Разлика између правоверја Светог Саве и данашњег православља

Данас ћете често чути како је наше православље вековима старо и како наша црква од почетка чува нашу веру у неизмењеном облику. Међутим, моја истраживања Законоправила Светог Саве показују да је данашње православље само бледа сенка Савиног правоверја.

Написаћу неколико текстова који објашњавају те разлике између наше вере у доба Светог Саве и данас. Почећу са основним разликама.

Црква није била за свакога

У средњем веку у цркву није могао да уђе свако као данас – ни некрштен, ни католик, ни атеиста, нити туриста. Црква је била место окупљања локалне заједнице хришћана и чувана је као највећа вредност. У њу нису смели да уђу нити Турци, нити католици, нити Јевреји без позива и то само у строго одређен део – припрату, а никако ближе олтару.

Црква се чувала као највећа вредност нашег народа јер је чувала наш идентитет, вредности и законе. Манасија је у доба деспота Стефана Лазаревића било средиште умножавања Законоправила и других црквених књига у покушају да се спречи шира исламизација народа.

Данас нажалост од времена када је усвојен конкордат са католичком црквом наше цркве су отворене за свакога. Свако у њих може да уђе јер су поистовећене са ”грађанским” институцијама. Иако конкордат није никада званично потписан, он је након смрти Александра Карађорђевића у пракси примењен без званичног потписивања. Од тада је дозвољено да се католичке цркве праве слободно на територији целе Југославије, дозвољени су бракови са другом вером, а наша црква је драстично развлашћена.

Данас сматрамо некога верником када понекад оде у цркву и упали свећу или оде на литургију. Међутим у прошлости су верници долазили редовно у цркву. У Законоправилу Светог Саве јасно каже да се онај који не дође месец дана у цркву избацује из цркве.

У прошлости је некрштен човек могао да присуствује литургији само у припрати (то је простор на улазу цркве) али могао је да присуствује само првом делу литургије. Морао је да напусти цркву након тога (део литургије за оглашене). О уласку дубље у цркву ка олтару или причести није било ни говора. То је било ексклузивно право само најисправнијих православаца.

Причешће је имало прави смисао

Причест је ритуално узимање хлеба и вина на крају литургије. Овај ритуал се сматра за највећу тајну јер симболише крв и тело Христово. Тим чином ми смо на себе прихватили жртву коју је Христ учинио за нас, то је једна врства заклетве. Причешће је врхунац правоверја.

Старосрбски речник каже да је ”причестјаник” – учесник. Чест је део, па ми кажемо рецимо ”на равне части” када се нешто дели.

У данашње време причест нема смисла као раније и постало је обичан религиозни ритуал. Данас нажалост екуменисти у цркви тумаче да свако може и треба да се причести после литургије. Ово је нешто што је у прошлости било незамисливо.

У прошлости причест је била резервисана само за оне који су испоштовали пост, редовно практиковали молитву и уздржавали се од сексуалних односа. Процену да ли је неко испоштовао ове услове вршио је човек сам за себе или његова породица. Међутим треба рећи да је причест била резервисана само за оне који се нису огрешили о законе и заједница је била та која је дозвољавала или забрањивала да се неко причести.

Ево примера из Законоправила:

Ево још једног примера из Законоправила

У прошлости постојао је читав систем правила која су дефинисала колико је човек близу или далеко од причешћа. Постојало је пет стадијума: да плаче, да слуша, да припада, да стоји са верујућим и да се причести.

Да плаче – то је онај који је признао грех, каје се и њему је потпуно забрањен улазак у цркву. Тај треба да долази редовно и покајнички стоји испред цркве за време службе и на тај начин показује да се каје.

Да слуша – то је следећа фаза покајања, ти људи не смеју улазити у цркву већ смеју слушати испред улаза цркве и то само Свето писмо и црквено појање, не сме слушати завршне молитве, нити се причестити.

Да припада –  тада је вернику дозвољено да уђе у цркву у припрату и присуствује само првом делу литургије, након што свештеник каже да ”оглашени” треба да напусти литургију.

