Да ли треба ићи у цркву и чему служи литургија?

Драги моји читаоци морам нешто да вам исповедим, направио сам грешку у једном тексту коју сам сада исправио а тиче се тога да ли православци треба да иду у цркву редовно или могу своју веру да практикују и кући.

Једном приликом када је отац Доментијан дошао у Београд, замоли ме да га одвезем до једног манастира на недељну литургију. Прво ме је замолио да пронађем тај манастир и да контактирам мати Злату и најавим његов долазак. Рече ми да је то најмлађи манастир у Србији подигнут на земљи коју је поклонио патријарх Павле. Преко интернета пронађох тај манастир Богородице Тројеручице у Београду и контакт телефон. Требало ми је пар дана да добијем некога на телефон али успео сам. Представих се и најавих посету оца манастиру, а са друге стране чујем монахиње како једна другој радосно шапућу како ће доћи неки монах са Хиландара.

Био сам збуњен што један монах са Хиландара иде у неки манастир који ни не зна како се зове, а из разговора са монахињом схватих да се ни са њом не познаје, па приупитах: ”Оче, како то да ви не знате где се налази тај манастир, а не знате ни мати Злату а идете тамо? ”, а он, као да је чекао то моје питање, ми одговори како је том манастиру поклоњена икона Богородице Тројеручице из Хиландара и да он жели да учествује у служби код те иконе. Био сам у шоку. Некако увек сам мислио да монаси иду неким ”црквеним пословима” и задацима, међутим овде сам из прве руке имао прилику да видим како не постоји никакав ”задатак” већ како монах својом вољом прати икону која је поклоњена манастиру. Дакле није се радило ни о каквом послу, већ се радило о потпуно духовној димензији.

Био сам замишљен док сам возио и настависмо да ћаскамо. Онда ми он рече: ”Сине, ми монаси у Хиландару кажемо како човек све може да победи сам на бројаницу (молитву) и пост, али не можемо без литургије и причешћа. Она је просто незамењива! Реци ми колико често ти идеш на литургију?”.

Ја мало затечен одговорих искрено: ”Па, оче, ја сам до сада био на две литургије у животу и данас ће ми бити трећа са вама. А ви сте били на свим литургијама на којима сам ја до сада био.” Он је био мало изненађен али насмеја се и рече како му је драго.

Истина до тада сам био на две литургије у манастиру Хиландар. Међутим тамо је осећање било толико снажно да се свега осталог не сећам. Те литургије у Хиландару су јединствене, прво одигравају се у цик зоре, по мраку, почињу у 2 сата после поноћи. Друго та литургија није скраћена већ траје 5 сати и служба се врши на црквено-словенском па су ти речи за ум неразумљиве али капираш по неку реч и литургија са тобом комуницира на неки мистичан начин.

Сећам се да су ме стопала болела од стајања иако смо ми само стајали сат времена. Монаси су ми били потпуно нејасни како могу да стоје 5 сати на литургији. Сећам се да смо падали на колена пред иконом у полумраку.

Наравно тада ништа нисам знао, био сам тек на почетку. У мојој породици се увек славила слава, отишли би у цркву да упалимо свећу али на литургију нисмо ишли, уосталом као већина у време Југославије. Ипак, кева се увек односила са поштовањем према цркви иако смо ми били потпуно урбана београдска породица.

Данас ми је јасно зашто нисмо ишли на литургију и како су Срби изгубили тај однос ка служби у цркви. Цела историја се уротила против нас. У време окупације људи су навикли да чувају икону и да се кући моле и посте јер црква често није била доступна. Ово се поготову односи на период турске окупације када су цркве рушене, па су се хршћани клонили цркава, а било је много примера муслимана који су прикривено чували православље у породици. Затим долази време фанариота, корумпираних грчких владика који су огадили веру народу и када народ није ни хтео да иде у цркву.

У време комуниста, Титових партизана, неки попови су страдали и у неким местима се бележило ко иде на службу јер је тако лако било препознати оне који држе до српске свести, а служба их је категорисала као националисте. Било је пожељно да се утопиш у нови југословенски идентитет. У Београду није било пожељно славити црквене празнике то се сматрало затуцаним и могла је да буде препрека за даље напредовање у служби рецимо… Ето и данас имамо пошасти глобализма који се из петних жила труде да вам објасне како су то глупости затуцане и застареле.

