. И змија и змај (крилата змија) сиболишу плодну земљу. Земља је овде битна јер у старим причама земља бива оплођена муњом Бога неба. Слична прича се понавља и митовима са Перуном, Илијом, Аполоном.

Први запис који говори о врховном богу-громовнику код Словена оставио је византијски историчар Прокопије из Цезареје који је у VI веку у свом делу О Ратовима (лат. De bellis) забележио веровања Анта и Словена.

”Верују наиме (и Анти и Словени) да је један од богова, творац муње, једини господар света, и жртвују му говеда и све остале жртвене животиње.”

Опет познато је да провинција Илирија носи назив по св. Илији јер је народ те области веровао у то божанство. Од тог времена остало нам је ”од светог Илије, сунце све милије.”

На другој слици је трачки ратник кога прати глава Бога небеског. Предање каже да је ратник његов син Јарило, његов посланик на земљи (муња). Јарило иначе долази из далека, он је Перунов син. Перун је бог Сунца и јарило доноси пролеће и поновно бућење природе. Јарило је обучен у бело и носи на глави венац од врбовог прућа. Врба се сматра Перуновим дрветом.

На трећој слици јасног сексуалног акта долази до сједињења неба и земље. Са стране је вероватно богиња земље која показује на крчаг. Нешто се крчка, биће дете ускоро. Небо и земља су се сјединили.

Ми уствари овде имамо трачко-словенску варијанту приче о Адаму и Еви. Ту је жена и змија, ту је ратник и свевишњи Бог (глава изнад ратника). И треба додати да народно предање каже да је јабука оружије бога Перуна.

Међутим у овој причи о Адаму и Еви, нема помињања греха и избацивања из рајског врта. Мушкарац је изасланик неба, а жена представник земље. Када небо муњом оплоди земљу природа се обнавља – дрвеће листа, рађају се деца, јарићи, коке носе јаја. Све су то симболи који и данас обележавају Ускрс – куцамо се јајима, једе се јагње, деца се украшавају пар дана раније на Врбицу.

Јабука и јаре

Па да поменем причу да Перун у једној руци држи муњу, а у другој јабуку. Ако је Перунова глава на трећој слици изнад трачког ратника онда можемо ову представу повезати са библијском причом о Адаму и Еви. Ту је жена, ту је мушкарац, змија, помиње се и Бог са јабуком.

Перун код словена на северу, Илија код нас (отуда назив Илирија), Аполон у Риму су уствари представе истог Бога. Ово помињем јер је јабука такође као симбол везана и за Аполона, чак је реч apple и немачко apfel извучена из имена Аполона.

И ту долазимо до интересантне етимологије забележене у нашем језику.

Прво морам објаснити слово А које се чита као ”аз”, што значи ”ја”. У готском језику је забележено као ”јаз”, данас у бугарском се и даље ја каже – аз, а у српском је остало само ”ја”. Дакле слово А се чита ЈА.

Аз Буки Веди Глагоље Добро Јест – што се тумачи као ”ја слова читам (видим) и изговарам добро.

Ја бих вам сада скренуо пажњу на једно другачије тумачење.

Ја(з) – буки / ја-буки / јабука

Није ли ова јабука на почетку азбуке белешка из најдавније прошлости када смо живели само од прикупљања плодова у шумама, потпуно у милости божијој? Није ли наш свет почео са јабуком? Цивилизација почиње онда када савладамо обраду земље (прободемо змију – земљу) и почнемо да користимо плодове. Није ли ово белешка о старозаветној причи о Адаму и Еви?

Следеће слово буки, је јако слично речи Бог (бук-бог). У основи је реч бука која настаје када се гром проломи или када се удара у дебло. Буки је и буква јер су се на буквином дрвету урезивала прва слова. Стари словенски назив за слова јесте буква. Словима пишемо речи, а нови завет почиње са ”на почетку беше реч” и велико је питање и дан данас да ли је на почетку била реч, слово или закон али то није толико битно. Битно је да схватите да се у том буки крије Бог.

У том случају аз-буки-веди-добро-глагоље-јест се може тумачити и као ”ја-бога-исповедам (веди – видети – веде – приповедати) и добро чиним (глагоље – чинити)”. Или ”ја у Бога верујем и чиним добро” јер је Бог некада био основ образовања.