Да стоји са верујућим – то је верник који из припрате може ући у цркву ближе олтару и присуствује целој литургији али не сме да се причести.

Да се причести – ово је јасно, тај човек има право да присуствује целој литургији и да се причести.

Из овога можемо видети да је за време службе постојало неколико група људи који би стајали ближе или даље од олтара и имали право или им је било забрањено да слушају литургију и да се причесте.

Оно што је овде битно да приметимо је да је све било јавно. Дакле човек који је погрешио је ту грешку признао и стајао је јавно тамо где му је место и то су сви у цркви знали. Није било ”права на приватност” као данас, већ се све знало ко је ко и шта је урадио.

На тај начин човек би јавно прихватао своју кривицу за нешто што је учинио али истовремено његова права су била заштићена од стране заједнице и они су прихватали њега на путу покајања. Овакав механизам је уствари омогућавао да друштво само себе исцељује и поново интегрише људе који су прекршили закон.

Мале црквене заједнице у селима су чврсто одољевале угрожавању идентитета и предања јер су се сви људи између себе добро познавали. То међусобно познавање и ”оговарање” је био механизам да сви добро пазе шта раде и спречавало је појаву криминала или блуда у селу. У великим градовима би се криминал и блуд лако сакрили у мноштву људи и у анонимности али не у малим сеоским срединама.

Овај начин живота вековима је примењиван и до данашњег дана можемо видети како се у селима тачно зна ко је ко и из које породице ко потиче и многи одговори се добијају просто на питање ”Чији си ти?”.

Систем причешћа је био одличан начин да се види ко је вера, а ко невера. Да се раздвоји жито од кукоља. Морам да нагласим да је у то време запад имао много свирепији метод, инквизицију која је мучењем и ломачом решавала ко је вера, а ко не вера. Али наставимо са причом…

Ако би човек згрешио али није долазио редовно и стајао испред цркве да се каје (”да плаче”) сматрало се да се није покајао и био је избачен из цркве. Исто се односи на човека који је рецимо због неког преступа стајао са онима који слушају али опет је погрешио и рецимо украо нешто – тог би избацили из цркве. За такве у Законоправилу Свети Сава користи израз ”нек је проклет”.

Бити избачен из цркве или проклет није била тако једноставна ствар јер рецимо ако се ради о лопову, убици, силоватељу то би значило да није достојан хришћанске милости и тај би могао бити протеран, претучен или чак убијен. Црква није штитила права таквог човека и био је препуштен на милост и немилост оних које је оштетио.

Треба разумети да је црква била заједница људи, а не само зграда како је то данас. Није се могло у цркву ући тек тако као туриста јер су се у селу сви ти људи међусобно познавали. Да би неки странац ушао у цркву морао је имати дозволу заједнице. Данас нажалост, на причешће може доћи било ко: и убица, и странац, и онај који није постио. То више нико не гледа, нити уређује – ”приватност је загаратована”. Због овога причест више нема онај смисао који је постојао у прошлости.

Присуство на литургији је само по себи било чин највише почасти и значило је да сте примљени у прихваћени од локалне заједнице која ту живи. Можемо само замислити како је то изгледало у средњевековној Србији када су код олтара стајала локална властела и виђенији људи у селу који су чинили духовну заједницу.

Испред цркве и даље од олатара су били људи који су кршили закон. Причешћивали су се они који су се придржавали закона и вере.

Иначе Законоправило Светог Саве смртну казну прописује када неко прекине литургију и када неко краде са гробља. То јасно потврђује колика је важност придавана духовној заједници људи окупљених око цркве.

Ипак, у Законоправилу Светог Саве у 12. веку можемо видети да не постоје неке казне типа одсецање ушију, черечење, вешање и слично што је било уобичајно за западну Европу тога времена. Напротив све казне се односе на то да ли сте примљени или нисте у заједницу људи.

Нажалост причешће је, као врхунац припадања заједници, изгубило смисао од када свако може да уђе кад хоће у цркву и да се причести. Нико неће поставити питање ко је тај човек и да ли је вредан да буде међу правовернима. Нажалост данас црква нагиње масовности, а не суштини и квалитету душе појединца и стварању заједнице правоверних људи.