Наравно увек је постојао један број људи који су одољевали свим окупацијама, а са друге стране увек је постојао и неки делић српских територија који је био релативно слободан да се служба несметано одржава.

Шта је литургија уствари?

Од свих ствари у православљу најтеже ми је било да схватим шта је и чему служи литургија. Требало ми је времена и отац Доментијан ме је упутио на књиге Жарка Видовића. Читањем његове књиге многе ствари су добиле смисао јер је Жарко био професор на Филозофском факултету и предавао је ”Историју цивилизације”. Он на потпуно академски начин објашњава смисао литургије кроз философију, историју и психологију на начин који је разумљив модерном човеку.

Православље као религија Римског царства је јако комплексно и тешко разумљива данашњем човеку пре свега јер је данашњи човек плитак у размишљању и нема времена за дубину. Да би разумели православну литургију прво треба да видимо како су пре православља људи славили бога. Старо-заветни људи, многобошци, Хелени па и Словени славили су богове весело, уз пијанку и гозбу, уз жртвовање неког вола или козе, уз песму, голотињу и игру. По томе су чувене баханалије и славља бога Дионисија.

Међутим, хришћанство потпуно обрнуто размишља и презире бахатост, голотињу, пијанство и проливање крви у име Бога. За нашег Бога није потребно пролити крв неке животиње, јер наш Бог је био жртва. Зато је често приказиван као јагње на фрескама. Врхунац хришћанске литургије је ”причешће” када поједеш парче хлеба и гутљај вина, што симболично предствља ”тело и крв Христову”, а тим поступком ми прихватамо његову жртву уз завет да идемо његовим путем. Бог се жртвовао за нас и зато литургија пролази у скромној атмосфери, без игре и славља како су богови слављени код пагана.

Жарко Видовић каже да је литургија настала из грчке трагедије. Данас су популарни акциони филмови и комедије али у време старих Грка била је најпопуларнија трагедија јер је она остављала најдубљи утисак на психу гледаоца након представе. Тако рецимо у Троји (Илијади), Холивуд погрешно види Ахила као највећег хероја јер им за акционе филмове треба такав херој, међутим у доба старих Грка највећи херој Троје је био Хектор кога Ахил убија у борби и који се жртвовао за свој народ. Римско православно царство, познато као Византија, је из грчке трагедије изградило хришћанску симболику и литургију. Исус као и Хектор бива убијен и жртвује се за свој народ.

Дакле, литургија је у основи трагедија. То је уствари обрнута позоришна представа у којој су глумци свештеник и присутни људи, а Бог је публика. Свештеник води представу изводећи ритуале и изговарајући молитве и поставља питања, а присутан народ одговара. Колико смо искрени у својим одговорима и мислима то Бог гледа. Свештеник пита да ли смо остали на његовом путу, а ми одговарамо. Да би се боље снашли са литургијом потребна је једна мала књижица ”Одговарања на светој литургији”.

Књижица коју сам добио од мог духовног брата Александра

Понеко каже ”био сам на литургији служио је владика”, међутим није битно ко служи литургију. Да ли је то обичан свештеник или патријарх то не мења чињеницу да је на литургији најважније присуство побожног народа. Зато се врховним ауторитетом у цркви не сматра ни патријарх, ни владика већ литургија. Свештеник је ту да врши службу, он је само диригент а присутан народ је оркестар.

Гледајући филмове наши људи усвајају западне вредности па тако из тих филмова пресликавају како су свештеници нека врста посредника између Бога и верника. Међутим, то је тако само у католичкој цркви, у православној цркви ви са Богом комуницирате директно без посредника. Свештеник је ту за поучење, за ритуале, за чување традиције и светиња.

Често кажу нећу да идем у цркву јер ми се не свиђа тај поп, цркву не чине попови и владике само, већ пре свих народ окупљен на литургији. Цркве су зграде, свештеници администратори, а народ присутан на литургији је права црква. Редовним доласцима на литургију исправићемо ми и понашање наших црквењака ако нам је јак дух.

Иначе у Законоправилу Светог Саве кога проучавам јако ретко се изриче смртна казна, свега пар пута је поменута. Једна од ситуација када је прописана је ако неко намерно прекида литургију. Иначе то је званичан закон Римског царства – ето толика је важност литургије.