У доба Рима цареви држе у руци царске инсигније – жезло и златну куглу. Међутим, не ради се о златној кугли, нити о ”земаљској кугли са крстом” како се то данас објашњава јер у 6. веку људи нису знали да је земља лопта. То ће бити тема разговора тек 9 векова касније. Кугла је уствари јабука, а крст је петељка на јабуци. Симболика јабуке је да је цар уствари Адам први човек до Бога и да божију јабуку узима у своју руку. Жезло није жезло, него пастирски штап.

Ја-буки или ја-божији је почетак обликовања приче о сину божијем. О божијем посланику на земљи, било да се ради о цару, пророку или обичном сељаку.

Интересантно, једном приликом када сам летовао на Тасосу сам схватио да је  траг о овом нашем обичају остао у грчком језику. Отишли смо на јагњетину високо у планине где живе ”прави” Грци и тамо смо имали шта да видимо. На таблама је писало Агне и Аре. Агне је јагње, а аре је јаре. Данас се другачије каже у модерном грчком али ето у планинама се још увек овако пише. Ако се добро сећам село се зове Потамиа или Панагиа, има пуно водопада и седам извора.

И у Законоправилу Светог Саве имамо ово да се ”јагње”, пише ”агне”, тј. да се слово А чита као ”ја” Вратићемо се на ово касније, идемо сада даље са причом.

Агнца – јагањца. Писање речи јагње у Законоправилу.

И јабука и јагње су симболи Бога. Јабука означава порекло и знање, а јагње давање живота за Бога. Али пођимо даље да видимо где се све слово А може читати као ЈА.

Адам – Јадам (ја – дам, јер твоје је само оно што другима даш)

Арије – Јарије (протеран и забрањен на првом Васељенском сабору) – Јарило?

Ариље – Јариље (можда је ту сахрањен неко тог имена или се ту некада много славило на стари начин)

И вратимо се на грчки аре и агне, тј. јаре и јагње које смо већ дали у примеру горе у тексту. Како се каже на грчком светац? Агиос. Није ли светац онај који је жртвовао свој живот за Бога? Јаре божије – јагиос? Јагње – агне?

Паралела са Митровданом

Митровдан је данас св. Димитрије, међутим у прошлости је овај празник био нешто друго. Кренимо од тога да реч ”митра” на старо-грчком значи ”материца”.

Ђурђевдан је хајдучки састанак, Митровдан је хајдучки растанак. Ова изрека говори о почетку и крају зимског периода на Балкану. Није се ратовало када је зима – због блата, због глади и због тога што шуме нису имале листа па није могла лако војска да се сакрије. Родни део године, између Ђурђевдана и Митровдана, је био погодан и за рат и за рад. Опет имамо две сличне речи (рад – рат, стварање и разарање).

Интересантно период који је потребан од оплодње козе до рађања јарића је око 150 дана што је отприлике период од Митровдана до Ђурђевдана. Случајна подударност? Не бих рекао. Имамо још једну потврду овога у коледарима који се пред Божић појављују обучени у козије коже и маске и играју понекад и помало безобразне представе.

Јагње је централна фигура старе приче. Најосновнији извор меса предхришћанског доба. Око Митровдана је јагње зачето (митра-материца), око Ђурђевдана би се јагњићи рађали.

Поменуо бих овде и прастару симболику слова. Слово М носи симболику маме – мајке, јер симболично представља положај ногу приликом полног односа. Зато у свим старим језицима мајка почиње са М – mather, muther, maman…

Интересантно срско слово Ћ и Ђ симболично представљају трудну жену, стим што само слово Ђ представља рађање због продужене квачице. Не почиње Ђурђевдан словом Ђ случајно. Симболика слова нам долази из најстаријег слоја историје из доба када су слова имала магијски карактер пре настанка писања.

Слово Ђ и трудница скицирана од слова Ђ.

Вратимо се најранијим хришћанским новчићима из доба Римског царства. Нумезматика каже да је слово ”М” ознака за новац деноминације 40 и то није спорно, међутим број четрдесет се на латинском каже quadrāgintā а на грчком се четрдесет каже ”саранда” а број четири ”тетра”. Дакле слово М ни на једном од два језика царства не значи 40 већ слово М обележава ту вредност.

Пре бих рекао да је слово М ознака речи митра што значи материца и у прошлости се односила на Богородицу. Изнад слова је крст који јасно означава хришћанство.