Мала дигресија:

На западу је настала читава легенда ”О светом гралу” и крсташима, а уствари ради се о посуди за причешће јер су крсташи у својој служби на истоку примили праву веру (православну) и високо ценили причешће, због тога су побијени и остала је само легенда о некаквом Светом гралу. Спалили су их на ломачи, мучили и убијали, а све је почело на петак 13. Тај датум је данас део модерног фолклора на западу као и легенда о ”Светом гралу”.

Постојала је заједница

Вероватно сте чули за Агапе? Агапе је ”оброк љубави” која је некада била редовни део након литургије у цркви. Људи би након литургије организовали седељку са кафом и чајем или чак озбиљан оброк на коме би седели и причали. Присећали би се историје свога краја, дедова и прадедова који су били јунаци или би договарали шта даље да се ради у селу. На таквим састанцима је одлучивано и о жетви, и о моби, и о устанцима, и о збеговима.

Агапе тј. трпеза љубави почињао је причешћивањем и онда се настављао испред цркве или у сали. Причешће означава да се ради о духовној вези, браћа и сестре у Христу.

Иначе је у Србији и у средњем веку па све до комуниста било уобичајно обратити се некомо са ”брате” или ”сестро” јер смо ми сви били духовна браћа и сестре. Касније су то комунисти заменили са ”друг” и ”другарица”, међутим тај начин обраћања се поново враћа у народ.

Мој духовни отац ме је подучио да је духовна веза често јача од крвне везе. На пример, односи мужа и жене су уствари у духовној вези, јачи од односа брата и сестре по рођењу, који су у крвној вези. Исто тако људи окупљени око правоверја су људи у духовној вези.

Тако је окупљање у селу или малој заједници око цркве сличних по духу имало велики смисао, међутим тај смисао је нестао од када свако може да уђе у цркву и да се причести. Пракса организовања агапеа после литургије је нестала за време комуниста јер је у цркву лако могао да уђе агент УДБЕ и да због тих разговора завршите на робији.

Слушајући предавања Жарка Видовића схватио сам да је постојала идеја да се млади поново окупе око својих локалних цркава и тако направе огроман покрет обнове Србије. Међутим, врло брзо та идеја је претворена у политичку странку Двери за коју сви знамо како је на крају избушена и инструментализована од стране агената ДБ, као уосталом и све друге странке.

Данас су та окупљања после литургије нажалост местимична и ретко имају неког јачег смисла. Како би и могла да имају смисла када ви више и не знате са ким причате и да ли је испред вас искрени верник или припадник обавештајне службе.

Дакле закључујем да је једна од најважнијих улога цркве била да пробере и окупи правоверне људе, који су заједно били укључени у управљање селом и у чувању предања.

Црква је помагала да се одвоје лоши људи у заједници, али им је давала могућност да се реинтегришу покајањем и исправљањем или да напусте заједницу. Такође, црквени закони су бранили ту заједницу од мешања, рецимо било је забрањено венчати се за некога ко је друге вере.

Били сте позвани да лично браните веру

Од Светог Саве до доба Обреновића, важећи закон у Србији је био Законоправило. Његове одредбе се баве црквеном организацијом, породичним и имовинским правом. Чак је и за време Турака ово право важило међу православцима, а на местима где више није било цркве је чак прешло у обичајно право.

Оно што је драстично другачије од данашњег времена је што је тада вера уствари била закон, а ви сте били позвани да сами браните веру тј. закон. Нама је тешко да то сада разумемо јер ми живимо у време када је човек обезвлашћен јер не сме сам да брани закон већ то за њега чине полиција и суд али ми то доживљавамо као нормалност.

На пример, данас када вам упадне провалник са ножем ви немате право да се браните већ треба да га пустите да украде и после позовете полицију. Свима су познати случајеви када лопови упадну, а газда дође и пребије их, а лопови га касније туже и добију парницу на суду и одштету. Ето наводим ове баналне примере да схватимо да човек данас није позван да брани закон лично, већ то треба да учини посредно преко полиције и суда што често нема смисла.