У Законоправилу, Свети Сава такође прописује да ако неко не дође на литургију пар пута није страшно, али ако се не појави више од месец дана не треба га више примати у цркву. Толико је строго гледање било у средњем веку. Сигуран сам да се данас не може применити али нам је добро да знамо.

За обнову духовног братства

И није литургија за свакога, пре свега није за бесне. Треба стајати 90 минута, треба устати рано ујутру у недељу када је најслађе ленчарити. Неће се на литургији појавити лако онај ко није за тамо.

Мој савет је да пронађете неку мању цркву где има мање људи на служби јер је онда доживљај приснији, треба пробати у пар цркава. У великим црквама нећете имати прилику да након службе причате са свештеником и људима који су били присутни. Тамо је превише људи и свештеник нема времена и тешко је организовати ”трпезу” (агапе) која се обично прави после литургије. Агапе је пре свега духовна трпеза где се попије кафа, чај, вино, поприча се мало, неко донесе кекс и слично. Тако се стичу нови пријатељи, али овај пут под благословом цркве.

Као што видимо, литургија служи да се окупимо ми који смо исти. Ми који делимо исте вредности и сећање на своје претке. На литургији негујемо своју побожност, а Жарко Видовић лепо објашњава како је побожност уствари историјско-морална заједница. Морал је способност да ти данас држиш реч коју су твоји преци дали и зато се литургија претвара у историјску свест – веру. Формирање историјске свести је формирање морала. Ти си се заклео за то, преузео завет.

Интересантно у једном интервју професор Жарко каже како су Двери настале око идеје да се развију мале литургијске заједнице по црквама у Србији али да су онда одређени људи све покварили јер су се регистровали као политичка странка. Сигуран сам да су се и људи из ”службе” потрудили да се ова идеја обезвреди и подведе под контролу.

Читањем историје приметио сам да се обраћање ”брате” или ”сестро” вековима примењује у Србији. Наравно то се односи на брата и сестру у Христу, дакле на духовну браћу и сестре. Није то никаква новотарија, међутим било је објашњења у медијима пар пута ранијих деценија како је то од ”бре”, па ”брате”, а уствари то је турска реч за будалу. Хехе, колико су се комунисти трудили да убију сваки траг црквеног окупљања међу нама.

Постоји крвна веза и духовна веза. Рецимо браћа и сестре у породици су у крвној вези, а рецимо муж и жена су у духовној вези. Често је духовна веза јача од крвне везе и то можемо видети у институцији кумства у прошлости, пријатељства данас, браку или лутургијској заједници. Немањићка држава је настала на духовној вези литургијских заједница народа и племства, тако да је уствари аутокефална црква била корен стварања наше нације. Дакле, наша нација пре свега извире из наше цркве, а не од ратника како то разни историчари желе да нам прикажу удварањем гледаоцима.

Исправка текста

Е сада, да се вратим на почетак текста. Један дан отац Доментијан ми рече да је поново прочитао мој текст о разликама између православне и католичке цркве и да је одличан али да сам ту погрешио јер сам рекао да људи не морају ићи у цркву већ да могу кући практиковати веру. До грешке је дошло јер ми је једна гркиња објашњавала православље и рече ми да не мораш ићи у цркву да би се молио. Међутим како ја тада нисам био дорастао тој причи, па сам протумачио да не мораш ићи у цркву на службу јер нисам правио разлику између молитве и литургије.

Објасних ја монаху како сам свестан грешке, али никако да уграбим моменат да исправим. Он ми рече како морам пазити на речи, јер свака реч је битна. И данас је текст коначно исправљен, унапређен као што се и ја полако унапређујем. И пар других људи ми је то написао у коментару и то врло учених људи из цркве али ја сам био горд у свом незнању. Ето, браћо праштајте, зато и пишем овај текст.

Надам се да ће ојачати наша духовна заједница и да ће се људи окупити у малим црквама и направити мале литургијске духовне заједнице. Како се ми будемо духовно уздизали временом ојачаће и наша црква јер ми утичемо на њен правац својим присуством. Екуменистичке тендеције ће ослабити, новотарије такође… и ако да Бог поново ће кренути литургије овог пута по Србији и Београду да се вратимо себи.

Ето ја сам грешку исправио, сад сте ви на реду…

Слика чешког сликара Алфонса Мухе – Планина Атос, приказује небеску литургију.