Први је новчић цара Јустина II (576-578 година), други новчић је цара Тиберија (582-602), а трећи новчић је новац цара Лава V Јермнина (813-820 година).

Шта каже најстарија песма о Богородици ”блажен био плод утробе твоје”. Много паралела слово ”М” – митра – материца – утроба – празник материца, рекао бих да све указује на Богородицу.

Као што су данас Божић (рођење малог Бога) и Ускрс (његово васкрсење), тако су то некада на нашем простору били Митровдан (зачеће) и Ђурђевдан (рађање).

Овде бих поменуо да Сремска Митровица носи име по св. Димитрију. Међутим, ја бих овде указао на тезу да се можда ради о Богородици и речи ”митра”. Поготову када се има у виду да је управо Митровица била средиште аријанаца.

То дубоко схватање нас доводи до питања ”Шта је старије? Кока или јаје?”. Зачеће или рађање? Христ или Богородица, Јагње (ђурђе) или мајка (митра)? Да ли је ово вековима старо питање симболично сачувано у обичају ускршњих јаја?

Митра или материца је прича о праузроку о времену гностика и хришћанству пре формирања Новог завета. Рекао бих да се овде ради о утицају наших предака на настанак хришћанске мисли.

Свако помињање зачећа и сексуалне алузије као што су козарске (коледарске) прославе су забрањене у хришћанству. Међутим, остао је интересантан празник мајки који се зове ”материце” али је датум другачији.

Интересантно аријевско схватање Христа је било да је он био обичан човек, док су Грци инсистирали да је пола човек – пола божији. Овде видимо паралелу некада се славило зачеће и рођење (човечији син – аријевци), а данас се слави рођење и васкрсење (божији син – ново хришћанство цариградско).

Стари празници нису избрисани, већ им је промењен смисао и постављени су ромејски војници да чувају и да се славе на те датуме. Као што је Ђурђевдан касније замењен хришћанским свецем који иконографски подсећа на св. Димитрија, тако је урађено и са Митровданом. Обратите пажњу колико су слични иконографски, скоро до границе да их не можете разликовати.

Од Ђурђа до Митра

Родна година је од Ђурђа до Митра. У нашем народу је култ Ђурђевдана необјашњиво јак, рекао бих чак превише јак за једну обичну славу. Међутим, јасно је да се не ради о слави св. Ђорђа већ о нечему много значајнијем – сећању на стари датум почетка родне године код нас.

Проучавајући најстарије хришћанске симболе и представе, долазим до закључка да је најстарији симбол јаре када се рађају јагањци и јарићи. Од јаре је изведено јарило датум када се рађају јарићи и природа. Пре хришћанства ову причу је симболично представљао трачки коњаник, кога ће касније заменити представа св. Ђорђа и св. Димитрија. Они су обучени као римско-грчки војници и постављени су плански на датуме наших старих празника – почетка и краја родне године.

Јарило је јаре и јара – ватра. Овом логиком Аријевци би могли бити Јаријевци. Можда симболи огњила на нашем грбу имају везе са овим. Можда смо ми јаријевци тј. ватрени?

Црква је забранила приказивање Христа као јагњета, као и свих осталих ”рогатих” симбола као рецимо коледа и за ово постоји члан у Законоправилу Светог Саве.

Све укупно имамо јак доказ како је новозаветна симболика заменила старозаветну. За мене то није неки претерани проблем али је срећа да су у нашем народу сачувани стари обичаји.

Као што видите хришћанство се временом мењало и можемо видети како је појавом цара Константина полако избрисан стари словенско-српски наратив. Грци су прописали шта иде у књиге, а шта не. Тако је (ј)Арије изгубио утицај и би проклет на Васељенском сабору, законом би забрањено да се Христ приказује као јагње, а Константин помери престони град из Митровице у нови Константинопољ и стави ХР (ха-ро) на штит своје војске. И би како је протумачено као Христос Рома!

Св. Ђурађ и св. Димитрије – два хришћанска свеца-војника који чувају почетак и крај плодне године и сећање на зачеће (Митру) и рођење (Јарило). Димитрије убија ратника, јер када опадне лишће и крене хладноћа нема више ратовања, а Ђорђе убија аждају која представља зиму – хладноћу, болест, немаштину.