Међутим, у време Светог Саве људи су били позвани законом да бране веру тј. закон. Тако на пример ако провалник упадне код вас, ви треба да браните своју имовину и породицу, ако се деси да провалник због тога буде повређен или настрада ви за то не одговарате.

Из Законоправила, 39. глава, О казнама.

3. Ако неко у ноћи убије онога који краде, онда ће бити казне када га није могао поштедети без опасности.

16. Свакоме je без бојазни дозвољено убити разбојника.

Ето из овог примера видимо да правоверје није била нека дивљачка вера са законима који су дозвољавали да на својој земљи свирепо убијете некога, већ се проверавало да ли је сила била оправдана. Међутим, у случају разбојника, тј. када би лопов дошао са оружјем није било недоумице да ли имате право да се браните.

Ово сам дао само као пример, поента приче је да у оно време није постојала полиција већ су закон бранили сами грађани. Без посредника, били сте позвани да браните закон како је написан. То се односило наравно и пре свега на своју породицу, имовину и на своју заједницу (град или село).

На пример, глава фамилије се старала да сви чланови породице буду исправни по закону, да не краду, да не варају јер он је одговарао пред Богом за одбрану закона тј. вере. Исто се односи на село. Није се могло десити да рецимо, као данас, неки лопови месецима обијају викендице по крају јер полиција не може да их нађе. Сами грађани би се организовали да их ухвате и спрече у томе, били су сами позвани да спроведу закон. Да не дође до злоупотреба у спровођењу закона се старала црква.

Одмах ми на памет пада питање колико би било дроге, лопова и разврата по градовима и селима да су грађани позвани да сами решавају те ствари. Чини ми се да би за десетак година живели без криминала и дроге. Нажалост, ми данас морамо да сачекамо да све те проблеме реши милиција, а они на постижу.

Развлашћење цркве кроз секуларизам

Једном ме један пријатељ, сељак и добар домаћин, на пијаци упита: – Мишо, два пута сам прочитао Библију и нешто се размишљам… замисли како би било добро када би наши закони били написани по ономе што ту пише? Колико би то било праведно и лепо за све?

Ја се мало замислих, па му одговорих: ”Лале јел си ти чуо за Законоправило Светог Саве? То су закони који су баш тако написани. Извучени су из јеванђељских поука.  Важили су у Римском царству, које је било православно и примењивани у Србији барем 1000 година.”

И жао ми је што Лале не зна за Законоправило и не уме да ради на рачунару па да му га некако доставим. Али још жалије што се Законоправило не проучава у школи, а највећа катастрофа је што са сигурношћу могу да вам кажем да је Законоправило читало мање од 1% наших свештеника и монаха.

У време православног Римског царства, које погрешно зову Византија, држава се није мешала у рад цркве. Црква је била ту да брани породично и имовинско право, постојали су закони сабрани у спис Номоканон чији је темељ поставио цар Јустинијан и по њима се судило. Касније је Свети Сава Србима тај закон превео на наш језик и познат је под називом Законоправило.

Да се разумемо то нису били ”црквени закони” како нам данас објашњавају, већ државни закони а црква је била институција која је то право неговала и чувала. Реч вера је између осталог била синоним управо за те законе.

Дакле, цркве и манастири су били правне институције које су браниле законе. Држава није смела да се меша у рад цркве али је црква имала дужност да брани право од мешања државе. Великаши су новчано помагали рад цркава и манастира и пред крај живота се повлачили у манастире како би чували веру у своме крају.

Законе је лако било спровести у градовима јер су постојали војници али је проблем био применити законе у забаченим сеоским деловима царства. Зато је Јустинијан осмислио систем манастира који су подизани у забитима да би тамо бранили право и обучавали нове свештенике и монахе.

Данас држава не само да се меша у рад цркве, већ јој прописује да не сме да се бави ониме због чега је на почетку настала – породичним и имовинским правом. Црква не сме да се меша у брак, породицу, забрањује абортус, назива лгбт грешницима и слично. Нема више право да води општинске евиденције (рођени, венчани, умрли), нити да води школе, нити да подучава философију, а изнад свега не сме да прича против католика, муслимана и јевреја као у прошлости. Све је то покривено новим законима и законом им је све забрањено. То се зове секуларизам.

И на крају црква не сме да се бави историјом, за то постоји САНУ и они пишу уџбенике, а црква може само да прича бајке и пали свеће. То је намерно гурање људи у религиозност без смисла.

Сам назив правоверје је одличан јер заиста упућује на право – законе и веру – вредности до којих држимо. Православље као термин настаје након власти фанариота у 18. веку. Велика је разлика између ”славити” и ”веровати”, то је разлика између форме и суштине.

У правоверју људи се труде да буду синови божији, тј. да активно бране своју веру и законе, чувају сећање на своје претке и усмеравају се према Богу. Они веру сведоче својим делима и исправним васпитањем деце у породици. Њихова вера није религија већ закон и породична вредност. Правоверје је обликовано Платоновом филозофијом и јеванђељем и преточено је у државни законик.

У православљу данас већина људи се религиозно плаши Бога, клањају се црквеним званичницима, негују сујеверје и препуштају се судбини. За њих је вера религија. Државни закони преписани са запада нису у складу са вредностима цркве.

На развалинама Душановог царства

Овај систем гледања ко је причешћен или да кажем ”частан” је омогућавао цркви да одвоји лоше од добрих унутар друштва, а затим омогући добрима да воде друштво.

Данас се ово више не сме, јер сви људи су једнаки. Забрањено је оговарање. Не смеш реч рећи против ЛГБТ или абортуса. Одмах си затуцан или фашиста. Сви смо исти у цркви, и православни и латини, и господин и убица. Не смеш причати јавно да је неко лопов или блудник, он има права иста као и ти.

Ствари иду још даље, не само да не смете да правите разлику између људи, већ закон прописује да не смете ни своје дете да ћушнете ако нешто згреши. Не само то, него рецимо када у школи постоји неко проблематично дете које туче другу децу његово име не сме да се спомене на родитељском састанку. Нити се смеју помињати имена деце која имају лоше оцене. Лудило је попримило озбиљне размере са циљем да реда нема и да влада хаос.

Укратко након што је причест изгубила смисао, ни агапеа више није било, нестала је заједница људи у истом духу на које можеш да рачунаш, а затим су људи изгубили право да бране закон и на крају је сама црква обезвлашћена.

Данас свако може да уђе у цркву и да се причести, уместо цркве медији диктирају ко је частан, агапеа ни нема за то је сада ту кафана, а црквена заједница је сведена на добровољне прилоге. Грађане ”чува” полиција и може се венчавати свако са сваким (чак и тата са татом), а црква има функцију музеја или државне алатке за манипулисање масама.

Нажалост.

Овај текст не треба да послужи да се људи одврате од цркве. Не, баш напротив – нема предаје. Не треба се склањати због екумениста, треба вратити црквама смисао. Нека то буду наша тајна места окупљања људи у истом духу, па временом да победи Светосавље и потисне новотарце.

И читајте Законоправило, наоружајте се знањем. Не дајте да вас смућују. Иако није више доба Светог Саве правоверје ће чувати и вас, и вашу породицу. Смисао цркве јесте да чува вас, породицу и народ. А само понекад, када постоји склад и сагласје у народу, црква може произвести краља или цара. Ипак, тај пупољак не рађа у хаосу, демонкратији и политичким трзавицама.

И запамтите без цркве неће бити ни породице, ни царства, а богами ни нас као народа.

Ако нисте читали остале делове текста:

Савино Законоправило 1 – духовна елита

Савино Законоправило 2 – мач истине

Савино Законоправило 3. – православно царствo и лажно царство

Савино Законоправило 4. – Латинско царство и православље на рубу пропасти

Исхрана у доба Светог Саве и шта значи ”не јести крв”?”

Коначно доступан потпуни превод Законоправила Светог Саве

Законоправило Светог Саве и интриге око најважније књиге на српском језику

Појавило се скенирано Законоправило у .пдф формату

Законоправило књигу можете купити овде 8000 дин (достава укључена). Љубазни и брзо одговарају!